Знам да ми у косу,

по зори руменотамној,

туђа, уморна, рука, бледи сумрак просу.

А да веселости мојој, чилој и помамној,

две заспале, болне, дојке не дају

да се гласним криком баци по трешњама,

што ми остадоше у завичају.

 .

И, место да водим, погледом зеленим,

као пре, реку што се слива,

да скачем, ко Месец, по горама пустим,

и зажарене шуме да потпирим,

сад, плавим и густим,

снегом и ледом, смешећи се, мирним

све што се збива.

 .

И, тако, без веза,

стеже ме, ипак, родна, болна, језа.

И, тако, без дома,

ипак ће ми судба постати питома.

 .

Не, нисам, пре рођења, знао ни једну тугу,

туђом је руком, све то, по мени разасуто.

Знам, полако идем у једну патњу, дугу,

и, знам, погнућу главу, кад лишће буде жуто.

.

-слика – Лобен Пашкулски-

Брате Владане, додирну ме Ја-Бука као истинска прича о самилости.
Није случајно што палимо свећу за ближње.
Одлучих да садим и алеју храстова за живи спомен: Драгану, Богију, Аджибаби…

.

И написах:

Каква је Ева била у рају?

.

Удишем мирис Земље, тишина је…
Разгорева се ватра, пуцкетање је једина прича…
Загледан у ватру проничем у тајну-знање Јединства.
Само ми је то потребно…

.

Примећујем разиграни покрет Еве.
Светлост пламена се игра по њеној коси, лицу, грудима… 

Сјаји и заносно позива на љубав.
„Ево, буди стрпљива, проничем у тајну ватре“.
Шапну ми: „Поштујем твој пут, али проникни у љубавни жар у мени.

Зар не видиш да цели Рај трепери плодном љубави. Желим твоје дете.“

.

И би Живот!..

Слава пре-породу!

Бела Шаманка

Клаудија Клавдокија,

која бејах ја у давнини,

из паралелног света

отпосла ми слике живота-

о лепоти природе и

космичког склада.

Дарова ми пут до краја себе.

Дарова и моћ казивања прошлог

да преобразим у будући сан,

и да све то потпуно слијем

у садашњи трен,

изнедрим вечну себе,

прострeм се свуд

честицама Љубави.

.

.

Владан Пантелић: Снежана Ђинђић

.

Србски Журнал је постао богатији за још једну песникињу.

На Теру је дошла да изучи много веће знање од шаманског. Снежана живи тако како пише,

тј. у ходу, као што и кува, или прави здраве сокове од прастарих сорти – трава пшенице, јечма…

Позната је по неуморној енергији и многим вештинама које зна да ради, што је рођењем донела на овај свет.

ПЉУСАК ПЛАЧА

ПРЕЛИ ПО ПОРОДУ

.

ПРОЈА ПРЕСНА

ПЕПЕО ПОСТАДЕ

.

ПАРНИЦЕ ПОГАНЕ

ПОРУШИШЕ ПРАГОВЕ

.

ПЛАМ ПЛЕМЕНА

ПОМРАЧИ ПОХЛЕПА

.

ПОЈ ПРИЧЕШЋА

ПОПЉУВАШЕ ПОГАНИ

.

ПОРОД ПРЕДАКА

ПОТОНУ

ПОТПУНО

.

-слика  “ Старац“ –  Константин-

За тебе сам била

Биће воље и сазнања

Створено као дар богова

Рођено од мајке земље

Са разумом космоса

Скривеног у тајгама.

.

За тебе сам била Анастасија

Природе целе спознаја

Тајна неразумљивог

Немуштог опстанка

И непролазног илузија

На обзорју света.

.

За тебе сам била …

Трептај у оку лептира

Последњи шум лахора

Шапат уранка

И звонећи Кедар

Далеког Сибира.

Повео сам давно ту погнуту сенку,

а да сам то хтео, у оној гори,

познао грожђе, ноћ, и теревенку,

и поток, што сад, место нас, жубори.

 .

И, тако без туге,

очи су ми мутне од неке боље, дуге.

И, тако, без блуди,

на уснама ми горка трулост руди.

 .

Лутам још, витак, са сребрним луком,

расцветане трешње, из заседа мамим,

али, иза гора, завичај већ слутим,

где ћу смех, под јаблановима самим,

да сахраним.

 .

Већ давно приметих да се, све, разлива,

што на брда зидам, из вода и облака,

и кроз неку жалост, тек младошћу дошлом,

да ме љубав слаби, до слабости зрака,

провидна и лака.

 

 

Лутам још, витак, са сребрним луком,

расцветане трешње, из заседа мамим,

али, иза гора, завичај већ слутим,

где ћу смех, под јаблановима самим,

да сахраним.

 .

И овде, пролетње вече

за мене је хладно,

као да, долином, тајно, Дунав тече

А, где облаци силазе Арну на дно

и трепте, увис, зеленила тврда,

видим мост што води, над видиком,

у тешку таму Фрушког брда.

 .

И, место да се клањам Месецу, тосканском,

што у реци, расцветан као крин, блиста,

знам да ћу, овог пролећа, закашљати ружно

и видим витак стас, преда мном, што се рони,

верно и тужно,

сенком и кораком, кроз воду што звони,

у небеса чиста.

 .

И, тако, већ слутим

да ћу, скоро, душу сасвим да помутим.

И, тако, већ живим,

збуњен, над рекама овим, голубијски сивим.

 

 

Човек који се не радује нечијем успеху
Који показује љубомору завист и друга
Отровна опака и мрзна осећања боје једа
И који као кукавац издаје свог Учитеља
Није још омирисао слатки укус Једноте
Још дуго ће га растрзавати тамни звуци
Слузне пакости из дубина његове пећине

 .

Једног тихог дана или једне снене ноћи
Његово биће куцкаће и диркати мекани
И упорни милозвуци сопствене савести
Лагано ће гребкати данце његове пећине
Будити честице радости и лоптице среће
И слати их у среду његове душе – у срце
Срце ће лагано топити санте леда са себе

 .

Једини Бог нема љутњу казну или освету
То су смислили туђинци гмизави из сени
И убацили у књиге преварне и религијске
Убацили програме у школе игре и обреде
То је Ја-бука која је застала у грлу човека
Ја-буку није дала Ева Адаму сигурно није
Та лаж вековима прави и раздор Јин – Јанг

. 

Хееј Чојко! Буди се! Укључи ум у Свеум!
Пробуди надмоћи!!! Повежи се са Душом!
Изађи из прелести незнања и издаје брата!
Издајна магла Јуда ума тражи омчу и грану
Одувај је! Осветли ум Љубвом и Радошћу!
У ти-шини спознај истину и избели грешку
И уздижи се по сварожници у небо високо!

 

 

Ход по остацима слонових костију

изгледа сасвим жут-шафрански

природно тежи води

а малени његови преци

имали су на челу нептунски знак

пре Христа.

Говори се касније да су кораци

после њих личили на таласне дужине

ако ли се узме у обзир време

и шта је првобитно настало.

Један од њих “хидра са шакама“

имао је белег на ноктима великим

боље га загледавши, знак плодности:

отворена широм рибља уста.

Вода је отицала, улазила, понирала,

сливала се,пила се, спирала се

попијена…

Нисмо саградили брану.

Додола и Илија у љубави се растали.

Пролазник је носио платно

његов ход остављао је

отисак шафрана – у ствари

песма не треба да постоји

само једна импресија и то оваква:

Киша је спрала тек насталу слику

сунца скритог

иза увелог лишћа и грања.

Збирка – “Потрес мозга у Африци“

*

Владан Пантелић: Хелена Африка-нка

.

Поетеса Хелена Шантић Исаков је врло интересантна

и афирмисана  стваралачка личност: Тринаест година

је живела у Африци.  Радила је у банци, школама, библиотекама,

 дечјим играоницама, клиници за злостављану децу, организовала

низ креативних радионица у Јоханесбургу. Песме су јој превођене

 на многе светске језике. Од 2006. године, са троје деце и мужем,

живи у Банату, село Ботош.