И ја бих неку љубавну

Да није јавна ни славна

И ја бих неку тихо још тише

Од слова мога што име ми пише!

.

Пустила бих страст низ поток

Тамо негде у дивљини

Да изађу на мегдан равни

Страст и вода

Победила бих и није сад

Коме бих срце поклонила

Већ чија бих драгана била

Низ воду страст немиром плива

У море срца твога

И не знаш јер не умеш ни једна

врата затворена баш затворена

Да затвориш

И промаја дува

Но поток стоји ко камен овај

На оној стени

А ја таласам и ране зоре

Увек су страсне у оку моме

Јер знам да време никад

Не прође за снове моје!

Будим се увек са новим

Крајем почетком дана!

 

Ја јесам – јаје сам

„На питање како Му је име, Творац је одговорио: – Ја сам онај који јесам. Или, скраћено: – Ја јесам. То је прво лице једнине од глагола бити. Ако се поиграмо са том реченицом, при чему остају иста слова, добијамо: – Јаје сам. Ту могућност нам дају методе за дубље проучавање речи које се у ту сврху стандардно примењују. Из Творчевог одговора произилазе две важне констатације. Прва је да је Творац – глагол бити, постојати. Друга констатација је – да је јаје старије од коке.

Интересантно је да је оснивач покрета Махикари – Сукуиниши Сама поставио Творцу исто питање и добио одговор: – У овом времену зовите ме Су. Ово име представља треће лице множине од глагола бити.

У хришћанству постоји тврдња да је символику јајета показала Марија Магдалена. Но, истина о символици јајета је позната у нашој старој вери, много пре од појаве хришћанства.“ В. Пантелић

.

*** *** *** ***

.
Jаје је по народним представама, почетак свих почетака, стециште животне снаге, симбол препорода и плодности.
Мотив савладавања смрти кроз живот који je затворен у јајету, појављује се у загонеткама као што je: „Живо рађа мртво, а мртво рађа живо“ –  „живот – смрт“ или „бесмртност – смртност“ може се уочити у многим словенским бајкама у којима се помиње јаје.
У веровањима народа Словена, јаје je било прототип модела света. И не само Словена…

.
У кинеским предањима, на пример, сва материја универзума била је заробљена унутар јајета у потпуном Хаосу. Дубоко у Хаосу живео је див који се у једном тренутку пробудио, разбио љуску, и ослободио заробљену енергију. Када се то јаје отворило, од тешких елемената настала је земља, а од лаких и чистих – небо.

.
Персијанци су веровали у „исконско јаје“ које се распало. У спомен на то јаје, у пролеће су имали обичаје међусобног даривања јајетом.

.
Код Индуса је раширено веровање да је Брама рођен из златног јајета. Од горње половине љуске тог јајета постало је небо, а од доње земља.

.
Грци су веровали да се Ерос, најстарији од свих богова, од кога је касније све настало, родио из „светског јајета“.

Код Руса je био масовно распрострањен обичај „котрљања jaja“. Целе васкршње недеље,(  дани Богиње Весне),  млади су се забављали котрљајући обојена jaja по земљи, пуштајући их са узвишице. Највише је било црвених јаја. Исто тако су котрљали jajа по гробовима умрлих рођака, када су одлазили да се „поздраве“ с њима.

Јаје је стављано у колевку новорођенчета као одбрана од болести (Пољска); закопавано  на њиви против корова и чини (западнословенски обичај) а  јаје које би снела црна кокошка у одређен дан, пребацивано је преко крова куће ради заштите од грома и пожара (Чешка).

 Сличан обичај постоји и данас у Србији када се прошлогодишње прво ускршње јаје „чуваркућа“ баца преко крова куће.

У западнословенским обичајима јаја су коришћена током године у обредима првог узоравања земље и сетве;  у сточарској магији као лековито  средство; стављана су у жито за сетву; закопавана у њиве; бацана у прву бразду; бацана у вис приликом сетве лана и конопље; разбацивана је љуска по повртњаку ради усева; закопавана су у темеље кућа као наменска  жртва кућним или шумским духовима, итд.  

.
У србским загонеткама и дечјем фолклору, Сунце се приказује као „божје jaje“,а звездано небо као „решето пуно jaja“.

У народним легендама, читав свет je представљен у облику огромног јајета чија je љуска – небо,  опна – облаци,  беланце – вода,  жуманце – земља.
Симболика поновног рађања – враћања у живот,  одредила je употребу јајета у погребно-задушним обредима: приликом сахрана, кокошије јаје (понекад дрвено или глинено) стављано је у руке умрлом, бацано у раку, закопавано у земљу, бацано у ватру итд.

..

Код Срба, приликом првог орања, разбија се јаје о чело десном волу или о раоник или се закопа  у бразду а  њиме се промеша и житно семе.
У нашем народу постоји низ веровања о јајету као симболу плодности. Кад кокошка снесе јаје с два жуманцета, то је добар знак за домаћинство. Народ  каже да се слути скора трудноћа газдарице. Да би се олакшале порођајне муке, кроз кошуљу породиље би се провлачило јаје.

У неким крајевима Србије, три јајета би се закопала у њиву како би принос био добар. Постоји и обичај где се јаје закопава у мравињак како би домаћинство напредовало, било марљиво и многобројно попут мрава.

.
Да су све то стари обичаји који немају много везе са хришћанством говоре нам и руске црквене поуке из 17. Века, где међу разним црквеним правилима постоји забрана „туцања јајима“ јер то није хришћански обичај („Словенска митологија – енциклопедијски речник“, Београд, 2001.)

.
Обичај туцања јајима дуго је постојао и у источнословенској васкршњој традицији, а у нашој,  јужнословенској, опстао је до данашњих дана.

Бојење и украшавање јаја, најпре у црвено,  (писанице) некада је, такође, био општесловенски обичај везан за пролећни период и буђење природе.
Код свих Словена јаја (снешена одређених дана или посвећена одређеним празницима),  чувана су у кући током читаве године као магијско средство.

Код нас је то „чуваркућа“.

Источни Словени, у случаји пожара, ишли су око куће држећи у руци јаје (празнично, магично) и бацали га у ватру како би се угасила и како се пожар не би проширио по целом селу.  Носили су јаје и у шуму када би тражили изгубљену стоку (Русија, Јарославска област).  Девојке су се, ради лепоте и здравља, умивале водом, у коју ставе црвено јаје (источно и западнословенски обичај присутан око Ђурђевога (Јариловог) дана и данас).

Јаје и љуска од јајета појављују се у враџбинама, али и у заштити од урока.  

Јаје имало улогу и у прорицању а често је било у улози заштитника као средство које растерује зло.  Народ  га је стављао  под праг штале и терао стоку да пређе преко њега, да нико не би могао да joj науди (источнословенски обичај).

Употребу јајета у народној магији одређивала су његова својства као што су: округли облик, испуњеност садржином, бела боја, скривени заметак будућег живота итд. Да би им лице било бело, девојке су јајетом миловале своје образе; да би лан родио чист, без корова, у зрно за сетву стављали су необојена јаја.

Чудотворна својства приписују се такозваном „петловом јајету“ (тј. јајету без жуманца или кокошијем јајету необично мале величине). Веровало се да се из таквог јајета може излећи дух („мацић“, „хоњавец“), који je у стању да свог домаћина учини богатим.

У мотивима басми и бајки, спомиње се чудесно јаје (црвено или златно), које се не разбија кад падне.

.
Наведени обичаји упражњавани на нашим просторима, као и слични који постоје на целом словенском поднебљу, имају дубоке корене и порекло им је, старије и од хришћанства.

Извори: Кулишић, Ш. Пантелић, Н. Петровић, П.Ж. Српски митолошки речник. Београд: Нолит, 1970.
Раденковић, С. Толстој, С.М. Словенска митологија – енциклопедијски речник. Београд: Zepter world book, 2001.
Хуђец, И. Предања и митови Старих Словена. Београд: Завод уа уџбенике, 1993.
Чајкановић, В. О магији и религији. Београд: Просвета Баштина, 1985. – „Старославци“;  „Свевлад-Момир Јанковић“; ….

И овде, без боје тајне,

ни једне воћке нема,

небесне оне боје, горке и бескрајне.

А кад разгрнем долине, рукама обема,

и, откријем дна бездана, сребрна и бела,

на дну је, опет, жалост, нејасна и лака,

ваздухом купаних воћака и тела.

 .

И, место сребрних пруга, забрезја и река,

сусрећем, као у сну, уморне мисли, своје.

А, над трешњама и младим вишњама,

тамну и дугу маглу, што се свуда шири,

у живот пред нама,

где се страст, полако, у умирању смири,

и чула упокоје.

 .

И тако, без реда,

младост увијам миром, снегова и леда.

И тако, без пута,

моје миловање, по умирању лута.

.

-слика- Љуба Поповић-

У праскозорје, пре изласка Сунца, на Јарилов дан (Ђурђевдан), излазила би младост у Свете гајеве, на потоке и врела, на рудине и пропланке, у храстове и брезове дубове.

Девојке су биле обучене у беле хаљине а младићи у беле кошуље – а бело је знамен невиности и чедности у Ведских Срба – да беру брезове и ивине гранчице и различно пољско цвеће, те да плету венце које ће, потом, сплитати у бујне плаве власи.

Пошто би Сунце за три копља одскочило од обзорја, тада су се сви скупа, како девојке тако и младићи, купали на врелима, језерима или потоцима, певајући обредне песме у славу бога Јарила као и свих иних древних ведсрбских богова.

Јарилов дан слављен је и као почетак лета, јер је древни ведсрбски колодар знао за два годишња доба – лето и зиму – што је сасвим исправно, јер пролеће и јесен, као засебна годишња доба, суштински и не постоје.

Од Јариловдана до Митровдана (а Митровдан је у вези са Мораном, богињом зиме и смрти) јесте лето, а од Митровдана до Јариловдана – зима.

Уосталом, у памћењу и свести нашег народа, лето и зима, као једина два годишња доба (без пролећа и јесени), сачувана су све до дана дањег.

У србским епским песмама највише је сачувана ведска вера наших предака, као и древна знања о нашем колодару.

Народни песник нас подсећа, да је Ђурђев-данак (Јарилов-данак!) хајдучки састанак, а Митров-данак (Моранин-данак!) хајдучки растанак.

Месец у којему се прославља Јариловдан зове се цветањ, цветни, цветник, јер, уистини, и јесте месец најлепшег пољског цвећа.

 

 

 

У царству бреза се распричало!

Птица са птицом лишће са лићшем!

Све се насмејало, раздрагало!

Врхови витки небом шетају

Облаке беле додирују!

.

И ја постах грана зањихана,

И птица крилом затрептана,

И пчела цвета прахом окупана!

.

И слетех на гнездо своје,

Од Месеца срме исплетено,

Сунчевим зрацима навезено!

Камен не гори

Нити га земља раствара

Крвник га обара и маљем ломи.

Срце мрви на парчад,

сваки пут кад замахне.

А душа се стегне и за себе прозбори:

– Нека га згроми рука Милостива,

Кад јој се смркне пред очима

Нека га св Георгије као аждају убива

Нека га прогоне ликови са камена

Нека чује њихов плач

Док му стоје на раменима.

..

Нека се никада не ослободи

Ни он, ни потомци.

 

Шта вреде књиге мудрости,
брате мој.
У сваком си листу,
а нигде те нема.
И све тако,вазда од почетка:
кључну објаву Сунца
наново
свака ноћ решава и чека.
Наук прошле не прима се.
Шта вреде обзнањена просветљења.
изумитељи тајни спасења.
Лажу учитељи мудраци
да се уздигоше боголико
и оправдаше човека.
кад бди ноћ тешка људска
и прска очај и кора ко љуска,
а рука месијанска треба.
Лажу.
Међу корицама васељенске књиге
пишу се велика бдења
и мртви трагачи,
и разраста се бол света.
У зидовима Вавилона
сва су хтења и сва откровења.
Па окрени куд хоћеш ову ноћ,
брате мој,
свеједно до које обале.
Коначно, отворена је чељуст
свеколиког бдења,
без записа,
без знака провиђења.
Сам си ко Бог.
Ко први човек.
Губитак је – за сва времена.
Тајне нема. До послетка
сам на свом огњу сагори свако.

(Из збирке ПРЕОБРАЖАВАЊЕ СВЕТЛОСТИ)