-слика Константина-

..

Песниче, љубимче Бога Световида

Ноћас пишеш песме, види се из сјаја

На прозорском окну твојих одаја,

Види се кроз дрво, камен зида.

Зидови су око песника биљурни,

У часу кад се рађа песма,

Светли се ореол његовога несна,

Људи сањају светлост кад песник бди.

Старост немају ни песник ни Бог

Рекао је срца ојађеног

И под старост млад наш славни Тин.

Световида и њега ватре Бог

Обдари вечним жаром срца свог,

Они су под истом звездом рођени.

 

Горан је дугогодишњи пријатељ Драгана Симовића.

Дружили су се много више док је Драган

са породицом живео у Панчеву. 

Касније су остали у тананој духовној вези, какве је Песник волео и неговао.

Горан је тих и ненаметљив човек, са дугогодишњим искуством рада на себи.

У неком времену је организовао предавања просветљених духовних учитеља или

њихових напредних ученика. Велики је познавалац Књиге, посебно књига које

су писали људи са личним искуством и који су то живели.

То није лако разазнати јер је свет просто преплављен многим књигама

које се штампају у огромним тиражима, вешто су изрекламиране, а често

представљају невеште мешавине знања разних аутора, која се, у ствари,

не могу у личној пракси употребити. Горан је зналац и вешт и

прецизан преводилац чланака, књига,  мудрица, од великих учитеља, научника, писаца.

Поменућу неке од њих: Парамахамса Јогананда, Гурђијев,  Шри Чинмој, Шри Јуктешвар,

Лахири Махасаја, зен учитељи, Штајнер, Гете, Едисон, и многи други.

.

Гурђијев – Изреке о Учењу и Разумевању (1)

 

1.….Када радим са ученицима, ја сам као кочијаш.

Ако коњ следи пут, пуштам слободно узде. 

Ако он иде десно према јарку, повлачим узде на лево.

Ако се он креће лево према падини, повлачим узде на десно.

2.……За учитеља је важно да учини да ученик поставља нова питања.

3.……Неко може дати човеку само онолико колико је он спреман да прими.

4.….Никада не учим директно, јер моји ученици тако не би учили.

Ако хоћу да се ученик промени, почињем издалека, или

говорим неком другом, и тако он учи.

5.….Хиљаду пута више вредности има у глачању пода како треба

него у писању двадесет и пет књига.

6.….Ако знате како да урадите једну ствар добро, ви можете да радите све.

То је тако да кроз чињење човек разуме.

7.….Човек мора да разуме ово: његова еволуција је потребна само њему.

Нико други није заинтересован за њу.

8.….Мораш без одлагања чинити у животу, у свим стварима –

ако хоћеш да будеш нормалан човек.

9.….Не постоји „близу“ у правом разумевању, оно или јесте или није.

10…..Истински смисао живота је знање. Читав живот, сва искуства, воде ка знању.

.

Превод: Артер Мион

Цвет без краја отворен, ванвремен!
Из њега птица тишином израња
Да поздрави долазнике
Сунчевог и месечевог сјаја!
Тајанствени ћутања трен
Златном паучином
Љубави Творца прекривен!

Жеља у свемир оде

циљану тачку муњом да прати

а горе,  кораци троми и строги

силина светлости на земљу је врати.

 .

Полегла крај реке у траву меку

гледа у звезде што небо роје

сјај јој њихов измами сузу

и склизну, склизну… у воду.

 .

Небо је слика сањара вечног

што смирај у непознато тражи

сажаљиви облак капке пружи,

пресољени извор  да разблажи.

 .

Помери се да место не плави

на Ледену Гору где суза нема

звезду јој Аурора сакри

у смрзлом оку само суза њена,

уместо звезда цакли.

 

Храм велик чудесан

До понад облака и ветрова

Насред СвеСрбске земље

Од мора до мора и даље

Дижемо у духу гле

Већ триста тридесет и три лета

 .

И Храм велик чудесан

Израста из костију србских

Из лобање србске деце нејаке

Из туге наше и јаука наших

 .

И дижемо Храм у небеса

Да се онебесимо и обожимо

Да плач србски пред Бога изиђе

Да се у Богу познамо

 .

И да сагледамо ми Србљи грешни

Пут којим ходимо у болу

Од постања света до данас

 .

И да нам се рече

Ко смо и куда идемо

Где смо били

И где ћемо бити

 .

(Из збирке СЛОВО ОД СВЕТЛОСТИ – избор Анђелке и

Иве Симовић и Владана Пантелић)

Усидри се.

Пашћеш ако ниси

довољно дубоко и високо.

Нека твоје тело нађе усидрење

у снази Земље.

Нека твоје срце нађе усидрење

у Миру и Радости.

Нека твој ум нађе усидрење

у Тишини.

Нека твој дух нађе усидрење

у Највишем.

Пашћеш ако ниси

довољно дубоко и високо

Јер трска си пружена

од Земље до Сунца

За тебе нема другог живота

осим тежње

ка Светлости.

…

„,Ружа Срца – Песме Средишта“

..

www.ekologijasvesti.com

Данашњи еврофанатици и тзв. мондијалисти са презиром и

омаловажавењем говоре против српских митова,називајући митом
и оно што није мит, а понајчешће пљујући по косовском миту, иако
је Косовска битка историски догађај.Блебећу тако празне главе и
убоге душе против мита о царству небеском, хоће, кажу, царство
земаљско и то називају реалношћу.

Наравно, лажу и подмећу.Нису косовска народна епопеја и легенда о

величини косовских јунака настале на темељу Лазаревог опредељења

за саможртвовање ради царства небеског,

које ови малоумници виде као цену за лагодно башкарење у хришћанском рају.

Ако је само једана песма навела ово  као разлог изгибељи српске војске,

остале су на бојном пољу виделе  и силну турску војску.

А и то царство небеско, које помену један
народни певач, није оно што мисле сироте душе,

недорасле уму народног барда.

Јер царство небеско је царство духа, морална и
карактерна вертикала људског бића.

У тој вертикали су витештво храброст, част, достојанство,

љубав према слободи, родољубље,
презир према издајству и користољубљу.

То је све оно што је  народ у вековима ропства сачувао

у свом духу као звезду водиљу.
Без тога не би био устању да извојује слободу после четири века
ропства.Народ који престане да слави слободу и да је жели,
неће је ни дочекати, угасиће се и престати да постоји.И шта против
ове истине имају данашњи мондијалисти и европејци,наследници
Брозове идеологије и антисрпства?

Зашто им смета мит који и није мит? Управо због тога.

Због оне духовне вертикале на коју нису устању да се уздигну.

Због новог мита о царству земаљском у Европској Унији који сами стварају.

Прича о ЕУ има све одлике мита о срећном животу у будућности

у којој владају богови новца.
Наравно, овај нови мит захтева промену свести и уништење оне
духовне вертикале уз коју се још по мало држи слуђени народ.
Овај нови мит је прави мит, али без душе као свог темеља, те неће
бити слављен у песми његових твораца нити народној.

Његов темељ је добра лаж за лошу праксу.

-Песма коју је Песник волео .. и .. волео-

 

Једном у час тужан ноћни, док размишљах, дух немоћни,

над књигама које древну науку у себе скрише,

бејах скоро у сан пао, а неко је на праг стао

и тихо је закуцао, куцнуо што може тише.

„Посетилац неки – шанух – куцнуо што може тише,

само то и ништа више.“

.

Ах, сећам се тога јасно, беше зимње вече касно;

сваки тињав одсев жара утваре по поду пише.

Де чекајућ, срце снажим у књигама залуд тражим

за Ленором бол да блажим. Име које подарише

њој анђели, дивна драга којој име подарише

анђели, ње нема више.

.

И шум свилен, шумор тмурни, шум завеса тих пурпурних,

неслућеном, чудном стрепњом обузима све ме више;

да умирим срце рекох: „То зацело сад је неко

на прагу се моме стеко, куцнувши што може тише,

посетилац неки позни, закуца што може тише

на врата и ништа више.“

.

Наједном ми стрепња мину и зурећи у тамнину:

„Госпару ил госпо – казах – не љутите ви се више,

бејах скоро у сан пао, неко од вас на праг стао

и тихо је закуцао, куцнуо што може тише,

да и не чух“… Тад ми руке врата широм отворише –

само мрак и ништа више.

.

И док поглед тамом блуди, бојазан ми пуни груди,

слушајући, сањајући, снови ми се тешки снише,

и загледан у тишину, самохрану пусту тмину,

„О Ленора“ реч једину, изговорих тихо, тише,

„О Ленора“ одјек врати што ми уста прозборише,

само то и ништа више.

.

Вратих се у собу своју а душа у неспокоју.

И ускоро нешто јачи ударци се поновише.

„На прозору, у капцима, мора бити неког има,

мируј срце, да у њима видим какву тајну скрише,

мируј срце да увидим какву тајну они скрише,

ветар само, ништа више!

.

И отворих капке тада, кад улете изненада

лепршајућ горди Гавран из дана што срећни бише,

господски га изглед краси, поздравом се не огласи,

нити заста, нит се скраси, док му крила се не свише

поврх врата, на Паладин кип му крила се не свише,

слете, стаде, ништа више.

.

Видећ птицу ебоносну, осмех тужно срце косну,

због важног и строгог склада којим лик јој сав одише.

„Мада ћубе черупане – рекох – плашљив ниси, вране,

што сабласан трајеш дане сред жалова ноћи, кише –

кажи каквим именом те силе пакле окрстише?“

Рече Гавран: „Никад више.“

.

Зачудих се весма томе, одговору прејасноме,

мада смислом речи ове мени мало јасно бише:

ал признајем, нема збора, не чух таквог одговора,

и не видех таква створа црних крила што се свише,

звер ил тицу чија крила на Паладин кип се свише,

с’ тим именом „Никад више.“

.

Но Гаврану с’ кипа бела та реч беше мудрост цела,

реч једина с’ којом му се мисао и душа слише.

Нит речју том збор му преста, нит помаче он се с’ места

а у мени сумње неста: „Сви ме знанци оставише,

одлетеће и он ко и Наде што ме оставише.“

Рече Гавран: „Никад више.“

.

Чувши, духом сав узбуђен, тај одговор брз, расуђен,

„Стварно – казах – то што збори, реч једину никад више,

ваљда рече његов газда, злом судбином гоњен вазда,

док све мисли које сазда у један се припев слише,

тужбалицу мртвих нада и дана што срећни бише,

тужни припев: „Никад више.“

.

Али Гавран, створ стамени, тужну машту бодри мени,

наслоњачу ја приближих вратима што могах ближе,

и галве на плишу сјајне, мних знамење тако тајно

у говору свом нејахно носи тица та што стиже,

шта сабласна и одвратна, стара тица која стиже,

мисли, гракћућ: „Никад више.“

.

Седећ, слутњом срце морих, и ни речи не прозборих

тици чије пламне очи до срца ме прострелише:

и у мисли занесена, мени клону глава снена

са узглавља тог свилена где светиљке одсјај слише,

прилећ неће никад више!

.

А ваздух све гушћи бива, као мирис да разлива

кадионик којим анђо кади собу тихо, тише

„Несрећниче – викнух тада – божија милост то је рада

да ти душу спасе јада, успомену да ти збрише:

пиј напитак сладак да се на Ленору спомен збрише.“

Рече Гавран: „Никад више.“

.

„Пророче ил створе вражији, ђаволе ил тицо, кажи,

заклињем те небом склоним и Господом понајвише,

дал’ ћу душу намучену приљубити у Едену

уз девојку озарену коју сви ми снови снише,

уз Ленору којој име серафими подарише?“

Рече Гавран: „Никад више.“

.

„Сад умукни, клета тицо, – скочих, викнух – злосутницо,

у паклену ноћ се врати, у олуј и недра кише!

С’ тамом црно перје споји, белег лажи гнусних твојих,

самоћом ме удостоји, врх врата не седи више;

изглед и кљун твој уклони што ми срце ојадише.“

Рече Гавран: „Никад више.“

.

И Гавран, створење жално, седи стално, седи стално,

крила му се око бледог Паладиног кипа свише,

очи су му злокоб права, ко злодуха који спава,

светиљка га обасјава и сен му по поду пише:

душа ми се од те сенке што се њишућ подом пише

спасти неће – никад више!

Под гором је орала девојка.
Волови јој сиви соколови,
а рало јој од сувога злата.
Семе јој је крстати босиљак,
а брана јој јоргована грана.

*

*Казивала Деса Нешковић.
*Записала Словенка Марић.