Овај живот живи мене, не ја њега,

Не светлим ја у његовим већ он у мојим очима.

Једном дат читав век ми се из руку отима

И плен одвлачи гори испод снега.

.

Док брзо сиромашим он се богати,

Што сам старији он све млађи.

Свака ме љубав с њим превари чим узлати,

Јер је заодене младу у снове и дарове.

Он краде, мене затичу у крађи,

Њему трубље, мени гусле јаворове.

.

А где је милост, где је нега

Да одмене плеће на које се наслонило брдо?

У неверици загледаног у то немогуће чудо,

Овај живот мене живи, не ја њега.

Збирка песама ‘’ Т а к а в   ж и в о т’’

..

.

Владан Пантелић: Димитрије Николајевић

.

Запаљеном сам стрелом скинуо

Кроз тај прстен од злата јабуку

Као да сам у сам врх неба дирнуо

И примио благословену поруку.

Запаљеном сам стрелом скинуо

Кроз тај прстен од злата јабуку

 

Велики песник и цењени књижевни критичар.

Дугогодишњи уредник ревије за књижевност,

уметност и културу ‘’Липар.’’ Објавио двадесетак

књига поезије. Заступљен је са песмама у неколико

антологија и зборника савремене југословенске и

српске поезије.Песме су му превођене на више језика.

Добитник многобројних књижевних награда.

Добитник повеље УКС за животно дело

Рођенје је  у Београду, а живео је у Крагујевцу.

 

 

–        Сно виђење  –

Имена се роје. . .

Сунце их црта линијама златним

Имена , имена … хуче

Ветром кроз времена,

Лете на ћилимима душом тканим,

На крилима руменом намирисаним!

Од свих једно име … звони…

А њешка … А њешка….

Витице су мале почешљане

А преко чела  А њешкиног – трачице!

О драга, о мила девојчице!

Васионом трепери … име твоје!

И стигоше сви – да виде тебе,

И твоје танке витице.

И стидно спуштене трепавице,

Јер ти – упознајеш, тек,

Редом . . . све своје!

О,  нема пута другог!

Сваки води. од сунца до сунца,

Од звезде до звездице,

Теби мала сунцоносице,

О, теби звезданице!

А њешка … смеши се твоје лице!

Радостиш више светова

И спајаш у један, животе многе!

Урлам у ветар, у проваљену ноћ,
изговарам сулуде речи исконског страха,
речи самоће згуснуте у грлу,
бацам их у вихор што хара
смраченим и злослутним небесима.
Нигде одзива ни благог гласа.
Само дрвеће цвили и хучи
и повија се у бесним налетима.
Пркосим тами и страховима.
Изговарам најсветлије речи матерњег језика,
Сунце, извор,звезда,Косово,
љубав, дете, Бели Анђео, огањ.
мати и тако редом.
Изговарам најдража имена,
призивам минуле радости из сећања.
Речи одјекују и падају ко звезде,
гаси их вихор у свом бесу.
Личим себи на белу брезу
што се до земље свија и ломи,
и опет гране уздиже ка небу.
Нека, нека буде како је записано
за ову ноћ на небеској мапи.
Молитву изговарам страсно,
пркосим ударима полуделог вихора
што хара по мени и мојој тами.

 

 

Кад се нађеш у пустињи

не мисли на оазу

и небо је оивичено,

бол у твојим стопалама је знак

да је звезда пала у твој квадрат,

и очи те његове и даље траже

по пећинама урођеника.

Још да се сви твоји

Кућни духови, папири, забелешке

сакупе у једно

и он долази са остацима

твог одбаченог зеца ушоње.

И мислиш да коначно доноси кишу

али ти у ствари видиш огледала

по сред пустиње

и у њима Перуна заштитника

са стражом

и сви јасно виде

камилу му оседлаваш.

Ритну се коњушар

И уби вранца пунокрвног

.

Теле рикну

У чуду

Краве мукнуше

.

А остале трице и кучине

Не макоше

Ни репом

Витези Србскога реда,

О њима паметарница

легенде испреда.

 .

Витешки код части,

Ратничка вештина,

Свим освајачима

Позната величина.

Храброст и инат

Њихова једначина,

Великих јуначина.

 .

То су ратници светла,

Србски јунаци свети,

Да Србску земљу и чељад,

Не дирне непријатељ проклети.

1Сасвим супротно, она (правила – пр.пр.) треба да буду тешка, непријатна, и неудобна; иначе она неће одговарати својој сврси. Правила су будилници који буде уснулог човека. Али човек је, отворивши очи за секунду, огорчен због будилника и пита: Зар не може човек да се пробуди без будилника?

 .

2.Додатно овим основним захтевима наравно да се претпоставља да чланови групе морају да раде. Ако они само посећују групу и не раде већ само замишљају да раде, или ако они сматрају да је рад њихово пуко присуствовање у групи, или, као што је чест случај, ако они гледају на њихово присуство у групи у прошлости, ако стварају пријатна познанства, и тако даље, онда њихово присуство у групи на тај начин постаје потпуно бескорисно. И што пре они буду удаљени из групе или је напусте самоиницијативно

биће боље за њих и за друге.

 .

3.Ако видите другог човека да је пао, када треба да хода, ви га можете подићи. Али, мада је прављење следећег корака за њега неопходније од ваздуха, он мора да направи тај корак сам; немогуће је за другу особу да то учини уместо њега.

 .

4.Али ова учења дата у фрагментима морају се сакупити заједно и посматрањима и акцијама се морају повезати са њим. Ако не постоји овај лепак, ништа се неће слепити.

 .

5.Немогуће је човеку дати било шта што би могло да постане његово власништво без напора са његове стране. Човек може само да усмерава и указује, али не може да иницира. Човек може да да другом човеку само онолико колико је он спреман да прими.

6.Човек је, у пуном смислу речи, ‘космос у малом’; у њему су све супстанце од којих се космос састоји; исте силе, исти закони који управљају животом космоса, делују у њему; стога у проучавању човека ми можемо да проучавамо цео свет, баш као што у проучавању света ми можемо да проучавамо човека.

7.Постати слободан, ослободити се ропства: то је оно чему човек треба да тежи када постане и  мало  свестан своје позиције. Не постоји ништа друго за њега, и ништа друго није могуће све док он остаје роб изнутра и споља.

 .

8.Без самоспознаје, без разумевања рада и функционисања своје машине, човек не може бити слободан, он не може владати собом и заувек ће остати роб, и играчка сила које делују на њега.

 .

9.Стога самопосматрање и самопроучавање морају од почетка, бити праћени са борбом против изражавања непријатних емоција.

10.Ако су фотографије ухваћене успешно и ако постоји њихов довољан број, човек ће видети да је његова уобичајена слика о себи, са којом живи годину за годином, врло далеко од реалности.

Превод: Артер Мион

У праскозорје од смиља сна

Гле! дашак понад језера тишине

Оносветовљује јасике разјасне

У чују нечуја прачујаном

Изван свих светова иних

У безмолвију прамолвија

Суштаством чуја у пречују

– акварел , рад Драгана Симовића –

 

Фото – Сретен Шуљагић „Свете мошти српског светитеља и владара великана“