“Ђе ми је стари?“ питам је тихо.

Подиже главу, још тише ми рече:

“У село пошо да шибице купи,

Потрошисмо задњу још прошло вече.“

.

Што ти је живот, у себи зборим,

Пошо у село, а шибице има,

Пакетића три сам оставио летос,

Стоје на креденцу,  да се нађу њима.

.

Године стигле, заборавило се.

Сви ћемо тако кад старост дође.

Устадох па ватру наложих старој,

Приставих кафу да време прође.

.

Зачу се лавеж Белог и Жуће.

“Неко нам иде,“ мајка се јави.

Кроз прозор видим старога свога,

Како се гега и чеше по глави.

.

Вратима приђе, отвори их широм,

Виђе ме изненађен на кућном прагу,

“Јединцу сине, јеси нам то дошо,

Да посетиш своју чељад стару?“

.

“Дошо сам стари, вратих се дома.

У граду тамо лепог живота нема,

Од сада живећу овде са вама скупа,

Не идем више са овог трема.“

.

Обли га осмех, рашири руке,

Загрли ме чврсто и онда рече:

“Земље имамо, пропасти нећемо.“

Па онда слависмо до касно увече.

 

Немој се опирати борби

Борба је неизбјежна

Побиједит ћеш их

Кад побиједиш све звијери у себи

Кад побиједиш све њих у себи

Тешко је, јесте, јесте!

.

Да ли је неко рекао да ће бити лако?

И да ли је изазов – да буде лако?

.

И нестаће сјенка

И вратит ћеш РАдост

И вратит ћеш ЉЕПОТУ

Засијат ће бисер на цвијету

Не плаши се! Ја те држим!

.

Сва мора ће имати боју дуге

У огледалу ће бити лик ЧОВИЈЕКА

Гледај равно у очи! Не плаши се!

Звијезде ћеш сама сијати

По небеском своду

Крени плеши и плеши

Не осврћи се, не тражи

Само плеши!

Нисам ни сањао,

да ћу ове ноћи,

уморан,

написати песму о љубави.

.

Сну мојих снова,

лебдим ка теби,

ка твом осмеху,

сликаном у срцу,

само за мене

.

Док ове ноћи

мисли се роје,

попут звезда

у ведрој ноћи,

ја будан сањам тебе,

жену због које

 Бог је осмислио

Љубав.

 .

Док  говориш ми „знаш“,

ја љубим те песмама и душом,

што додирује небо,

 и плови  бешумним лађама

Срцу твом.

.

Можда, некад,

душа моја

дотакне срце твоје.

Можда ћу некад,

летети без крила

са тобом,  

у чудесном сну,

и цео свет тад

 биће  наш.

Кроз црно бијели свијет лети

румено перје фламингоса.

Збуњује ову тугу што прави засједу после

првог зареза у реченици.

Запали сва гудала и у прах претвори!

Нек звук њихов не прави мреже

  од сјете што лове и

хватају златне рибе мудрости!

.

Нећу да их слушам!

Ја чекам свитање у тишини.

Сунце ће иза чела мог изаћи!

Буднија ћу љепше сањати.

Звијезде ћу под ноктима сакрити.

Бићу као никад до сада прогнана из

престрављене обичности!

.

Будној ће ми из очију нестајати све маске,

које облачимо нашем дану,

док се мој осмех благи буде протезао

између двије ужарене лопте.

слика-Виктор Н.

Мислима лутам
кроз небеска пространства,
летим далеко прадалеко,
од Звезде до Звезде,
од Сунца до Сунца,
па се вратим назад
на милу нам Мидгард-Земљу
и зароним опет
у океан мудрости
одакле сам и пошао.

.
Сећам се сваког
свог путовања,
сећам се
разноликости
што видех
у далеким световима,
дубоко, дубоко,
у срцу своме,
јер тамо негде
иза поимања
људског ума,
постоје:
плаве, зелене,
љубичасте, црвене
Звезде и Сунца…
и у другим бојама
нама непознатим,
и чулима нeдосупним.
Њихов број нема крај,
нема границе,
као и њихова разноликост.

.
Ти разнолики светови
наши су Светионици,
виде их само Срби Вилењаци.
Браћо и сестре Вилењаци,
зароните у себе,
срешћемо се тамо
где су Звездане Вратнице
јер почињу дани Сварога,
када опет изнова можемо
једрити СвеМиром безконачним

Кад ти нешто Вилин Род дарива,
сред недара срце тад заигра.
душе ватре тајне оно зна.

.

Мед векова изгубљеним тмином
беше кућа славна – Србском роду дарована!
Кућа мудре речи, истине и знања.

.

У њој одри и одаје кристала…
Бели мермер Јару Сунца бљеска
водоскоци воде живе плешу.

.

У сред врта сваких дванаест лета,
дивот – бело дрво знања цвета
и разуму сваком пуни пехар.

.

Спремају се барке у сутоне жарке.
Оне броде кроз Вилине воде
из Белога Града Небескога.

.

Хитро плове мору великоме
при обали на видику оне
дому своме сјају звезданоме!

.

Вилиндару дару Вилинскоме!
Где столују Србљи с’ оне стране
који суштом – песму Творца поје.

 

Речи ове лирске песме говоре о нечему јединственом

у нашем Роду. Нечему што нам повезује све нити

узвишености а нажалост заборављено је и

претворено у нешто сасвим друго.

.
Давно, десио се јединствен случај. Вилински народ је

даривао Србском народу кућу знања за све будуће

нараштаје. Срби као народ Звезда су волели Вилински

народ и негде у заборављеним почецима Човека у

свемиру ова два рода су се занавек побратимила.

Заједно су и дошли на ову планету у једном

заборављеном добу. Током векова два народа су једни

од других учили небеске истине и знања која

 превазилазе разум.

.

Када су наступила мрачна времена и кад их је и на

Земљи стигао Тамни Непријатељ, ратови опстанка су

започели и много тога је изгубљено у вихору

пламеном. Једна од последњих кућа знања коју

остави Вилин Род Србима је кућа белог знања. Она је

била велика библиотека са артефактима, књигама,

кристалима, технологијом донешеном са Звезда.

Сваки Србски владар је у одређено доба долазио ту

сам и бивао годину дана подучаван о тајним знањима

 очувања рода и свега. Ту се годину дана потпуно

посвећивао учењу. Кућа је подигнута на једној гори

коју данас зову Света Гора. Била је споља од белог

дрвета украшена белим мермерним детаљима и

плочама. Заштита је била око ње непрекидно.

Енергетски штит је био свуда около и за непозване у

њу она није ни постојала. Нису је могли ни видети ни

опазити. Временом су почеле легенде о њој и почела

је бити описивана у песмама као узвишено место

Србских краљева.

.

Повезаност нашег Рода са Вилинским родом је веза

живе природе несхватљиве многима. У нашим епским

песмама Марко Краљевић има Вилу посестриму која

му помаже. Много има искустава из народа чак и

 данас која говоре о сусретима Срба са Вилинским

Родом.

.

Лично знам такве људе.

.

Такође један од наших чувених истраживача Ђорђе

Марковић Кодер је један од последњих који су

 скупљали све везано за Вилин Род и Србе. О њему је

писао и наш врли песник Драган Симовић, о тајинству

знања Срба и Вилинског рода. Вилин кућа која је

дарована Србима ради очувања свега лепог и светог у

тешким временима која су била испред прага тада, је

била последње велико уточиште.

.

Све до пада Смедерева у њу су одлазили владари

Срба и краљеви ради поуке. Међутим до пада

 Смедерева, већ неколико векова је почео процес

 скривања те куће. И када је Смедерево пало, она је

 нестала из видокруга овога света. У њеној близини је

подигнут манастир још вековима пре тога. Цар Душан

је последњи који је боравио у њој годину дана.

 

У народној песми је она названа Вилиндар бјели. А ми

је знамо данас као Хиландар. Хиландар није та кућа,

он је саграђен у непосредној близини и видику те куће.

 У њему су одседали сви који су бивали посвећеници

те куће. Временом како је тама све више доносила

 незнања, манастир и црква је било све што се могло

 видети, обични људи више нису могли ни очима

видети кућу белог знања- Вилиндар. Све што су могли

видети је Хиландар. И данас у Хиландару постоје

скривене одаје у којима се чувају неке књиге

Вилинског Рода, неки кристали и артефакти. Међутим

то се скрива најстроже од јавности и тачно место те

 одаје је познато само двојици монаха које тајну

 преносе пре смрти. Ко су ти монаси не зна ни сам

Патријарх, ни Србски ни Руски ни било који који је

икада долазио у Хиландар. Они нису достојни тог

знања јер су се усмерили свету а окренули од

истинских знања и мудрости Звезданог Рода Срба и

 Вилењака. Свако ко је и данас био у Хиландару је

говорио о посебности тог места. Како и не би јер и

даље живи света енергија живота у белој кући знања и

 светој гори где је Вилиндар.

.

..

Иако потпуно другачије него првобитна намера му, то

место чува за будуће нараштаје тајна знања Срба. Јер

Звездани Род има своје време и трен. Постоји и

 разлог зашто је црква женама забранила да посећују

то место. Свака жена која живи истину Србског рода,

 која је Ведуна знања, која је повезана са Природом и

 силама Свемира, која воли свој Србски род и која сија

 светлом ватром чистоте и љубави, одмах препозна

скривене ствари Вилиндара. Повезана је одмах са

Вилинским Родом и кућом белог знања. Те може

учинити огромне ствари за бољитак рода. Није ни чудо

 зашто су одмах женама забранили пре много векова

да уопште и кроче ногом на то тле. Време је дошло да

се у Роду пробуде знања која требају сада. Сваки

Србин и Србкиња Звезданог Рода ће осетити у себи

ово. Вилинским даром нама је дарована будућност.

Вилиндар чека посвећене и њима ће се открити.

Никоме другом не.

–

-Арија се чује у срцима посвећених. Јар сјакти

безсмртно. Песма ватре живота пламти.

 

Zvezda rod   http://www.zvezdarod.com/

 .

Владан Пантелић:  Сва знања предака су у Свезнарници

.

Тек што сам се обратио читаоцима СЖ,

говорећи, поред осталог,  да ће се у овом времену и

 у будућности откривати тајне веће од маште,

појавио се, са својом песмом и својим јасновиђењем,

Милорад Мило Максимовић. Одавно се Мило појавио.

То знају многобројни љубитљи његове поезије и

његових записа. И други ће се охрабрити и  писати о

својим виђењима. Зашто ће се лако откривати све скривено?

Због нарастања периода времена који се назива

Сварогов дан. Постоје и други називи за овај циклус.

Просто виђење овог периода постаје јасније у

приказу поређења са нарастањем обичног дана.

Када осване јутро, и када се Јарило сунце, кога

називам Жарко – Сјајко, појави на истоку, и

крене ка небу високом, сенке се скраћују, потом нестају.

Тако ће у долазећем времену нестајати сенке,

нестајати незнање. Знање не може никада потпуно

нестати. Једном уплетено у божанску потку,

вечно је, и архивира се у Свезнарницу, која се зове

и Акаша. Свезнарница се налази на каузалном

нивоу, који се, по једној методологији класификације

знања, налази на четвртом духовном нивоу.

Откривања знања ће се дешавати на много нивоа.

Скратићу причу. На материјалном нивоу проналазиће се

све више артефаката, итд, Оно што хоћу да нагласим,

да свима буде заувек јасно, је неспорна чињеница

да су нас школовали да живимо живот у равии,

као цртежи, и да не знамо за друге димензије.

Али димензије су, такође, неуништиве.

Налазе се у нашој глави, нашим генима, оганима,

ћелијама. Када се развије јасновиђење, простори се

виде многодимензионално, а време се види и живи

као део вечности. И види се истина.

Враћам се на тему коју је Мило покренуо. Наш Род и

Род вилењака су живели у сагласју, и у

међусобном преплитању. О томе је писао и Песник, а

и многи други многооки људи, и о томе ће се још

зборити у наредном периоду. Бела кућа знања,

Вилиндар (Виландар или Вилан-дар) коју Мило кратко описује,

некада, је била на земљи. Сада више није, и није

доступна за нежељене госте. Пренета је у духовни простор.

Не зна се ко може тај простор да одкључа.

Док је Бела кућа још била на земљи, а и сада,

женама је забрањен приступ манастирима на Светој Гори.

 Црква је дала танко објашњење о забрани. Женама је

забрањен приступ, јер су по природи осетљивије

од мушкараца, и многе би могле осетити или видети

тајну кућу. Мудраци су поставили забрану да заштите

жене виделице, које би, мучене од тамних, могле

одати тајну. Сада више нема разлога за меру забране.

Што се тиче назива – Хиландар, није јасно како је настао.

Неко тврди да су му име дали тамни. Други тврде

да је слово X у ствари руна, уткана од Мудрих,

као мера заштите, са значењем – завршио се круг,

или руна штићеница тог места.

 Отвориће нам се, надам се, и та истина ускоро.

 

 

 

Драги читаоци С Ж, драги пријатељи Песника, драги ствараоци, песници – садашњи и будући,

.

Осећам потребу да вам се обратим, да одговорим на нека питања, постављена или

непостављена, и неке коментаре читалаца, и да уопштено изнесем утврђени план рада

од стране уредништва Србског Журнала у наредном периоду.

.

Време неумитно тече равномерно се одмотавајући из клупка Вечности.

Прошла је Четресница нашем Песнику. Добар, најбољи начин да му се одужимо,

за сва она дивна писанија на Журналу, али и она пре тога, у духу како би

он то волео, је да наставимо живот у миру и спокоју, духовном раду, и у стварању.

Посебно у стварању. Стварање је највеће достигнуће на путу човека ка

проналажењу себе, и свог пуног израза, на путу ка богоостварењу.

Стварање је моћна сила која прави Вечност, прави Васкрсење и Вечни живот,

сила која отвара замагљене и закључане видике ка Знању, и новим димензијама и

световима, унутарњим и спољашњим, и сила која потпуно отвара

духовни вид – јасновиђење, за незамисливе лепоте многобројних и

многодимензионих светова, и лепоте Безкраја.

.

Када говорим о стварању, првенствено мислим на моћ која у себи садржи

структурирано Знање Јединога Бога, дакле Знање које нас обучава да радимо

као што ради Бог, у мери наше обучености, брзине, и у мери наше чистоте.

Ово знање је спуштено на Мидгард земљу и учи се у школама широм света.

Оно ствара људе који умеју да се повежу са својом душом и духом и свешћу, и

који знају да управљају својим животима, који раде за СвеЗаједницу, и

који то раде у сагласју и садејству са Богом. Стварање, са ове основе, развија

елементе вечног живота у нама и у свему, и ми се наново и наново

рађамо-препорађамо, и обликујемо себе, своје ближње и даљне,

препорађамо све облике живота, и СвеСвет у Норми Творца.

.

Дошли су и нови јаснооки песници, Препознајмо их и навикнимо се на њих.

Они виде и певају о другим просторима, о лепотама које су очаравајуће.

Пролази и прошло је време искључиво материјалног гледања на свет, гледања

замућеним очима. Многе моћне силе, силе густог мрака и силе незнања,

су се кроз нас преламале, а нас, кроз прецизно паралажа учење, претварали

у сенке, у раван – сопствену пројекцију. Певајмо и откривајмо мнгодимензионално

Себе, откријмо и остварујмо своје неограничене потенцијале.

Човек је крстолико ( седам енергетских центара по вертикали – сварожници, и

два центра по хоризонтали – обзорници, испод рамена) и звездолико

( глава, две руке, две ноге) биће, са много очију, и

са безброј антена које хватају све титраје до краја света.

.

Бавићемо се Лепотом постојања – песмом, силницама, мудрицама, бајкама

које то нису, предањима, откривањима, сликом… Опевајмо, откријмо – белутак у

коме спава ватра, и друге минерале, полудраго и драго камење, дрво које

расте небу под облаке, 100 километара високо, зверке велике и мале, птице које

лете по линијама сила, а откријмо и себе – Човека, са незамисливом силом и

потенцијалом. На нашем путу певања, путу откривања и стварања, појавиће се и

многе величанствене истине, али ће и отпадати лажно знање, лажне

религије замајавачице, кружне вртилице, кукавичија јаја, поготову потпуно,

потпуно, измишљене повеснице –х-ист(е)орије нашег Рода, које су нам толико

зла нанеле, колико нису урадили ни мач, ни копље.

Будимо спремни и отворени за истине веће од маште.

.

Србски Журнал ће наставити путем који је већ увелико трасиран.

Желимо да Песников дух буде непркидно, танано и узвишено, присутан.

Осветљаваћемо његов лик и његово дело и из других углова, и из других

времена. Песник је био врло познат стваралац и пре свог рада на СЖ.

Иза њега је остало јако много необјављених записа, рецитација,

песама, графика, акварела, изрека, рецензија…

.

И ван рада на Журналу – предстоји рад на Песниковој оставтини и

ауторским правима. У овом добу, добу интернета, добу различитих портала,

где сви могу писати шта хоће и то објављивати, и када је све доступно

што је објављено, требало би да владају одређени ред, и одређена правила.

Песник о томе није никада бринуо. Сматрао је да све што је објавио није

више његово, да припада Једноти. Његово гледање је било далеко, далеко,

изнад уобичајеног морала и правила регулисаних законским нормама.

Такав је био и у једној познатој и великој ведској инкарнацији у давним

временима. Многи су то злоупотребили. Но, он иза себе има

наследнике – супругу Анђелку, синове – Владимира и Боришу, и ћерку Иву,

којима припадају ауторска права. Поред овог неопходно је побринути се

да Песник добије заслужено место у друштву књижевника Србије.

Поменућу још једну активност, која је првенствено на Бориши и Иви.

Ради се о прављењу филмова о Песнику, његовом стваралаштву, путевима

којима је ходио, људима које је сретао, јасикама, румен облацима…

.

И неговаћемо стваралачки однос са свим досадашњим сарадницима и

подстицати нове, познате и непознате, да се огласе, да пишу, да се вину у облаке.

Нисмо могли одговорити свима које је одлазак  Песника много ражалостио.

Пазили смо да не повредимо осећања  родбине која је била видно потресена, и

желела да све буде мирно, у Тишини. У неком времену мењаћемо изглед

Журнала, помало и тематику, да би био прегледнији и јаснији у свом

изразу, а и разноврснији. О томе сам и са Песником причао, не тако давно,

док смо ходили по обали велике реке Истар.

На нама је да се добро потрудимо и све то заједно остваримо у наредном периоду.

 

И гле!што је свет суровији према мени, све је више љубави у мени

према свету и свим иним световима. И то ће бити моја коначна

победа над светом. Али победа моја, то је победа Мајке моје и Оца

мојега.

*

Од Прабитија

.

Пут је Истина

Истина праискони

У срцу Певача

Од прабитија

 

Једном неизбежно свешћемо рачуне између себе,
нас двоје што се годинама сатиремо у једном лику.
Једном неизбежно знаћемо ко беше лице а ко наличје
и ко превари и почини грех пред људима и Богом.

.

Свешћемо рачуне једнога дана кад се огласе звона,
ти што се пред светом зовеш мојим именом
и ја што се скривам у теби ко прогоњена дивљач
и што ми глас пустиш једино у песму.

.

Једном, кад на пут крену бела једра кроз ноћ.
над црним водама указаће се светлост свемоћна.
И бар тада пашће обмане и знаћемо ко коме џелат беше
и ко од нас сатанину а ко божју милост прими

.

Знаћемо једном и то, ваљда нас неће мимоићи истине бол,
да ли је лепота божји или ђаволов дар,
и починих ли грех клечећи тајно пред лепотом света и човека.
Морамо знати једном беше ли песма праведника глас.

.

Кад крену бела једра кроз ноћ и огласе се звона, знаћемо.

1993.

,,Покрај пута иза плота,
биљка мала процветала!
Шта нам каже душа њена,
шта нам каже нежним оком
којим нас је погледала?“