Вилин цитат 5

.

И запамти , кад год пожелиш , позови ме

а ја мислима ћу доћи,

загрлити душу и одвести са собом,

бар на трен из Јаве и снова

заувек твој и заувек моја!

.

 

Вилин цитат 6

..

Скинуо си звезду белу и на срце

ми срцем у груди ставио

да ме по њој познаш у сваком животу

звезданим сјајем срце да хода,

а траг пламени да ми те ода!

 

На обали великог Антлања

на песку од злата-камена,

певају беле птице…

Сањају живо – белине и плаветно небо.

Некад у подне једногa доба

ходале су стопе белих дјева

и играле се косе русе

са скривеним ветра прстима…

.
Вајтмани су донели жар доба.

Јер у срцима живих мудраца

сијаше тада светло живота.

Не беше корење пустила злоба.

.
Векови као валови времена прођоше.

Заборава вео и сете донеше…

а Антлањ неста стари…оде у слави…

што пре пада још у њем’ беше.

.
Снови су деце светла свети.

Они за време не хају…

Без-смртно сјајни, дивотно лепи,

к’о дрво живота у Божјем гају.

.
И однели они кроз времена капије,

свеже убране светлосне снопове,

са живот-гроздова Вилинских лоза

и душо-будне свете плодове…

.
И такли су сваку искру у Етру…

донели топлу ватру свету,

и Вишњу и Грозд од дивот-дрвета

саткану мило од живога светла.

.
И тако се зби!

Да у трену ван времена

оживе сва срца Богова,

да оде и арије звоне!

.
Да најбоље прође кроз окно лепота,

и временску капију све,

да свуда се излије свети дах живота

јер поново Љубав сједињује.

.
На Антлању…

Светлом од чистог Етра

сјакти кроз вечност

печат Творца.

.
Разјасница Песника Вилењака, Драгана Симовића, коју је написао уз песму Милорада Максимовића, 23. августа, 2016.говине

Читам песму, а као да гледам живе слике које се нижу једна за другом из Златног доба Лемурије, давно миулог

доба Пра-Исконије, када Земља бејаше Плава Звезда и када су се на Земљи, истовремено, могла видети Два Сунца:

Бело Сунце, обдан, и Плаво Сунце, обноћ.

То бејаше доба пре појаве људи у овоме личју и обличју, доба када су на Земљи обитавали

Плави Богови са Плавога Сунца, у заједници са етарским и светлосним бићима – што исијаваху из себе беле

и плаве зраке Првобитне Светлости – божанским бићима која ћемо, зарад бољег и јаснијег разумевања,

назвати белим и плавим вилењацима.

У Златно доба Пра-Исконије (Лемурије) Звезду Земљу обгрљаваше, опасаваше, обујимаше огроман

и чудесан, дивотан и несагледан Водеан-Етар, Вода-Етар.

У средини огромног Водеана-Етра плуташе дивовско Острво-Копно, несагледно Острво-Копно

што бејаше растресито и флуидно, прозрачно и живуће, док на самом Пупку Острва-Копна узрасташе

Исполинско Дрво, Дрво Живота, које на све стране исијаваше белу, плаву и љубичасту светлост исцељујућег

и васкрсавајућег божанског дејства.

Ово су моја вилењачка јасновиђења произишла из скривеног унутарњег бића

и суштаства ове дивот-песме Милорада Максимовића.

 

Ја сањам онај дан

кад загрлих те мили јако,

јер оживеше снови ми тад,

и заигра сунце у њима јарко!

.

И небо се обоји плавом,

и нестадоше све стрепње

и боли трагања живота дуге,

и заблисташе росом шуме

и замириса зрело трава цветање.

.

И зачу се пој у срцу лепоте,

оне што буди дубоко сневање

пред срцем што слуша твоје куцање!

Пробудимо Истинског Исцелитеља!

Пробудимо Успаванка!

На ову плаву прекрасну планету

Дошли смо да се пробудимо

.

Наше ткиво и све наше биће

Чине Вечност и Безкрај

Нема другог садржаја у нама

То је стварна испуњујућа истина!

.

Сви смо спашени и вечни!

И пошли смо на далеки пут

Од Циља ка Старту и – Циљу

Тако далек Пут а тако близу!

.

Ох ох како си леп Господе!

И како си танко распростро Лепоту

На белутак и биљутак и зверутак

И духове и људове и богове!

.

О свелепи свемудри Господе!

Како си ме моћно растего у Потки

Као мрежу у вредном пауку

Растегао од Циља до Циља!

И предао ми светлосну катану

Да отсецам џунгле и пустиње

Да отсецам пустиње и џунгле!

Обојићу јутро неког дана

Праскозорје бршљаном затвара сутра

Паучина мрси косом

Плетенице октобру

.

Затварам капије рађања

Опет лаје керуша

Промајом стварања.

.

Чекам раскршће светова

У једном погледу

Задобих ране љубљеног

..

Пешчана олуја растерује време

Обрисе сећања призивам капима љубави

Покисла ми душа облачи

Кабаницу твојих уздаха

.

С тобом на пропланку сакупљам

Изгубљене додире

Ал авај нема ни музике ни клетве

Само су боје живота у двоје

Само су боје ма нек су твоје

 

За благослов је час у ком

анђео спусти своју руку у бездан,

макар начас тамо где

тама таму коти, слепило себи подано.

.
Напокон,

из бунила прене те нешто: свет.

Свет који прогледа у те,

зебња нечија што придржава те

док поново учиш да ходаш.

Оданост, род рођени, укорак с тобом

овде у оностраном граду.

.
Боже, каква плавет,

пролеће поранило,

лепота наклоњена мртвима данас.

Мирис воска је лак.

Палимо свеће у прозрачност

и, као да у време упловљавамо,

у овој тачки смо случајно,

гробови другде. Јест другде.

Дан је леп, мислим,

добра је туга окренута неком.

Веје златно паперје у понор, у простор

распет међу распрслим пределима, веје

онамо где склиски путеви воде одавде,

једнако одавде.

.
Помишљам још:

Ко је то смислио

да стиху забрани жалост, имена, умрле,

сузе да су непримерене,

а метафизика да јесте и остало.

.

Из збирке ЗВОНО (АРТ, Ужице, 1999)

Све што је било створи ме.

Задатак живота

Савршенство ми задаје.

Да Вештином решавам сопствена несавршенства.

Живим превазилажење задатих задатака

Маме и Тате,

И свих Пра Родитеља.

.

Спознајем величанствену снагу Слободе

Испољавања

Савршенства.

Гледам Пра Родитеље,

.

Гледам рађање Потомака.

.

Све је живо овде и сада.

Лепота, самилост, свеприсутност.

Светлост.

.

То је пут целовите обожене Личности.

То је залог свакога од нас.

Да се роди

Род у Светлости!

Раздани зором очију својих
собу од тминe
погледом зрака ти првог
и тихо загрли страх у очима
небеснице
.
Опарај од туге чипку палу
на немиловане дојке
и дланом својим
колена дотакни нежно…
.
Док дрхте од дотицања,
дај наде знак
да замахнем као паун уз нежно
мирисно ти тело
и на црвене усне ти разгранам
дугина крила,
док напајам се влажношћу
у умилном оку
а потом тихо бивам на недрима твојим.

.

Прва збирка песама Милице Тасић носи име ове песме,  „Паун на недрима“

Песник са звезданом лиром

 

 

Када лепоту откријете
у својему срцу,
тада ће вас лепота
свуда сретати.

.

Јер само оно
што рађа ваше срце,
то ћете и видети
у свету око себе.

Сунце моје плаво

Немам толико времена на Мидгарду,

колико стихова у себи носим,

о теби, сунце моје плаво

не знам, не сећам се

колико дана остајем овде,

да бих песме оне отпевала

о теби, сунце моје плаво.

Када час тај дође,

када на плавој звезди аларм се огласи,

Богови моји мили,

будите тачни, ни трен не чекајте,

позовите ме,

вратите ме дому мом,

сунцу плавом.

Оставићу песме твоје

да ободре потомке моје.

Пратите песме синови и кћери,

пратите соколови, ждралови и гавранови,

пратите вукови и веверице,

пратите сви, мили моји.

Свака реч биће путоказ,

сваки стих врата двора,

свака песма нови свет,

свет без обмана и лажи,

свет Белих Ура!