И веде су приповедале о нама,
ратниче мој,
када смо са обележјем нашим отишли у велики бој.
За човечанства спас,
за Свето Светло и Истину,
за Љубав саму,
за нас!
..
Још памтим сваку реч и крвави траг
који остави мрачна звер , сам враг,
над Мидгардом овим што је пао,
још памтим све,
ратниче мој,
сваку реч мислима што си ми слао!
.
Јер стајали смо у гарди први
са твоје леве стране сам била
вођени десницом светлосне крви
од нас се плашила мрачна сила,
од наше песме , корака смелих,
од светлосних зрака са жезла белих,
падала је светлост нашег плама
да зло избрише из постојања!
.
Још памтим небо црвене боје
заставе наше што поносно стоје,
мач твој искован од Светлости саме,
загрљај душе и твоје раме,
после победе уписане у вечност саму
кад љубав победи поносно таму!
Ратниче мој!
.
16.06.2016.

Опскрбише празноглавље голо

Из вијуга лобања све умних

Усахнуше знање плодородно

прсећи се лйчно перјем туђим

.

Свијеше се склупчани као клубе

Оковратне саздаше кругове

Дављеничке свилене гајтане

Ткајући их од мрежастих нити

.

Разградише благодети славне

Опасаше злобом родословље

Осмислише нарави неславне

Творевине само себи знане

.

Усахнуше уста милоречна

И надумни заклон овоземни.

Хиљаде бура је запљуснуло глатко камење,

Неки су неимари душу узидали у твоје зидине и чекали те,

Твоје су очи светлеле у мраку с пуно буке,

Нисам тад погледала у њихове одсјаје,

Привлачност једноставности и најгрубље освоји,

Дивље коње и плашљиве срне у жени,

Откуд си нашао све то у мени,

Ја нећу знати, можда још дуго,

Пут је мој далек, чини се,..

 .

Али силину таласа о твоје зидине

И чедност младице напола листале,

Ко може остати неосвојиви океан?

Плаветнила што осветле дубински свет

И мноштво алги што као корење сидре ми снове,

Нећу се бранити од њихових лозица,

Даље од дна не могу ме одвести,

 .

А ти ме пригрлиш с лицем детета

И ћутање моје најбоље разумеш,

Кад очи наслоним на ивицу твог џемпера

Исти су нам дани, несреће и неразумевања,

На овом острву живота имамо само нас,

И кад изгубимо компас,

Нек сатруне у пешчанику,

Судбински нам је, одиста тај земљаник,

 .

Док мирује ноћни океан, мирује и судбина.

Само ти си знао примамити таласе,

Осветлити пучине и растерати копљанике

 Што походили су срце на неопрез,

Само ти си знао бити сигурна лука,

Коначиште умора и Светионик наде,

С видиковца, крај лампе, знам,

Још ме непрестано гледаш.

 .

.

Невена Милосављевић из Звечана

.

Невена Милосављевић, рођена је 1990. године.

Дипломирала је на Филозофском факултету, на катедри за Српску књижевност и језик.

Тренутно похађа мастер студије Српске књижевности. Пише поезију и прозу од малих ногу.

Своје песме је објавила у многим часописима и зборницима и добитник је више међународних

књижевних  награда за поезију. Сарадник је на преко десетак књига као рецензент, лектор, коректор и уредник. 

Невена је мајка двоје деце.

 

 

Питају ме ругалице и заједљивци: Реци нам, који је то србски језик праискони?

А ја им одговарам:

То је онај језик, прајезик, на којему разговара и дивани Васељена са Праисконом.

И гле! тај дивотни језик васељенски бејаше дан праоцима и прамајкама вашим,

али га се ви одрекосте  и, у таму падосте.

Из таме ћете снова, на светлост изићи онда када се будете присетили својега прајезика.

*

Праскозорје праискони,и плаветна брда, гле! понад облада румених.

Пева душа Певача праисконог, Васељени што се рађа након векова тиховања

у прабитију тишине и шутње.

Прапочело

 .

У сну првотне Ватре

Рађа се песма

Из које снова настају

Давно уснула гле!

Звездана јата

 

Нисам ја песник
већ очајник луталица
што искру Љубави тражи
у бездану људског ништавила.

.
Нисам ни сневач,
јар снови моји нису снови,
већ јава моја,
што само понекад бљесне и покаже пут
кроз паучину света сатканог од незнања.

.
И душа сам само, будна,
на рубу света који не разумем.

 

Седам минута ми је дала велдушна Вечност

 да поздравим Свети Златни Ириј

и Песника Румених Облака!

И да поздравм  Т е б е!

Сви смо ми Ј е д н о.

Хвала Ти Господе на свему!

 

Устани на десну ногу садањи човече

И отреси прапепео мамура и заборава

И збаци џакове брига са грбаче своје

Које си сам попео на пршљен и рамен

.

То од тебе никада нико није тражио

И никоме не доноси плода узносног

А ватру твога ока и живота у зем збија

.

Разгрни сиве облаке сумњи и смутњи

 Шут прљ и неваж на сметлиште смести

И загледај Даљину иза девет планина

.

И откривам тајну тајни свим световима

Живот је Сушт и Лепота Лепота Лепота

Кад Водом снаге заливаш моћне изборе

 

 

 

 

 

Самоћа, у овој хладној ноћи,

Мисли лутају к њој

Негде далеко, тражим њене очи,

Борим се са уздахом, нисам свој.

.

Хладно око мене!

У Срцу врелина!

Трепери глас њено име,

Једина, не заборави ме!

.

Време пролази полако,

Осећам у себи и оно тешко и оно лако

Стена нека вуче ме доле,

А онда узлетим као перо, горе!

.

И тако из дана у дан,

Паднем, узлетим сам

Она, у самоћи ме тражи, знам,

Плашим се да лик јој мој не избледи!

..

И Воља и Снага је уз мене,

За загрљај драге жене,

За поглед њен благ,

Чекам ако треба вечно

Да пређе ми кућни праг.

.

-23.02.2018.година, Београд-

Лутам, још, витак, по мостовима туђим,

на мирисне реке прилежем, па ћутим,

али, под водама, завичај већ видим,

откуд пођох, посут лишћем жутим

и расутим.

 .

Дрхтим, још витак, од река и небеса.

Милује ваздух, последњом снагом и надом,

али, свиснућу, то и овде слутим,

за гомилом оном, једном, давно, младом,

под сремским виноградом.

 .

За један благи стас,

што, први пут, заљуља

вишње и трешње, пољупцем, код нас

и поскочи, видиком, са ритова муља.

За друштво му, што по винском меху

свело лишће расу, са осмехом мутним,

прескачући, први пут, потоке, у смеху.

 .

А, место свог живота, знам да, по видику,

тај смех расут, над сваким телом, голим,

и, над земљом овом, кроз коју Арно руди,

пун звезда и зрака, мој се шапат слива,

у измождене груди,

јер се, у пролећу, све то опет збива,

свуда, где ја волим.

Јабука једносница

Оплођено светло сунца

Муња округлица

Перунова уверница

.

У руци девојке

Снажна громовница

И небеског града

Одкључарица

.

Јабука једносница

Плодно светло сунца

Знања, Здравља

Младости и љубави чуварица

 

-категорија – митолошке песме-

Tри су цвета у гори цветала,

До два сјајна, трећи потавнио.

Што цветаше до два сјајна цвета,

Оно јесу два брата рођена;

Што међ’ њима трећи потавнио,

Оно јесте сеја међ’ браћама,

Потавнила од млоги сватова —

Проси Месец за свог месечића,

Проси Сунце за свог сунчевића,

Проси Муња за се из облака.

Мислила су два брата рођена

За кога би сестрицу удали. —

Ако ће је дати за Месеца,

Он се мења за годину дана

Пуно право до дванаест пута,

Дванајст пута сестра удовица;

Ако ће је удати за Сунце,

И Сунце је нагло и жестоко,

Припалиће сеји нашој лице —

Даћемо је Муњи из облака,

Кад загрми, далеко се чује,

А кад пукне, свак се боји за се.