Застадох

да сакупим Непреболе

.

што Уместо кише

Из Корака полетеше.

Упитах

да сазнам Недолазе

што Уместо ветра

Из Земље прелисташе.

Видех

Мене порађа Љубав

Уместо васионе.

Иза плаве планине

Преливају

Уместо звезда

… Усне

… Очи

……Речи…

.

књига „Душа душе моје“ 2004.

Ја
рођена од Сварога
сестра Перунова
међ вуцима одгајана
рањена у бојевима
мучена и гажена
главу подижем.

.

Своје порекло призивам
космичке силе сакупљам
и кличем криком сокола
у равнотежи универзума
снагом сопственом понета
од праискона задојена
истином и слободом.

.

Из сваке ми крваве ране
црвени божури ничу
док ходим кроз ад
тражећи оног
који се не помиње
да бакљом својом
и огњеним мачем
повратим правду
од постанака отету
за смирај свету.

.

Па и ако клонем
и душу
након свега испустим
ништа више неће бити исто.

.

У наслеђе остављам
веру и сећање
у све што је чисто
док ми се осмех
у усне утискује
а небо
моје име уписује.

(Сонетни венац)

К рчажић жеђи у руци зрака

Љ уљашка сна и водоскок гласа

У ћи ће с првим лептиром мрака

Ч ичак свитаца у косу класа.

 .

И спод мирисних шатора звече

Ћ емери пуни пшеничног злата

З ајапурени свирачи клече

Н а прагу плавих ливадских врата.

 .

А прсти сјаја дрхте и мазе

П озлаћен кључић што зна за путић

У дољи пуној сунчевог смешка.

 .

Т ајанствени ткачи излазе

И з тамних шкољки и тку пољски

Ћ илим над којим лебди вртешка.

 

Последњих десет година свог живота, мој отац Војислав био је 

с л о б о д н и  з и д а р.

Пре тога, био је, такође, зидар, пуних д в а д е с е т година, али уд-ружени.

 И као удружени и као слободни зидар, радио је вредно и врло, врло, врло

квалитетно, најбоље. Био је вр-хунски м а ј с т о р.

На зиду и сада виси његова диплома о положеном мајсторском испиту.

О умећима мога оца могу да посведоче бројни сведоци, првенствено мајстори,

квалификовани, али  и многи други. Могу да посведоче и његова многобројна дела.

И данас, као драгу успомену, чувамо главна обележја његовог мајсторства: л и б е л

у, м и с т р и ј у, ш е с т а р,  в и с а к , 

л е њ и р – у г а о н и к  и  ћ у с к и ј у.

Чувамо и многа друга обележја са којима је градио своје ограде,

зидове, темеље, тунеле, понтоне, замкове, визије.

.

Његов задатак, у овом животу, био је да зида и до неба диже куле

и градове, радећи на  ступњевима – земља, вода, ватра, ваздух, етер.

На ступњу з е м љ а радио је зидове  и темеље ка-мене, зашто је, ваљда

због прасећања на један његов ратнички живот, проглашен за

врхунског мајстора – кнеза, док је на ступњу  в о д а  градио мостове међу људима и

удаљеним обалама. На ступњу в а т р а калио је материјале праисконе, али и

себе, и нас, своју децу, говорећи да је  и срце кварљива роба, ако није окаљено.

Чистећи нас на овом ступњу, сећам се, благо нас је и одлучно терао под вод-у,

нарочито мене, када сам се враћао, кроз Радичев До, из оносвета. Плашио се

да не оставим у овосвету клице за-разне и ви-русе оних светова да се не би

овосвећани, овоземаљци, разболели од страних, оноземаљских,

нама непознатих, бољки.

.

Те вечери седели смо у дворишту под дрветом багремовим,

што се, на латино-праисконом језику, назива а к а – ц и ја.

Песак његовог животног сата откуцавао је  последња зрнца,

док му се  душа клатила и нагињала ка почелу светлосног зрака.

Опраштао сам се с њим, држећи у руци велики висак,

исти онај који је и он тисућама пута зналачки држао у

својој десници, и сетно, безгласно, говорио:

.

– Ти си, Војиславе, био истински мајстор ове справе, коју си свег свог живота 

 и с п р а в н о  употребљавао, усправљајући своје куле кроз ступњеве

в а з д у х  и  е т е р ка храму цара Соломуна, ка небеском Вавилону, 

 стремећи ка врховима шиљ плав-етним. Никада је ниси вртео кругом

н е д е л а т н и м  за ситна неосвештана прорицања, нити неповезана

трабуњања, кријући своје незнање и опсене у речима магловитим, тобож

апокалиптичним. Знао си да је висак за куле ус-правне.

Био си потпуно свестан  да се с њим саветују они који не воле да раде

тежак посао потпуно с в е с н о г  истраживања. Све што се ради несвесно

нема јасног циља и у бити је несувисло и з б е г а в а њ е, па

и варање. А човек може варати само себе… Али, ниси их осуђивао,

ниси, већ си их прихватао такве какви јесу.

.

МОауеиН, Војиславе, мајсторе виска, шестара и либеле!

Мењао си себе, мењао светове, мењао си себе,а прихватао

с в е   људе  т а к в е   к а к в и   ј е с у!

.

*

Т р и д е с е т   и   т р и   с т е п е н и к а

 

Водоравно – либела  – плаво

Усправно – висак – црвено

Темељ – ћускија – тама

Обим – шестар – светлост

Мера – лењир – ултраљубичасто

 

 

 

1.

Затвори очи.

Затвори уши.

Затвори ум.

Отвори срце и слушај – срцем.

И не питај: Како?

Већ учини – тако.

Ум пита, ум жели да зна: „како?“

А оно, то „како?“ – је бескрајно.

Сети се: иза сваког детињег : „зашто и како?“, и одговора: „зато и тако“, постоји ново: „а зашто, а како?“

Оно ти сада не треба.

Учини То без знања, без ума: Слушај срцем.

Оно зна „како“ без питања, без знања.

Јер је на Извору сваког знања, Љубав увек зна „како“, само ако отворимо срце – и склонимо или утишамо све концепте ума: представе, страхове, „истине“, сумње, уверења,

жеље…

Када нема филтера ума, Стварност се указује у својој чистоти, онаква каква јесте:

непосредована тумачењима, условљеностима и концептима ума. Пре сваког искуства она –

Стварност – јесте.

Пре сваког искуства – ти си та Стварност. Ти си То. И све је То.

…

2.

Када знаш ко си, постајеш и остајеш суштински невезан: за тело и његове потребе, живот

и смрт, жеље и страхове, људе и ствари, идеје и догађаје… Та невезаност за свет појавног –

то је

слобода, једина стварна слобода и једина Стварност, коначна Истина.

…

Знајући ко си, знаш ко је (или шта је) свако и све што јесте. Саосећаш, али не бринеш – јер

знаш да патња и бол, ма колико изгледали стварни – пролазни су и припадају илузији.

Ослобођен илузије, више не купујеш у „хипермаркету Света“ и светских догађаја, већ

разгледаш и сведочиш остајући (не)додирнут: дирнут али невезан за исход света. Изашао

си из илузорне битке поларности – двојства у Стварности Једног. Знаш да је Свест све што

јесте: и Стваралац и Сведок, и Трагалац и Тражено…

…

Свест је Извор и Ушће: кружна природа Стварности, бескрај тишине у привиду тока и

манифестације: вечни Мир у промени…

То си Ти.

Ти си То.

…

3.

Напусти заувек везаност за себе, за познату причу о себи. Напуштајући један идентитет и

његову причу, отвара се простор за почетак друге приче, и нова прича може да почне!

Једно

је завршено, ново стоји као могућност – у заметку… Ако приврженост једном облику и

његовој причи нестане – шта остаје? Ако можеш да одбациш везаност и приврженост

једном

идентитету са комплетном његовом причом (сећањима, историјом) и останеш празан, на

самом почетку, не почињући ништа – ко си Ти? Ко си Ти у том тренутку? Тај прошли

идентитет са

својом историјом, неки још неодређени, будући идентитет, било који идентитет… – или

само поље могућности пре свега и сваког идентитета?

…

Ти си управо То!

…

Ако можеш бити било ко и било шта – на Извору, ти си само неиспољена могућност,

празнина пре сваке манифестације, непомичност пуме пред скок

(у тој непомичност скок је већ записан), тишина оркестра пре првог покрета диригентске палице… Коју ћеш

мелодију (симфонију) започети – ствар је Свести која се спонтано изражава у одсуству

ума. Али са сваким почетком – звук-прича-облик-идентитет-ум се појављује и креће у

живот, и везаност за тај облик (причу, идентитет) почиње као жеља за животом и трајањем

– до самог краја!

…

Та жеља за животом је везаност за живот у том облику и поистовећеност са причом

коју живиш; она је извор жеље за трајањем и извор страха од смрти – она је извор све

(психолошке) патње.

…

Ако одемо корак назад, схватамо да је самозаборав, тј. заборав тачке Извора свих

могућности који јесмо – извор патње овог и свих живота. У тој тачки Извора пре

манифестације, сви облици, све могућности, сав живот је само Једно – јер То

неманифестовано, Извор је све манифестације. Бити То – једина је извесност, једина

могућност и једина Истина. Јер то је Живот Вечни, оно што живот даје, али само не бива

ни рођено, нити умире… Знати То и живети То – значи бити у Истини. А то је коначна и

једина Слобода.

…

„Пре овог тела и после овог тела – Ја Јесам.

Пре и после сваке приче – Ја Јесам.

У сваком облику и пре сваког облика – Ја Јесам.

У свему – Ја Јесам.

Ја, Саморођени: и родитељ и дете, и оно што обоје доноси у постојање – Ја Јесам.

Живот сам и Извор Живота.

Извор свега у постојању – Ја Јесам.

Све у Свему – Ја Јесам.“

*

Забележено милошћу Једине Стварности: 19.-23.09.2014.

 

 

Водене време, а Нептун се

увек загрцне кад попије мало воде.

.

И ваздушасте нити сада изгледају чвршће,

уместо бора на лице стављамо барске трске

само да што пре почне нотурно

и пресвлачење коже.

.

Растење се овог пута одиграва на небу,

али не симболично.

.

Брзи Уранов отац пише реквијем

и то подсећа на крај

али је буђење и у корову.

.

После 2000-ите

Утврдили су да нису рибе.

 

Ако бих имао цркву

била би то Природа.

–

Ако бих имао жељу

била би то Слобода.

–

Ако бих имао радост

била би то Песма.

.

Ако бих имао Учење

била би то Љубав.

.

Ако бих имао Учитеља

била би то Празнина.

.

Ако бих имао молитву

била би то Тишина.

*
www.ekologijasvesti.com

слика „Јарило“ -Шишкин

И веде су приповедале о нама,
ратниче мој,
када смо са обележјем нашим отишли у велики бој.
За човечанства спас,
за Свето Светло и Истину,
за Љубав саму,
за нас!
..
Још памтим сваку реч и крвави траг
који остави мрачна звер , сам враг,
над Мидгардом овим што је пао,
још памтим све,
ратниче мој,
сваку реч мислима што си ми слао!
.
Јер стајали смо у гарди први
са твоје леве стране сам била
вођени десницом светлосне крви
од нас се плашила мрачна сила,
од наше песме , корака смелих,
од светлосних зрака са жезла белих,
падала је светлост нашег плама
да зло избрише из постојања!
.
Још памтим небо црвене боје
заставе наше што поносно стоје,
мач твој искован од Светлости саме,
загрљај душе и твоје раме,
после победе уписане у вечност саму
кад љубав победи поносно таму!
Ратниче мој!
.
16.06.2016.

Опскрбише празноглавље голо

Из вијуга лобања све умних

Усахнуше знање плодородно

прсећи се лйчно перјем туђим

.

Свијеше се склупчани као клубе

Оковратне саздаше кругове

Дављеничке свилене гајтане

Ткајући их од мрежастих нити

.

Разградише благодети славне

Опасаше злобом родословље

Осмислише нарави неславне

Творевине само себи знане

.

Усахнуше уста милоречна

И надумни заклон овоземни.

Хиљаде бура је запљуснуло глатко камење,

Неки су неимари душу узидали у твоје зидине и чекали те,

Твоје су очи светлеле у мраку с пуно буке,

Нисам тад погледала у њихове одсјаје,

Привлачност једноставности и најгрубље освоји,

Дивље коње и плашљиве срне у жени,

Откуд си нашао све то у мени,

Ја нећу знати, можда још дуго,

Пут је мој далек, чини се,..

 .

Али силину таласа о твоје зидине

И чедност младице напола листале,

Ко може остати неосвојиви океан?

Плаветнила што осветле дубински свет

И мноштво алги што као корење сидре ми снове,

Нећу се бранити од њихових лозица,

Даље од дна не могу ме одвести,

 .

А ти ме пригрлиш с лицем детета

И ћутање моје најбоље разумеш,

Кад очи наслоним на ивицу твог џемпера

Исти су нам дани, несреће и неразумевања,

На овом острву живота имамо само нас,

И кад изгубимо компас,

Нек сатруне у пешчанику,

Судбински нам је, одиста тај земљаник,

 .

Док мирује ноћни океан, мирује и судбина.

Само ти си знао примамити таласе,

Осветлити пучине и растерати копљанике

 Што походили су срце на неопрез,

Само ти си знао бити сигурна лука,

Коначиште умора и Светионик наде,

С видиковца, крај лампе, знам,

Још ме непрестано гледаш.

 .

.

Невена Милосављевић из Звечана

.

Невена Милосављевић, рођена је 1990. године.

Дипломирала је на Филозофском факултету, на катедри за Српску књижевност и језик.

Тренутно похађа мастер студије Српске књижевности. Пише поезију и прозу од малих ногу.

Своје песме је објавила у многим часописима и зборницима и добитник је више међународних

књижевних  награда за поезију. Сарадник је на преко десетак књига као рецензент, лектор, коректор и уредник. 

Невена је мајка двоје деце.