Отац је знање,

Родитељ разумевања,

Творац овога света

И свег дешавања.

.

Син је искуство,

Произашло из Оца,

Испољавање свега

По замисли Творца.

.

Свети Дух је постојање

Физичког ослобађања,

Враћање праизвору

Блаженог битисања.

.

Једно проузрокује,

Друго је проузроковано,

Треће је оно што јесте.

Све је то једноставно.

 

(Сонетни венац)

Светлуца свитац око срца

Изнад мирних капљица росе

Неки цврчак орах сна крца

У сенци врбе златокосе.

 .

Извор што се у трави смешка

Крчажић жеђи у руци зрака

Ћилим над којим лебди вртешка

Е, ту је софра с чашом мака.

.

Рањено птиче светли у жбуну

И паук стеже свилене мреже

Трчкара путић под точком чезе

.

А детлић носи звезду у кљуну

Тако ја пишем, а ветар брише

Азбуку сунца на стаблу брезе.

.

Уредништво Србског Журнала: Сонетни  венац  Добрице Ерића, завршавамо његовим речима,

у намери, да се замислимо над садашношћу и будућношћу свих нас а пре свега све деце:

„Ја сам увек ишао помало у раскораку са стварношћу, а поготову данас.

И песме су сада у новом веку, као и лепота уметности уопште, у раскораку

са здравим разумом и у дослуху са невременом, па се све чешће питам

да ли се вреди још борити лепим речима и мислима за место под

немилосрдним сунцем, које нас такође не гледа и не милује онако често и нежно

као у детињству. Сад су у моди неке туђе речи и сунца, чији смисао, или пре бесмисао,

ја не разумем и не прихватам, чак и по цену потпуне изопштености

и самоће која је преурањена чак и за моје године.”

 

 

 

(Сонетни венац)

Седам минута ми је дала велдушна Вечност

 да поздравим Свети Златни Ириј

и Песника Румених Облака!

И да поздравм  Т е б е!

Сви смо ми Једно.

Хвала Ти Господе на свему!

 

Сагњем се да не покидам паукову

мрежу исплетену насред стазице између

две гране рогача и прекривену блиставим

капима јутарње росе. Чини ми се да би

ремећење било чега на овом пустом

острву угрозило сам поредак ствари,

најдубље слојеве екологије природе

 и духа.

 

У паучини

Ниском од капи росе

Трепере дуге

Лирски записи – 2013. година

Сви говоре о Истини и Правди, али само ретки желе да се сретну са Истином и Правдом,
док они, још ређи (најређи!), тек, живе по Закону Истине и Правде.
Људима су пуна уста Истине и Правде, не зарад Истине и Правде, већ зарад Лажи и Кривде.
Кад светина говори о Истини, онда има на уму Лажи по којима се влада;
и када спомиње Правду, онда мисли на Кривду коју над неким спроводи.
Постоје људи лажи, који се рађају и умиру у Лажи.
Уистини, огромна већина људи живи у Лажи, јер им је лепше и једноставније да живе у Лажи него ли у Истини.
Живети у Лажи, значи не бити Одговоран (тако размишљају људи у опсени!) пред Створитељем, пред Духом Постања, пред ПраВасељеном.
Али, и то је, како рекох, највећа варка!

Људи лажи остају вековима, некад и тисућама година, утамничени у Лажи, у Вртлогу, у Витлу Самсаре.
Само Освешћен и Посвећен Човек може да искочи и излети из Витла Самсаре (из Закона узрока и последица), и да крене Путем Светлости.
Спасење је увек Вертикала – Сварожница, Усправница, Божанска Оса!
Истина и Правда ослобађају човека; ослобађају породице, племена, а некад и свеколике народе.
Кроз повесницу племена и народа, кроз паметарницу Белих Стриборјана, многи су појединци (а ти појединци су, скоро по правилу, свагда и увек знамените личности!) бивали жртве Лажи; а из Лажи вазда происходи и Кривда која се над неким врши и спроводи.
У овоме времену, које дуго траје, Срби су највеће жртве Лажи и Кривде!

По обиму, обиљу и количини лажи које су изречене, у разним видовима, на разним странама, са разних и различних места, а на рачун ВедСрбства и Срба, уистини, нема примера, нема поређења, нема словесног упоређивања, кроз многе векове у повести човечанства.
Због тих лажи које се, ево, већ дуже од столећа шире о ВедСрбству и Србима, Срби су у двадесетом веку биолошки преполовљени.
Не смемо заборавити, никада, да је највећи геноцид, највећи погром над једним народом, управо извршен над Србима и Србством!
Ниједан народ у двадесетом столећу није тако страдао, није тако крвнички уништаван и затиран (од колевке па до гроба!) као Срби!
Ако Срби желе да живе, ако желе да буду присутни на Мајци Земљи као Словестан Народ, онда они никада не смеју нити да забораве нити да опросте овај грозни злочин извршен над њима!

Можда је праштање, како кажу, хришћанско, али није ведсрбско! Срби су Ведски Народ, и знају да је праштање – понављање злочина над самим собом!

.

-слика Перуна -Шишкин-

„Божурка и Босиљка
Биља, Ђурђа и Смиља
Борјана и Булка,
Калина, Смиљана и Јабука,
Далија и Малина,
Јагода и Ива,
Лана, Невена и Јасмина,
Дуња, Ружица и Вишња
И још много других имена
што Цвета- ју око
важних лепих србских дана“ В.С.

Петак пре Ђурђев -Јарилов дана у народу је познат као Биљни или Биљани петак. Ове године то је 19. април. Овим даном завршава се забрана брања цвећа која траје од Весниног дана (равноднвница пролећна) до Ђурђев-Јарилов дана.
Верује се, да биљке убране на овај дан имају посебна лековита својства: коприва, копитњак, цисача, омален, одолен, петлова креста, петлово перо, ђурђевак, поврата, оман, бриздавац, млечика, јечам, златноглав, бели слез, зечије уши, приватница, дебелица, вратич, крављача, подбел, навала, козлац, гороцвет, кукурек, мечја шапа, маслачак … Ломе се и гранчице леске, дрена и граба.
Траве се доносе кући и стављају на скривено место или на какву шљиву, да ту дочекају Ђурђев-Јарилов дан.

С.М.Грбић у књизи „Српски народни обичаји из среза бољевачког“ описао је како изгледа брање биљака на овај дан.
„Чим се чују први петлови жене, деца, младићи и девојке окупљају се и крећу у планину „у траве“. Девојке песмом објављују да је време за полазак:

Ој, убава, убава девојко, ој,
дизајте се момци и девојке,
да идемо у гору зелену,
да беремо траву свакојаку,…

Свако понесе мало пресног пшеничног теста, грумен соли (за даривање биљака), нешто за јело (јаје, хлеб, сир, мало ракије) и алатку којом ће копати биље.
Кад се заврши брање трава, сви поседају и заједнички ручају, па се потом враћају кући. Они, који су ишли по траве, тога дана иначе ништа друго не раде.“
У неким крајевима, на Биљни петак окупља се народ пред оближњом пећином. Жене доносе лековито пољско биље, а мушкарци уносе у пећину дрва и ложе велику ватру. Пред пећином се руча, и у њој се проводи дан у општем весељу. Обичај је веома стар, повезује се са веровањем у пећинске (подземне) духове и оживелу природу после зимског сна.

У неким крајевима од трава убраних праве се цветни венци који се суше а затим уносе у кућу. Понегде жене косе траву са ливада и чувају је целе године како би им породица била здрава. Маслачак се не сме пропустити тога дана.
Колики се значај придаје лековитом и магијском деловању биља говоре нам и женска имена присутна у Срба: Биља, Биљана, Божурка, Борана, Горана, Боса, Босиљка, …
У корену женских имена у нас, своје место нашло је више од 70 биљака, говори нам истраживање Љубице Жикић, која је о томе објавила и књигу „Цветник женских имена“.

Извори: С.М.Грбић „Српски народни обичаји из среза бољевачког“; нет странице: „Вести-нет“, „Лексикон здравствене културе Тимочке Крајине“, „Небески прстен“, фб страница „Старославци“ и др….

Дарована даровница душама се даје

Дар-и-ја  да душе исконски сјаје!

Погледај суштински пламом из срца

То није око већ твоја душа.

.

Дар ти је видљив кроз плам из ока.

Светао сиви, плав, зелени и сунчев браон

Ореол стамен из бића твога!

.

Кроз призму Јарила добија боје

Суштински бели је,дар душе твоје!

Када се овлаплотиш у сфери свог дара

нестају боје, белина тад ствара!

Шта све не издржа, свему изложна кожа

Откуд угледа свет и дух се обре у њој;

Непоћуди усуда у зауму двосекла ножа

Одолева, не би л се изнела кроз непостој.

.

Времена је распињала трагом ништавила,

А она и на пола копља вијорила на ветру

Све да би се њоме рањива душа завила

У густину бића, лептиру слична и етру.

.

И камен јој назубљен отирао ткиво,

И железо глачало сјај њеним додиром;

А она у издржу, ко волшебно плетиво

Обнавља се испод жрвња и под косиром.

.

И кад се унегви теснац удав-прстима,

Јавне се из притаје, загргоља јој струј:

Жићем вођена до свеувира међ брдима

Сасвим свежи од исцрпљености

чекамо нову шансу – говор другог,

а никог на видику.

Страшна је хладноћа оног што ме је

дотакло на 1800 метара

надморске висине – јер дошле су

северне ласте

и донеле глас бивших,

ехо прошлости,

мирис подсећања.

Немам моћи да не живим илузију

тако меланхолија расте

множи се,

излази из ласте,

устаје на ноге

и посматра ме.

Још мало па ће проћи

свако подсећање на бол.