Путујући земљом Тијањском, у праскозорје од праискони, наиђе певач јасновиди

на браћу своју што у опсени обитаваху, и рече им:

– Хајде да диванимо о Ч о в е к у!

Човек је једна чесност и дивота разапета између природе и Бога.

Када се човек повије, онда је Син природе; а када се усправи тада је Син Божији.

Страх га вуче надоле, љубав га узноси нагоре.

Што је већи страх, све је мања љубав; а што је већа љубав, све мањи је страх.

Највећа љубав поништава опсену страха.

Браћо, будите човек што живи Истину и Љубав,

и Бог ће се у ваше суштаство настанити, и бићете као Бог!

.

.

(Приредио ВП)

-наставиће се-

 

О дивни ветре

Северни!

Лети, лети

Понеси и донеси

Мирис душе правремене!

И нек се зачују  речи песме

Земље жутог сунца!

.

О дивни ветре

Северни!

Понеси многе пахуље снежне

И у свакој отвори око

Правремено – осликано!

.

И понеси влати траве

И цветова мирисе

И звезда трептај

И срца таласе

И воде хуј

Са Реке љубави!

..

О дивни ветре

Северни!

Лети, лети

Понеси и донеси

Мирис душе правремене!

.

Створит ћу те од облака
Боја и дуге сјајне
Створит ћу те од стихова
Вилин праха – земље тајне
Немој ником ово рећ
Да си Душе моје изум лијеп
Још ћу коју ноту додат
Савршен ћеш бит мој свијет

.

Али ћу ти рећи немој
Од Сјеверне звијезде даље ић
Тамо живе друкчији људи
То су земље сивих сјенки
Некад давно отац мој
Збораше ми
Опрезно ми чедо буди
Ту границу немој прећ
Зато остај лијепо нам је
На облаку наш је дом
Па ћу стварат сличних нама

У облака царству том

 

 

 

 

Пратим те
Сливам се у бразде
Корака твојих
Зар не видиш?

.

Имамо малу реку…
Само те молим
Не прави ми бране
Језеро је лепо
Али тужно и усамљено

.

Волим да се крећем
Да поскакујем и жуборим…
Не смируј ме
Море ће ме смирити…

 

Гори светиљка
гори
да свици јој дођу
и звездано коло заиграју –
њиме очи твоје да мину
иза завесе светлости
жуте,
зелене,
бледоцрвене

.

Да погледи се сретну
у блиставилу капи док
киша ромиња
у њој гнездо за заљубљене
да свију –
у њему крунице
свилене им постеље
док погледи се упијају
у бескрају

.

А серафими,
вечно горући,
шестокриљем својим
капије раја за њима затварају
и небеске крилатице
љубеће душе им милују

.

Отворих око
да л’ сан то је?
Где је љубљено моје?

.

Јава ли је, херувими,
или санак мој
много очију је
кроз поглед твој

.

Отворих око
да ли јава ме умива,
или сан то је…
Боже,
где ли је сада
љубљено моје?

 

Ојутрио је осми јануар деветнаесте

Гледам кроз прозор на игралиште

Власници и пси извели једни друге

Мајке и деца клизе и весело вриште

*

Лепршају милиони снежних пахуља

Лете као лептири мојим видокругом

Бацака их карабурмац – ветар благи

Комшиница оде на пијац са друугом

*

Из дубоке нутрине знам да ме данас

Чека много труда стварања и лепота

Милиони пахуља лете да ме усреће

Лепоту сами стварамо – то је дивота

*

Одмах је стварам за друге а и за себе

Бог увек воли да у свима види борца

Нека сва бића буду срећна и спашена

И нека се развијају по Норми Творца

 

Немојте нас бројати, јер ћете се у бројању преварити!

Срби нису само они које видите, већ су Срби и они које не видите, који су се преселили у духовне светове. 

А кад се Србија брани, онда у помоћ притичу сви Срби из свију божанских светова.

 

Волим је зато што сам ту први пут препознао мило мајчино лице, и што сам ту први пут чуо најдивотније песме своје мајке, и што сам ту први пут осетио горски лахор у прамалеће једно далеко.

.

Волим је зато што сам ту први пут угледао звездано небо, и гледао Сунце како се рађа, и дивио се пуном Месецу понад једног горја под снегом плаветним.

.

Волим је зато што су овом родном грудом ходили преци моји, који су се држали сунчеве осе, божанске вертикале, сварожнице, који су при свакој стопи остављали светлосни вез што је уписан у сваком камену, у сваком брду, у свакој реци, у сваком потоку, у сваком воћњаку, у сваком дубу, у сваком гробљу, а уписиван је и у далеким звезданим јатима кроз векове и васељене.

.

Питате ме: Зашто волим Србију?

Волим је због свега онога што се види, што се опипати може, али је још више волим због онога, тајанственог и тајинственог, што се ни видети ни опипати не може, због нечега што је у многе душе уписано, у душе биле и будуће, у душе предака и потомака, због нечега што ваша људска памет, и ваше људско умовање и мудровање, никада неће моћи нити да појми нити да схвати.

.

Волим је због ветрова и киша, због муња и громова, због румених облака и плаветног горја у даљини, због горских извора и слапова, због модрих букових шума и кликтаја орлова у висини.

Питате ме: Зашто волим Србију?

Волим је зато што је то једна бајка, једна песма праискона, једна вилинска свирка, једна лепота неизрецива!

.

Волим је кад крену пролећне воде, кад снези копне по горју, кад дувају топли ветри у прамалеће, кад цвату оскоруше по присојима, кад бели ждралови лете подно неба руменог у сутон вечерњи.

.

Волим је онако како се воли мајка, како се воли сестра, како се воли неко ко ти је мио и драг, како се воли језик матерњи, како се воли душа народа.

.

Ви што ме питате, ово никада нећете моћи да појмите, да схватите, да разумете, јер између вас и мене многа су сазвежђа, многа звездана јата, многи светови правасељенски, многи појавни и непојавни, видљиви и невидљиви светови.

.

Ви и ја смо две различите расе, две различите галаксије, два различита космоса.

.

Моји су преци дошли одзго, моји су преци Стриборјани, Ведски Срби, Бели Словени, Хиперборејци, моји су преци ратници светлости, потомци живога Бога.

.

Од предака сам учио и запамтио, у душу своју уписао за сва времена минула и будућа, да земља није оно што се види, да Србија није нешто чиме се трговати може и сме, већ да је земља светиња, да је Србија родина, родна груда, мајка и прамајка, да је Србија жива, да има душу и срце, да има очи и плућа, да се Србија мора волети да би и она волела нас, да се Србија мора хранити да би и она хранила нас, да се Србија мора бранити да би и она бранила нас!

.

Ако останем без Србије где ћу онда да слушам свирку ветра, где ћу да слушам кликтај орла, где ћу да пијем воду са горског извора, где ћу да гледам Сунце, Месец и звездана јата, где ће се онда играти моја деца и деца моје деце и деца оне далеке моје деце!

Ако останем без Србије, ја нисам више ја, нити је мој дом више мој, нити су моји преци више моји, нити ће моји потомци бити више моји, нити ће мој језик више бити мој, нити ће моје песме више бити моје!

.

Вама који ме питате, зашто волим Србију, одговорићу онако како су моји преци горштаци одговарали вазда и свуда:

.

Србија је моја мајка, моја родина и мој род, и ја нећу и не смем да останем без Србије, и ја нећу и не смем да се одрекнем Србије, и ја нећу и не смем да вам да вам допустим да поганите Србију!

.

Немојте нас бројати, јер ћете се у бројању преварити!

.

Срби нису само они које видите, већ су Срби и они које не видите, који су се преселили у духовне светове.

.

А кад се Србија брани, онда у помоћ притичу сви Срби из свију божанских светова.

.

Кад србски ратник, свети ратник, ратник светлости, изиђе на бојно поље, он тада и осећа и зна да су уз њега сви преци његови, од Искони све до Праискони, и да бој не бије онсам , већ сви преци и сви свети кроза њ војују!

.

Србство није само хоризонтала, само обзорница, већ је Србство много бројније и силније по вертикали, по сварожници, по сунчевој оси.

.

Србство није кретање из једне тачке у другу тачку по земљином шару, већ је Србство Пут навише ка Богу живоме!

.

Србство је много више од народа, много више од нације.

.

Србство је светост, светлост и посвећење!

-2012. година-

Не тражиш ме
извору, моје лепоте
да ти стазом кривудавом течем
усахла сам
види!
И жубор ми је замро …
Течем, да бих текла
и успут неком камену рекла
покоју рану
Знам, да не чујеш
окренут леђима, пољанама намигујеш
за мој ток и не хајеш.
Заронићу песмом у земљу
Недостајеш, недостајеш …

.

-ликовни рад Велике Томић-

 

Када би нашег Песника, у ретким тренуцима,  обузела сета и  „туга од света“,  узимао би једну од књига са свога радног стола.

На првој од њих  писало је: Рабиндранат Тагоре – Градинар!

То је старије издање, сивкастих корица са насликаним цветом у руци – симболом љубави, мира,  наде и вере у људе и у живот вечни!

Цвет као Реч – поклон  из руке у руку, из срца у срце, из душе у душу!  

 

 

 

Ко си ти, читаоче,
који ћеш после једнога столећа читати песме моје?
  Не могу ти послати ниједан цвет од овог пролетњег богатства,
ниједну траку злата са ових облака горе.
  Отвори врата своја и гледај у даљину.
  У свом цветном врту скупљај мирисне спомене
на минуло цвеће пре стотину лета.
  У радости свога срца да осетиш живу радост
која је певала једног пролетњег јутра
шаљући свој весели глас преко стотину лета.

 

 

 

 

Из збирке ПРЕОБРАЖАВАЊЕ СВЕТЛОСТИ, души песника вилењака Драгана Симовића, која се светла узнесе у небески Ириј, данас ПОСВЕЋУЈЕМ ову песму јер у себи препознах његов глас, препознах духа близанца иза запамћеног времена!

Слава ти земна и васељенска, дивни Песниче и Човече, гласниче Рода свог славног, ведског, звезданог, кога си љубио свим бићем својим!

 

Је ли то, најзад, тај глас,
загубљен глас што ме препознаје,
глас из сећања,
иза запамћеног времена,
глас млечнобелих блистања
са звезданих гејзира.

.

Је ли то глас с оне стране
и знак у крви за сусрет што би.
Је ли то знак за сусрет први
на истом коду светлости
која сиђе у таму по мене
и сазда ме од тела материног.
Је ли то тај глас
који у незнању све време чеках,
и тражих га,
и слутих га свуда.

.

Слутих га у дивљини,
међу зовиним свиралама,
у зову пробуђених кошута,
у зрикавцима прецвалих ливада.
Слутих га
у лудој крви зелених брда,
у мирису зрелих борова,
на реци, у протицању вода,
у недодиру заљубљених обала.
Слутих га у опелима ветра
крај покошених стабала,
у муку сатрвених звона,
у мудрости речи које ћуте а певају.

.

Је ли то тај глас
који слутих свуда
где лепота објави Творца
и досегну до лица људског.
Је ли то глас моје светлости
на заумном путу од Бога до нас,
Глас за којим жуди мој слух.
Је ли то тај глас
и други сусрет на истом коду,
глас који се загубљен
откри и обзнани
попут анђеоске песме.

.

Је ли то, најзад, тај глас
и с оне и с ове стране,
дух близанац иза запамћеног времена.
глас што ми зароби слух.
Је ли то тај глас
што ћути а чујем га,
глас што му поткрадам речи
и дозивам га да ме препозна.
Тај глас, мој глас а није мој,
дозивам да се барем позна у мени
кад га не могу и не умем у песму.
Је ли то, најзад, тај глас.