О, Велики Душе,
Чији глас слушам у ветру.
И чији дах даје живот целом свету
Чуј ме!
Мален сам и слаб.
Требају ми Твоја снага и мудрост.
Допусти ми да корачам у Лепоти.
Омогући мојим очима да увек гледају
Црвенољубичасти залазак Сунца.
Нека моје руке поштују ствари које си створио,
А моје уши нека јасно чују Твој глас.
Учини ме тако мудрим да бих разумео
Ствари које ме желиш поучити.
Допусти да научим лекције које си скрио
У сваком листу и стени.
Стремим да будем снажан,
Не да бих био већи од мог брата,
Него да победим свог највећег непријатеља,
Себе.
Учини да сам увек спреман доћи к Теби
Чистих руку и изравна погледа.
А кад живот избледи,
Као што бледи залазак Сунца,
Да мој дух дође к Теби без срама.

Кад надвладам себе

потражит ћу те

у капљици росе

у мјесецу пуном

у праскозорју Вида

у слободном орлу

у пространству мора

у врлети гора

у мистици ноћи

у одсјају сунца

у плесу и ватри

у вјетру и звуку

.

Ти само ћути

тишином ме дотакни

 

 (Сонетни венац)

И звор што се у трави смешка

З акључан испод жежене штрике

В рућинчине која се мрешка

О ко бика с олујом рике.

 .

Р умено срце … румене ласте

Ч обанче с празном тиквом у руци

И де и гледа како бик расте

К о жути брод у зеленој луци.

 .

И змеђу бичјег и дечјег даха

Д ршћу лептири и вир се пени

Е ј, праћните се, о праћке шака!

 .

Б аци на бика камичак страха

И  разби сузу и навезени

К рчажић жеђи у руци зрака.

Видим да преко главе навлачиш одору златну

што уз твоје тело од мермера пријања

лепше него уз месо и кости.

.

Прилазиш ми кораком од годину дана

у очима ми несвестица

на уснама епилептични грч.

.

Између нас океанска паучина

Обузима нам стопала,

Ја видим ливење, вајање, бели дорски стуб,

Ти видиш мрежу, рибара, сиренин спруд.

.

Не стижеш до мене додиром

али дахом се напросто угураваш,

две зенице спајаш у једну велику,

везујеш своју косу чипком са мог хитона

и одлазиш скидајући у ходу одору златну

мермер се труни најпре са твојих рамена

а онда се сав топиш у комадић живе.

Сањам неке људе

Пишем неке песме

Пуштам дан свој расут

Траг ветром понесен.

.

Тражим неке руке

Јурим неке птице

Трчим неком гором

Тами палим свице.

.

Певам своду сузе

Земљи шапат дајем

Ливадици ноте

Сунцу звуке ткајем.

.

Летим неким небом

Пловим неким морем

Тражим крилу једро

Зовем валу горе.

.

Сањам неке људе

Пишем неке песме

Пуштам дан свој расут

Јецај чути не смем.

.

Владан Пантелић: Невена из Аустралије

.

Данас представљамо Невену из Аустралије и позивамо све наше људе из расејања

да нам шаљу своје радове које бисмо радо објављивали на Србском Журналу.

Невена је рођена у Крушевцу где је и радила дестак година као учитељица, у основној школи.

Године, 2007  се преселила у Аустралију где је  предавала србски језик нашој деци.  

Данас  ради као терапеут за децу са аутизмом и друге неуро поремећаје.

Пише од детињства, а песме и новински чланци су јој објављивани у неколико портала и зборника.

. Активна је и  један је од уредника фб странице удружења Чувари ћирилице и портала Вијести онлајн.

Невена је мајка тројице синова.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Анастазија, велика духовница и истинска исцелитељка

из руске тајге, небеском Оцу се обраћа следећим речима:

.

 

Оче мој, који си бескрајан!

Хвала Ти за светло живота,

Хвала Ти за данашњи дан Твога царства,

Хвала Ти за Твоју жељу љубави! Нека буде добро!

.

Хвала Ти за хлеб свагдашњи!

Хвала Ти за стрпљење

И опрост греха на Твојој земљи!

Оче мој који си бескрајан!

Ја сам Твоја кћи коју си створио са другим створењима

Нећу допустити да паднем у грех и слабост,

Постаћу достојна Твога дела!

.

Оче мој који си бескрајан!

Ја сам Твоја кћи која Те чини срећним,

Проширићу Твоју славу,

А векови што ће доћи оствариће Ти снове!

Нека је тако! Јер ја тако желим! Ја, Твоја кћи,

Шта би у свету ново могло да се деси? Само још једна нова опсена.

Све је већ виђено, и чувено, и испричано у свету од опсене. Ново

доба биће уистини ново по томе, што се ништа ново неће тражити у

спољњем, већ само у унутарњем. Ко буде тражио ишта у спољном

биће изгубљен за Васељену и Праискон, јер спољни свет јесте свет

опсене.

Путник од искони

 

Родио си самог себе

Ни из чега и од ништа

У простору ван простора

У времену ван времена

И за то си гле! туђинац

У свету без уточишта

И путник си од искони

Луталица без имена

Родио си самог себе

Ни из чега и од ништа

А место свог живота, давно живим,

буре и сенке грозних винограда.

Настављам судбу, већ и код нас прошлу,

болесну неку младост, без престанка;

тек рођењем дошлу,

са расутим лишћем, што, са гробом Бранка,

на мој живот пада.

 .

И, тако, без гроба,

веселост је нека, у мени, ругоба.

И, тако без тела,

душа ми је невидљива, и невесела.

 .

Једног пролећа, и ја сам горко знао

да, кроз свирале девојачког ребра, здравље

дајем.

И груди своје, у грожђу, криком, раскидао,

наг, на дну неба, опивши се завичајем.

 .

И, тако, без лица,

на лику ми је сенка јарца, трешње, тица.

И, тако без станка,

тетурам се видиком, без престанка.

Печатом од облака оверићу тајну
заиграћу игру гатачких вештина
у част твоју распирићу ватру
уместо целива, у чистини ума
утихнути жељу.

Када бели печат
трагове трошне ти прекрије
засузиће очи штапом што их бије,
суви снег Ћораве Анђелије.

Остаћу у тами згурена у ћошку
стискајућ` повесмо оружје ми једно
невидљиви ратник дивљаће по тмини
ноктима по мени.

До кућнога прага развићу повесмо
у оџаку машицама џаркаћу
свадбено ми тесто
да умесим погачу од жутога пелина
и нахраним госта ми једина.

-слика-Низовчев-

Народни музеј Велико Градиште, песму „Хлеб“, штампао је у едицији „ Поезија на разгледницама“