Category: All
Драган Симовић: БОГОВИ И ЉУДИ – ЈЕДАН ИСТИ РОД
Долазим из света
у којему Богови и Људи
живе у Заједници,
бивајући Један Исти Род,
из света Златне Светлости,
из света Духовног Сунца,
где Богови Људима
помажу Одозго
и где Људи Боговима
припомажу Одоздо,
где су Богови и Људи
на Истом Задатку
усаображени и усаглашени
са Великим Духом Стварања.
Драган Симовић: Буђење Певача
Високо лети оро ноћна птица
Стреми у висине чисте и плаве
И свет низине гле! бива несаница
И све патње света долазе са главе
*
Усамљен је човек велик у самоћи
И што самљи гле! све дивнији бива
Они који знаду никад неће доћи
У долину тавну где се патња снива
*
Ви који сте гле! из света изгнани
И које свет прогони јер нисте од света
Вас чекају дела док се не раздани
И док љубав наша светом не процвета
На данашњи дан
На данашњи дан, 5-ог јануара 1949. године, рођен је, у Београду, на Звезда-ри, велики србски поета Драган Симовић. Данас бисмо, да није отишао на страну лица, славили 70-ту годину његовог боравка на Мидгард земљи. Нећемо овом приликом писати о Драгановим литерарним остварењима, нити о силини утицаја које је његово оштро перо оставило на огроман број љубитеља његове речи. То ћемо радити у наредном периоду, износећи, не само оно што је Песник већ рекао, него и оно субтилно – како је ходао овим светом, шта је говорио са својим блиским пријатељима, или шта је говорио и са другима, укључујући и рибаре, ратаре, децу, случајне пролазнике. Добар део Драгановог живота и рада, у тексту – ин мемориам – дивно је описао главни уредник Журнала Миодраг Новаковић. Проучите и сачувајте овај текст.
Ми, блиска Драганова родбина, и његови пријатељи, трудимо се да останемо мирни и снажни, духом и телом. И трудимо се да преобразимо и подигнемо на стваралачку раван свако лично осећање. Драган је дошао на овај свет са светлосном катаном, деловао бритко као истински Витез Праисконог Реда, говорио јасно и без остатка, ишао напред и секао пустиње и прашуме незнања. У његовој природи није постојала склоност паду, нити склоност да бесловесно тугује, нити склоност ка илузији неделатне патње. Ако би приметио примесе маје и омаје и код себе, сео би, и оштрим пером Знања парао сумње, недоумице и нејаснице.Тако је провео и последњу ноћ свог овоземаљског живота.
СЛАВА И БЛАГОДАРЈЕ ДРАГАНУ СИМОВИЋУ ПЕСНИКУ РУМЕНИХ ОБЛАКА И ПЛАВИХ ВИЛЕЊАКА!
Владан Пантелић
Лете ждралови – Драган Симовић
.
Владимиру и Тордис:
Ратницима Светлости
унутарњих светова
лепоте и сна
Лете ждралови про Беле Славије
У прамалеће лете Бели ждралови
И тугу са Севера на Југ проносе
Давно поробљених Белих Славјана
Лете ждралови про Беле Славије
И нико их не види
И не чује нико
Јер нема више слободних Славјана
На Белој Родини и нема Славјана
Лете ждралови про Беле Славије
И нека лете на белим ветрима
У неке далеке земље на Северу
Где можда још има достојних Славјана
Драган Симовић: Рађа се љубав нова
Праскозорје праискони, и румени облаци, гле! понад висова плаветних у опсени, од века што ће проћи.
Трепери душа сетна, танана, душа песника, певача од искони, трепери попут јасика јасних у свитање.
И, гле! рађа се ново сунце духовности нове, иза седам печата тишине и шутње.
Рађа се љубав нова за љубавнике нове, након векова туге и сете најсетније.
Дошли су они што су морали доћи, рођени од духа, синови и кћери светлости.
*
Дуго је земља бивала у тами, дуго је Србија сенила у опсени, и тама за дуго биваше једино име за земљу Србију.
Дошли су давно тамни, синови таме, и у тамницу бацили душе све земље Србије.
На дуго се чинило да Србија и нема другога лица доли тамнога.
Само је певач тајсносани, песник облака румених, луталица од века,
веровао да морају доћи они што су дошли, синови и кћери од светлости,
и да ће Србија од снова обасјана бити новим сунцем Васељене нове.
Душица Милосављевић : Руска зима
Сећам се, предео ледан,
под снегом дубоким спавало је село
са мном упоредо корачао предео још један
у бескрају ноћи, све је снежно бело!
.
То предео није, већ је душа жива,
сенка му се помаља по леденој стази
дахом својим греје моје вучје тело
кораке ми прати и на мене пази!
.
Све је снежно бело!
.
Отворише се двери уснулога села
крочих кроз та врата да ме у се приме
степенице тајне где се нисам пела
позваше ме к светлу да склоним се од зиме.
.
Засијала ватра која светлост прави
Високо изнад села, на нереалној Јави
поглед бацих доле, а степеника нема
ходам етром чврсто, плам ме јаче вуче
и опет бели простор испред мене пуче!
Бранислава Чоловић: РАЗГОВОР
Ако ме не видиш ти
Не значи да нисам ту
Освијетлио сам твоје свијести
У души ти пребивам
.
Колико снаге и љубави треба
Да заволим ту бол
Колико вина да умири ум
Да расковник ставим на срце
И откључам тајне пролазе свијетлости
Да пси чувари не врате душу
Од тамо где нема ни простора ни времена
.
Ако ме не видиш ти
Не значи да нисам ту
Освијетлио сам твоје свијести
У души ти пребивам
Драган Симовић: Ђорђе Марковић Кодер
У деветнаестом веку, живео је један Бели Србин, рођен на почетку столећа у једном сремачком селу, по имену Ђорђе Марковић Кодер. Он бејаше веома учен и образован.
Похађао је највише и најбоље школе у аустро-угарском царству тога времена. Говорио је двадесетак, што древних што савремених језика, а, можда, и више!
Иако бејаше један од најобразованијих Европљана тога доба, њега, ипак, стрпаше у лудницу!
Зашто се Бели Србин Ђорђе Марковић Кодер обрео у лудници? Зато што је најбоље године свог живота посветио истраживањима вилинског и вилењачког света, и зато што је говорио о повезаности Расе Белих Срба са Расом Плавих Вилењака.
Да је Кодер заиста радио посвећенички на том пољу, доказ су његова песничка, књижевна, преводилачка и ина списатељска дела.
Написао је неколико књига о вилама и вилењацима; пописао је све вилинске и вилењачке родове; обрадио је речник вилинских и вилењачких имена и, надасве, приредио је први речник тајинственог вилинског и вилењачког језика.
Ово је скривени животопис Ђорђа Марковића Кодера, јер у званичним књижевничким енциклопедијама тога нема.
У званичним енциклопедијама пише само оно што су ћесарски цензори одобрили.
После Кодерове смрти (а умро је крајем деветнаестог века), уништено је на десетине његових веома вредних књига у рукопису.
Кодеров обиман преводилачки и књижевнички рад о вилинском и вилењачком свету преживео је само у деловима, у фрагментима.
Прикупљању и обрађивању преживелих Кодерових листова из вилинског и вилењачког опуса, посветио се, седамдесетих година прошлог века, књижевник Божо Вукадиновић, који је намеравао да објави књижевну и теоретску студију о вилинском свету и језику вила и вилењака у делима Ђођа Марковића Кодера.
А онда је, једног дана, некако изненада, на путу према Кодеровом родном селу, погинуо Божо Вукадиновић!
Докле је Божо Вукадиновић стигао у свом истраживачком раду – не знам!
Али, поуздано знам, да је, уистини, темељно и посвећенички радио на томе.
Знам поуздано, зато што сам се у то доба дружио са Божовим млађим братом, Чедом Вукадиновићем, који је, такође, песник.
Чедо ми је, неко кратко време по Божовој смрти, показао Божов рукопис о Кодеру.
Зашто овде пишем о Ђорђу Марковићу Кодеру? Зато што је Кодер родоначелник – не само у нас, већ и у свету – на истраживачком пољу вилинског и вилењачког језика. Толкин је, бесумње, чуо за Кодера.
Морао је чути! Вероватно је, неким тајним путима, и дошао до његових списа!
Јер знамо – и то поуздано знамо – да је Толкин, почетком двадесетог века, темељноистраживао србско предање, српску епику, србски мит и, надасве, србски језик.
Уверен сам – а то сам и у Акаши потврдио – да је Толкин и вилински језик открио преко Ђођа Марковића Кодера.
Упоредите Кодерову судбину, са судбином свих оних знаменитих Белих Срба и Белих Србкиња који су радили на откривању ведсрбске тајне повеснице.
Кодер је последње године свог овоземаљског живота проживео као скитница и просјак.
Обитавао је у неким напуштеним салашима и колибама по Срему и Бачкој.
Живео је од милостиње оближњих сељана.
Није боље судбине и среће био ни Милош Милојевић.
И, наравно, ни Олга Луковић Пјановић не бејаше боље судбине и среће!
Сви знаменити Бели Срби и Беле Србкиње (а овде бих споменуо и Милицу Стојадиновић Србкињу, фрушкогорску песничку вилу) имају сличну – а, можда,и истоветну – судбину: бивају оспоравани и понижавани од својега Рода.
Е, видите, то је управо оно што ја зовем Србским Усудом! Но, и с тим је завршено.
У Дану Сварога све ће бити другачије, лепше и дивотније.
Драган Симовић
Несхваћени поета из Срема Ђорђе Марковић Кодер, песник и преводилац (ВИДЕО)
Милорад Максимовић: Осећам и видим
Осећам и видим како ми душа лелуја
на финој густини пламена живота
дишем ту Љубав њену што буја
неизрециво…једнота…
Сакупља дланове и нежно дуне…
Прах мирисног биља ка мени лети…
А прва Звезда на небу
не часи часа но шаље прах свети…
И срце је моје стало…
Јер вечни трен живота постоји заувек
њеном душом зазвони песма
од моје је дошла суштине…
Јер биће је њено знало
као и моје – ту свету тајну.
и оно се спремно Љубави дало
што њој ми срце дало на длану.
Драган Симовић: Није човек трска на ветру
И изађе певач у брдо ветрова*, и рече гласом од праискони: – Није
човек зарад закона, већ закони су зарад човека. И није човек трска
на ветру, већ је човек моћнији од ветра, и силнији од светова, и
већи од свих иних Васељена, и једнак по свему Оцу својему. Само
слаби рађају слабе; а јаки рађају синове светлости, који ће
васпостављати нове законе, и нове светове, и нове Васељене, и
назвати се синовима Оца својега; јер су Срце Његово, и Душа
Његова, и Дух Његов, и Суштаство Његово. Верујте мени, певачу
од праискони, и бићете уистини оно што већ јесте – синови
светлости од прасветлости, и сутворци нових Васељена и небеса
нових, од искони све до праискони.
Тијање, 2003. године
*Разјасница ВП: Тога дана, у дворишту мога дома у Тијању, седели смо Драган и ја.
Обичан дан, рекло би се, ако уопште постоје обични дана.
Драган је нагло устао и кренуо узвишицом изнад дома ка шуми.
Од ограде дворишта до заравни избројао је 144 корака и зараван назвао Поглед.
И збиља, одатле, према југу, јасно се разазнаје девет плаветних кругова планина.
Наставили смо пут до врха брда Орлова. Ту је мој пријатељ направио овај запис.
.
.
ИЗ ДУХА ПРАИСКОНОГ
.
Праизвор Певача
.
И, гле!
Прабиће речи
Рађа се из Праума
Певача од праискони
У тишини векова
Мед звезданим јатом
Јатом Праизвора
СРБСКИ ЖУРНАЛ 