Сварожића пуна кућа
где је душа та што сјакти!
.
Не небу се заратило
гром до грома духове пресеца.
.
Подно јужне косе стар планине
пробуди се извор воде свете.
.
Игром мисли песме вечне
печат стави једно дете.
.
Судбина је престала да дише
све је тихо и мисли све тише.
.
Рана зора свиће рујна
и буди се вечна младост.
.
Разазна се истина и јара
сред човека искра Божјег дара.
.
                Време је!

Рођаци јесмо кроз бога Рода

племенитог славјаносерпскога.

Једнојезичног рашанског народа

плод смо архетипа аријевскога.

.

Кроз Световида док гледасмо

четири стране исконског пута

моћно над светом владасмо

из дунавског мајчиног скута.

.

Дон и Дунав и Дњепар и Дњестар

крстолики пут су расејања

и нови почетак Рашког постања

за потопом осам миленија стар.

.

Со Ра живљаху Сораби тада

и беху истински небески народ.

Зачара их завере завада

и стаде се клати са родом род.

.

Четири оцила један су пламен

који у срцима братским гори.

Здружено граде чаробни камен

кроз који се са Богом збори.

 

Поред једнине и множине

преци моји имадоше двојину.

Одама двојини

чувају се парни органи

као два ока у глави.

Двојине држе

живот и кретање на смену:

дан и ноћ –

преламају се зором,

лето и зима –

спајају се равнодневицама,

киша и сунце –

дају добру летину;

заједно се примају хлеб и вода,

Љубав и Љубав…

 

 

Куд си синоћ била Зоне

дјевојачка соба празна

нисам мамо нигдје била

с мјесецом сам чаврљала.

.

Испод липе мироносне

ухвати ме лаган санак

њежна рука Јованова

обгрли тад струк мој танак.

.

Та два ока чарна, црна

милују ми дуге косе

лаган корак поведе ме

у коло ме ноге носе.

.

Ватре горе насред поља

плеше моја снена душа

мирис класја, зов даљина

у руци ми бијела ружа.

.

Убрао је за ме Јован

пита да му љуба будем

сваког дана китит ће ме

дукатима, росним цвијећем.

.

Ах, ти мамо немој чуват

дјевојачко срце младо

но ме пусти на посјело

да не идем више крадом.

 

На тавану

у мраку

Скривени од звијезда

И погледа

Тражимо

Бјелеге и ожиљке

По нашим тијелима.

.

У мраку

Скривени од звијезда

Међу старим књигама

Тражимо уже

Да вежемо мјесец –

Постајемо сидро ноћи.

.

На тавану

Загрљени из страха

У прашини сјећања

И паучини ноћи

Проналазимо

Одбачене лутке

и ријеч што слути на љубав.

.

На тавану

У мраку

Скривени од звијезда

Тражимо уже

Да вежемо мјесец.

.

Моји и твоји ожиљци

Постају сидро ноћи

И ријеч постаје љубав!

.

-слика-Аница Младеновић- –

У почетку беше сребро.

Сребро са патином боје густе магле,зеленкасто-црним пегама скраме.

Сачувана амајлија. Нада да је унутра преживела светла белина, сјај.

Побожно скидам скраму, откључавам светлост. Сребро.

Догађају ми се све сличности са њим: месечина, бели лабуд,

бело лице,бисер, светао глас,бели анђео, светла реч, вода, дрво, бол.

Светло на тамној позадини. Бол слепих. Слепило за боје..

Сећање их је знало, речи су их памтиле, али је без боје остало биље,

небо, вода и камен. Без боје, са мном све је бивало сродно, блиско:

чежња, тамна позадина живог сребра.

Потом се истопи метал беле месечине, светлог анђеоског

бола, и преобразише се и светлост и тама у којој се заче.

Тама задоби моћ. Свепросторна и дубока згусну се се у ткиво

црног монолита, језгро исијавајућег црнила, магијске светлости.

Кажем магијске, јер рашчини моћ сребра и белих сновиђења лепоте,

и јављаше се изнутра, са дна најглувљих дубина, из невидела времена.

Из неког кључног средишта исијаваше знацима, слутњом

Божјег семенас, златног зрна из кога је рођена ватра,

свелепота светлости, очни вид, љубав, тајна смрти, Млечна стаза.

Некад то беше распрскавајуће блистање, јавка, зов из срца

црног монолита који је у мени, у космосу, на дну црне воде.

Некад магија светлости у крви за којом срљам кроз црну твар,

црн крвоток, живе ране, самоћу, узалудност. Рашчињавам се

понекад сновиђењем сребрног праха, белих птица, нежности,

милости руку, бисерних речи. Понекад свеколиком немоћи,

горком водом и катраном.

.

Напослетку исија, згоре црно језгро. Растави се простор, крв

и ватра, расу се, још једном преобрази светлост.

Би од ње некад туга светлости, сећање белине, некад лед, кристали,

залеђено зрно под доњим сводом. Некад илузија горуће звезде

изгубљене у другом времену. Беше то последња игра кључне светлости,

погибељ у сновима поданика.

Рашчини ме дан земљом и пепелом, мирисом горких трава,

препознатих предела. Из злослута предсказаног, из окриља велике сенке,

узе ме за руку, прими ме моја блага, добра светлост.

Она која зна, скривена ходи и чека да је познам

макар на развођима, расколима и пустолинама. Макар на простору између

залуђености и залудности.

Или на свршетку.

(Из збирке ПРЕОБРАЖАВАЊЕ СВЕТЛОСТИ)

 

Кроз звездани плес

Велича живот,

Кроз музику васељене

Даје ти дивот.

.

Сваки удисај и уздах,

Сваки корак,

Свака мисао,

и ослонац јак.

.

Ако ли је препознаш

И кренеш да пратиш,

Ако се захвалиш,

Живот ћеш да схватиш.

.

Љубав ћеш да шириш

А живот да живиш.

Мансанман Остварени и Херувим Румених Облака седели су у уметничкој кући “Простор Б“ у Панчеву. Јасновидели су жив проток животног дејства у овом малом прекрасном духовном месту. Готово у исти мах обојица су погледали усредсређено, усредсређено у без-крај Васељене и прошаптали исте реченице:

.
– Ово свето место је светлина Панчева. Около је та-ма, о-коло је та-ма. Ово место је светлина. Потом су хитро изашли на-поље и брже од муње извукли етеричне мачеве. У трену, бржем од трептаја ока, расекли су сиво руно града на све четири стране, на све четири стране, и прозборили шапат Дејствеану најмоћнијем:

.
– Сада ће силнице потећи Евиним и Пановим градом и он ће бити све-тао и слободан, слободан и светао. Нека се зна да све је кренуло из “Простора Б“ који јесте и увек ће бити дејствени светионик, светионик д е ј с т в е н и.

.
Вратили су се унутра, сели на ивицу круга светионичког, слушали изворну глазбу коју је испевао народ Праисконије и Тијаније и наставили присан, чист и садржајан разговор са власником и творцем ове чудесне лепоте. Пуно, пуно брижних и уморних људи разних занимања улазило је на овај дејствени извор а потом одлазили даље, олакшани и напуњени снагом.

.

– Уз осмех, и осмех ових дивних девојака и момака, радим овај посао најбоље што знам не штедећи себе, одгоговорио је Бранко Пут-ић на мукло витешко питање. -Када отсецам косе – отсецам бриге, а када увијам локне – откривам људску лепоту. Поред Радости и Лепота је изворна одлика свих бића под капом небеском, и само не-беса знају зашто су људи потопили ове особине. Вероватно је то стога што имају јако много споредних послова у свом животу, па од њих не стигну да се посвете себи. Заборављање себе је посебан облик танане себичности. Човек који се погуби у редоследу важности не може ни другоме да помогне. Не може дављеник да помогне дављенику. Зато сам ја овде. Промисао ми је дала нацрт за овај божански кутак који је и станица за песнике луталице, тајинственике и витезе исцелитеље, који овде уносе изворну Реч и изворни Звук – лекове од праискони.

.

Када се искрени пријатељи сретну, попричају о Истини и Лепоти, или прошуте, макар један трен, чудеса се сама рађају, чудеса се сама рађају.

*

П р о ж и в и !

Проживи!
Ако си мртав
Како ћеш знати шта су
Љубав, Сврха, Суштина, Извор?
Како ћеш знати
Прапочело свих прапочела?
Како ћеш знати
Жижу свих жижа?

Жути, руже прве, пупољци

Међу лишћем опалим јесењим,

Главе подигли – заставе су пролећу!

.

Мајка Земља уз себе их свила

Да ветрови не поломе их снажни!

.

 

И Морана овде још, да прошета зна

Ал лепотом освоји је јагорчевина

Пупољке јој сребра росом залива!