Новак је правитез и усамљени јахач

Несопствене трке по тестера – оштрици

Тихује најмоћно у муњевитом покрету

Пред васцелим светом упркос препрека

Поштен упоран непокор монах – витез

.

Новак је пошао на дугачак дугачак пут

Ка циљу вођен вертикалом Сварога

Мадрид је само једна станица на путу

Он путем ходи спретно – брзо – жустро

Снажног ума и тела од опуте и гуме

.

Новак је Ариј са родне планете Лире

Од седме године у духу првак је Тере

Дошао је да на свој начин помогне Роду

Који дуго предуго виси на оштрој ивици

Али побеђиваће Род као ти о Н-оле о Н-оле!

 

Далеко смо. Моје јесење срце

Не дрхти више кад га подсете

Мириси венућег априла

Ни бетонски титани што

Гутају ходнике не шкрипе,

Нема више празне постеље

У којој си ти.

.

Далеко смо. Не говоре више 

Титрави откуцаји, ни рогобатне

Цевчице, што честице даха

Вештачко проносе, проносе

Негде у олупину чекања,

Да украду прамен и

Распусте стражаре.

.

Далеко смо. Нема оних 

Плашљивих саопштења,

Од ког се у уму састављају

Зидови. Нема крика што

Се низ степенице разлеже,

За њим се затворила врата.

.

Далеко смо. Не шуште више

Гаврани над покислом клупом

У парку. Не спрема се више

У неверујућем трену најлепше

Свечано одело.

.

Далеко смо. Деле нас магистрале,

Неке прегажене, трагови опрани

Кишом. Међу нама су сатруле споне,

Распродати делови, честице стакла 

И напуштене шкољке.

.

Далеко смо. Не видим тебе унутра,

Не видиш мене одозго,

Мириси глине и песка, негде 

Уздах и мук, пред очима 

Макови и ловорике.

.

Далеко смо. Степе су то

Очајања. Не долазиш више 

На позив. Не шаљеш више 

Лептире, не склањам више завесе.

Не чекам бол ни хладноћу,

Можда си… исувише близу!

.

– Песма је први пут  објављена и поклон је читаоцима Србског Журнала широм света –

Старина једна рече мени –

синко немој да ћутиш,

непријатељ и сад све чини

да нас ућутка,

мудро збори синко,

говори својој деци

ко су били наши преци,

да смо ми РОД Богова најчистијих,

великих бораца и ратника,

наРОДних лекара,

вилењака и вила

а ако ли заћутиш,

осећаћеш ноге и руке

а бићеш мртав,

Богови и преци

те неће ни чути ни видети

а они то могу,

баш кроз те очи твоје,

баш кроз овај грм

под којим ти ово казујем,

ако ти заћутиш,

грм неће!

Аксентије Стојиљковић: Аутобиографија

Рођен лепе 1948. године, 24-ог септембра, електротехничар по струци, вечити романтик у души. Из Ниша се, због посла, селим у Зајечар. Пензионерске дане проводим са супругом у Дугој Пољани, општина Гаџин Хан, испод Суве Планине.

Прву песму написао сам давне 1969. године на служењу војног рока, и све до децембра 2017-те “срце је снило, и дубоко негде крило, питало се понекад, дал’ је душа моја, само моја и која то река мене чека,“

А онда се “десила“ серија. Најпре “Санта Марија дела салуте“, тачније њена реприза, и риме су кренуле као планинска река у пролеће. Руке нису стизале да записују. Све оно што је било негде дубоко у мени почело је да навире. Риме су писале моју душу. А када би риме застале, руке нису мировале, цртале су портрете драгих ми особа. То је почеле исте 1969-те године. На чистом ваздуху, уз песму птица, гајењу воћа, печењу ракије, справљању вина, са најдражима и Србијом у срцу, чека стоту, а живот прича моје песме, руке сликају нова лица. Да будем с њима и када мене буде било!

Заволех тренутак док надом слеп верова

да га време неће заменити с другим,

што иза леђа му,

трептава и сјајна,

жељан скока у незнању

се рађа.

.

Спалих крила своја пре но што згасну тренутка жар

да умирући знам да изгорех у њему сва,

јер чему живот цео отужан провести,

а не спознати како је волети

само један трен, змајевит, силан,

да те понесе, да те однесе

и напоји ватром исконског бивства.

.

(збирка-Паун на недрима)

Свако од нас може

стално да кука,

Жали се и плаче,

И да му буде од свега мука.

Избор је твој,  Рођени мој.

.

Свако може да се радује и весели,

И кад све добро не буде,

Да буду смирени

И никоме не суде.

Избор је твој,  Рођени мој.

.

Склад око тебе и у теби

Твојих одлука је дело,

И зато изабери вечну  радост

И сигурност, смело.

Избор је твој, Рођени мој.

.

Јер што би ти овај дати живот

Прошао у жалопојкама,

Уместо да уживаш

у успеху и ловорикама.

Избор је твој, Рођени мој.

Изоштрих ноћас перо

да траг у вјечност истка

од опсене, омаје

душу свијетлу спасе.

Под овим светим небом

мисао ми бритка

прошетала у прошлост

на олтар предака.

 . 

Некако ми тужни, у оку суза сија

нису њима тешке

ни борбе, ни мука

од смрти они страха не имаху никад

у души њиховој нека језа бриди

да потомство њихово од РОДА пут не изгуби.

 .

Загрлих их јако, стегнух их на груди.

Не плачи ми ђедо, храбар ка и увијек буди

док је макар једна, само једна искра

на светоме путу,

Лучоноша биће пред Божијим судом

окајат ће гријехе, вратити Љепоту,

Васкрснут ће РОД у ИСТИНИ и СВИЈЕТЛУ,

заплесат ће виле и горске и морске

вратит ће нам углед, част и чистоту.

 

 

Ноћ се мирисима уплела у песму ноктурна

и тренутак у вечност претворила.

.

Сета је наивно желела да охоло

наметне заборав, али се они радосно отеше

и дух учини рапсодију расплодну

уз варијације њиховог ума.

.

Расплетоше нежност и занос

и окупаше звезданим сјајем.

.

Он јој подари црвену ружу

да мирисом, бојом и симболом

смири свој откуцај срца

за нежност и танкоћутност додира.

.

Муза на својој харфи

пламтећи жар оствари.

.

У врхове својих пламтећих прстију утка

опојни ноктурно глисандом.

Разлеже се ноћ мирисима

јер баштенска вила кикотом

однесе радост другима.

.

слика – Catrin Welz-Stein-

Само Живи Бог и ја,

Стојимо лицем у лице

Један наспрам другог.

Сва сунца, све звезде,

Сви светови и сва бића

Врте се око нас и плешу,

У безкрајном светлосном кругу

Од милости и љубави.

Само Живи Бог и ја,

У овоме трену вечности,

Бивамо ова песма,

Овај дивотан сан,

Што се кроз мене и мноме,

Низводи, из неба, на земљу.

 

 

Дошао сам на ово заравњено планинско место да завршим два посла. Најпре да пронађем лековиту биљку, да с њом поразговарам у миру, на језику који она разуме, и да је уберем. Урадио сам то када је она прихватила. Са биљкама треба да раде само посвећени људи или људи које биљке изаберу.

Пројектовао сам у потку много задатака као лични допринос Великој Заједници. Потка ће ове задатке чувати у кућици на страни Лица све док их не испуним. Испуњавам их по списку, један по један. О духовним задацима не треба никоме причати, осим уопштено, јер су потпуно лични, припадају послу који се ради на сопственом путу. Прича о сопственим задацима је губљење најбоље енергије, подстицање и товљење ега, а за друге је скоро безкорисна. Учитељ прецизно зна колико, у те ствари, може упутити ученика. Друго што сам планирао је да зналачки тихујем целу ноћ ако временске прилике овог церебралног пролећа дозволе. Упалио сам велику логорску ватру и у њу убацио мирисе који одвраћају ноћне шарене кундалини да ми не узнемиравају тишину. Духовни задаци траже потпуну предају бића и свести и због тога је дубоки мир неопходан.

Сада сам на равничарском језеру. Около је дрвеће, певају птице, Јарило је почео да прегрејава. Планина са које сам дошао даје човеку стабилност. Језеро је символика душе и представља, такође символично, форматизовану женску енергију. Даје човеку нежност и омеђеност. Мудраци кажу да у језеру лежи тајна ескалибура. Да би човек достигао пун крст слободе, коју одликују љубав и правда, потребно је да прође много пре-пре-ка и да се суочи са много кључних питања која отварају и проширују свест, и, на крају, да научи да све пусти… Заронио сам у језеро, на леђима носим малу боцу, и тражим дно. Колико зароним толика је и моја дубина овог дана. Топлокрван сам, није ми хладно, никада ми није хладно…

Слушам музику на једном лепом месту. Занела ме, упао сам у дубоку музичку рупу. И музика је облик тиховања јер разбија заробљавајуће мисли. Мисли су власник човека, робовласник. Притиснуо сам дугме и кренуо у следеће трагање. Песма о Богу, непрекинута, наставила се у мојој глави. Околиш је препун јестивих биљака – коприва, зеље, боквица, маслачак. У њима су хиљаде безплатних лековитих чорби и хиљаде, хиљаде лековитих салата.

Давно сам научио, а то свима препоручујем, кад сретнеш било које људско биће, одмах том бићу дај најмање три лепе особине. Ово округло подневље даровало ми је сусрет са једном девојком и са два момка. Девојка је имала трофртаљ зврнцов панталоне, беле патике и шарену, претежно љубичасту, кошуљу, и ведре плаве љубопитљиве очи. Личила је некога из моје главе, особу која је имала чисте путеве, па сам јој дао лепо радно име – Санлаила и пет красних особина. Младић са њене десне стране је био висок, вижљаст, дугог врата, са торбицом на рамену. И његове панталоне су купљене и дорађене проређивањем на коленима. Радно име Родан само се створило у мојој глави. И он је од мене добио пет дивних особина.

Трећи момак, у тамној тренерци, јаких, помало савијених рамена, гледао је у земљу. Носи неки терет, а он га стално савија. Терете које неки људи носе на раменима, знам из искуства, нико није тражио да носе и никоме не помажу. Углавном служе за самомучење. Стално гледање у земљу побуђује у човеку негативну енергију нижих енергетских центара, што води у депресију. Мумило, тако сам га за тренутак именовао, личио ми се на људе из Му цивилизације. Осетио сам да је пун снаге и дубоко усађених потенцијала. Дао сам му, тако је Вишњи хтео, десет моћних особина. Особине, на подлози енергије Свеспасења, шаљем у златним сверама, које држим припремљене и спремне за истрк, у мојој глави. Место где држим свере називам Сверињак. Можда је на том месту, прадавно, била свера Зверињак…

Подигао сам обе руке према високом и напупљеном небу и гласно рекао: – Нека нам је свима на срећу ово данашње виђење! Људи се срећу да би међусобно додирнули ауре и разменили најбоља и најдубља осећања. Ако то раде потпуно свесно, то је увек на велику корист за све. И срећу се да би се погледали дубоко у очи, да би осетили да смо сви Једно, и срећу се да би мађусобно, у дужици ока, видели вечно младог и Свелепог Господа. Тројка ми је весело одговорила, а њихове речи су се стопиле са цвркутом јата ласта које су смело и вртоглаво клизиле небом по просторним линијама сила.