Разговарала: Биљана Ђоровић
Живот и дело Сретена Божића (Вонгара), рођеног у Трешњевици код Аранђеловца, исписују једну од најузбудљивијих модерних духовних путања. Божић се, принуђен да напусти СФР Југославију, обрео у Паризу, одакле је, захваљујући пријатељству са Жан Пол Сартром, Симон де Бовоар и Самјуелом Бекетом, успео да у потрази за послом стигне у Аустралију и на камили пређе пустињу Танами… Ово је прича о једном несвакидашњем путовању у модерној историји…
Било је ово путовање које је у потпуности одредило ток и смисао живота Барнабира Вонгара: негде на половини пустиње камила је угинула, а иста судбина се надвила над Божићем кога је из несвести повратио човек црног лица и коврџаве косе. Када је отворио очи, Божић је помислио: „Нисам знао да је свети Петар црн“. Уследило је чудесно везивање за Aбориџине који су у Аустралији тога времена једва сматрани за људе. Божић постаје Вонгар („гласник са оног света“) и почиње да широм света проноси истину о страдању Абориџина под немилосрдним убилачким механизмима похлепних белих колонизатора: нуклеарним тестирањима и ископавањима уранијума који је тестиран над Аборџинима, а потом бацан на Србију 1999. године. Б. Вонгар је био ожењен абориџинком Ђумалом са којом је имао двоје деце, које је морао да напусти под притиском власти јер су строго забрањивале било какву везу са племенима која су настањивала северну Аустралију, па је био принуђен да се исели у Мелбурн у којем живи и сада. Неколико година касније отпочела је његова потрага за њима, потрага која траје до данас. Никада их више није видео, нити је икада сазнао да ли су страдали од циклона Трејси или од затроване воде из билабонга.
Вонгарови чудесни романи и приче објављивани су у САД-у и Европи много пре него у Аустралији, у којој су били забрањивани и прећутани од стране академских посленика и нападани од стране новинара, све док се више није могло зауставити дејство истине о страдању народа којем је порекнуто право на живот, културу и традицију.
Б. Вонгар је добитник бројних награда и признања, међу којима је и најпрестижнија аустралијска награда „Емеритус“ за изузетан допринос аустралијској литератури. За Нуклеарни циклус добио је и награду „The P.E.N International Award (USA)“ 1986. године. Универзитет у Крагујевцу доделио му је титулу почасног доктора 2009. године, а коначно су и на српском језику почела да се објављују сабрана дела Б. Вонгара. У едицији „Јасен“ из Београда, као прва књига Сабраних дела појавила се најпре изванредно узбудљива аутобиографија Б. Вонгара „Дингово легло“, потом романи „Раки“ и „Каран“, а планира се појављивање антрополошких списа посвећених абориџинским митовима и Папуи Новој Гвинеји, потом романи „Валг“, „Лов на човека“ и последњи роман „Видар“ који ће се прво појавити на српском језику као крунски доказ да је Б. Вонгар српски писац. Роман ће бити објављен са ауторовим предговором, у којем ће Вонгар објаснити своју припадност српском језику и култури.
Аустралијски писац и режисер Џон Манделберг снимио је 1994. године изванредан документарац о животу и делу Б. Вонгара: „A Double Life. The Life and Times of B.Wongar“, који је између осталих добио и награду Међународног филмског фестивала у Њујорку.
Коначно се ваша дела штампају и објављују и у Србији. Изузетно значајно и подстицајно дело које открива најстрашније истине о цивилизацији Запада, политику бешчашћа, хипокризије и симулакрума, наћи ће се у издању „Јасена“ из Београда. Какво је ваше осећање поводом тога?
Осећам се дивно и посебно сам поносан што сам доживео ту почаст да се моја дела штампају у мојој отаџбини и што сам коначно нашао свој народ, а мој народ пронашао мене. Сабрана дела штампају се после необично дугог процеса, у којем су упорност и истрајност да се овај посао обави показали професори Александар Петровић, Љиљана Богоева-Седлар, Радмила Настић и други, као и преводиоци који су имали тежак задатак да се изборе са литературом у којој су многи изрази написани на абориџинским језицима и не могу да се нађу у речницима.
Нико се није жалио, а сви су уживали. И свако ко крене да се бави вашим делом бива обасјан неком чудном светлошћу. Није у питању само специфична поетика већ истина која се открива са сваком страницом текста, истина о односу белих колонизатора према урођеницима које су затекли у земљама које су освојили. Ви сте на јединствен и непоновљив начин испричали страшну повест о уништењу Абориџина на аустралијском континенту. Реците нам, најпре, како сте примили прошлогодишње гласање града Сиднеја за замену израза „долазак Европљана“ у „инвазија Европљана“. Осим тога аустралијска влада се формално извинила Абориџинима 2008. године за политику којом је деградирана њихова цивилизација.
То је симболичан потез политичара који ништа не може да измени у прошлости дугој око два и по столећа, у којој су Абориџини протерани са своје свете земље, уништена њихова култура и традиција, те убијани последицама нуклеарних проба и уранијумских истраживања, њихова деца отимана и смештана у европске центре за „цивилизовање“. Уништена је сама суштина постојања Абориџина које су чинила 500 племена која су говорила 600 језика, у којима није било места за реч „рат“ јер никада нису међусобно ратовала, имали су савршену контролу популације, а себе су сматрали одувек и заувек делом природе, што се види у њиховим митовима, уметности… целокупној егзистенцији, осуђеној да нестане под агресивним нарцизмом Eвропљана. Чак и сада док се политичари толико извињавају, може се рећи да постоје два закона: један за угрожене Абориџине, а други за белце. Један пример: предуслов да Абориџини добију социјалну помоћ је да им дете иде у официјелну школу. То не важи за белце. Када су Абориџинима узели земљу на којој су они живели стотинама хиљада година, где су могли да лове и сакупљају биље, најмање што могу за њих да ураде је да им безусловно дају социјалну помоћ, што није случај.
Од 1972. године траје процес у којем Абориџини имају законско право да траже повраћај отете земље. У ту сврху постоје и закони, законске уредбе и прописи по којима суд решава оваква питања.
Да, али у међувремену су се на многим од тих места населили белци, а уколико се на том простору открије какво налазиште, економски интереси доводе до судских процеса које добијају они са дебљим новчаником, по правилу белци. Један пример, о којем сам недавно завршио књигу, говори о томе да је изузетно богато подручје враћено Абориџинима који су дали белцима да га ставе под заштиту УНЕСКА. После десетак година, колико је ово подручје било под заштитом УНЕСКА, тамо је пронађено налазиште уранијума који може да се вади само уз дозволу ове организације и аустралијски амбасадор при УНЕСКУ је поднео молбу да се локалитет са налазиштем издвоји од њихове заштите, и ви сада имате резерват природе у чијем се централном делу уништавају пећине са абориџинском уметношћу и остаци прадавног живота Абориџина који је од огромног значаја за целу цивилизацију. На том светом месту поставља се читав комплекс инфраструктуре и савремене механизације за вађење руде уранијума. Испоставља се да је уранијум важнији од опстанка цивилизације. Абориџини су протествовали. Покренули су судски процес и изгубили на суду. Суд је рекао да покровитељ над територијом УНЕСКО има право не само да заштити, већ сада да омогући профитно оријентисаном бизнису да се реализује. О томе говори мој последњи роман из Нуклеарног циклуса.
Испричајте нам о чему се ради у вашем најновијем роману, последњем роману Нуклеарног циклуса.
Ради се о старом белом човеку који је наследио имање на којем је одлучио да нађе мир када је оболео од рака као последице атомских проба и уранијумске грознице, од којег су га излечили Абориџини. Он се био оженио абориџинком и са њом добио децу, и сви су живели као домороци. Овај човек је произведен у њиховог видара који би требало да лечи народ на тој земљи која је остала њему у наслеђе. Али белци долазе и одводе његову децу у аустралијској варијанти данка у крви. Одводе, како би их преваспитали у њиховим школама, индоктринирали. И сав народ је постепено ишчезао и остала је само природа, дрвеће и његови дингоси, за које је веровао да су наследили душе домородаца. Човек је живео у резервату, произведен у неку врсту шумара од стране УНЕСКА, релативно мирно све док ту није пронађен уранијум, када УНЕСКО скида Повељу о заштити. Тада се у резерват враћа и пустињаков син који се веома добро снашао у белом свету и постао амбасадор у УНЕСКУ, чије абориџинско порекло и име представљају гаранцију исправности поступака белаца и њихових „хуманитарних“ и „заштитних“ организација. Управо он убеђује остале амбасадоре да је уранијум важнији од природе. Стари видар не пристаје да напусти своју земљу и сада његов син, кога није видео толико година, долази да га са ње отера. И старац крене да бежи ка пустињи и скочи у реку са крокодилима само да не би могли да га врате у њихову „цивилизацију“. И на читавој територији остаје само чопор његових дингоа који причају причу о свом последњем претку који је бринуо о њима и дрвећу, док булдожери улазе на територију и почињу смртоносну игру по земљу и све на њој.
У својој аутобиографији „Дингово легло“ износите веома занимљив пример рада британских судова. Ви чистом случајношћу присуствујете судском спору, првом који су покренуле племенске старешине из Гоува. Драма се одиграва на врховном суду у Дарвину. То је био први пут да је неко из абориџинске популације хтео да заштити своја права на земљу. У једном тренутку, као крунски доказ, владин адвокат, господин Харис је рекао: „Чак и да су урођеници заиста живели на тој земљи у Гоуву од незапамћеног времена, они су користили само површину земље – никада нису били у стању да открију њено минерално богатство“.
Било је то 19. марта 1969. године. Срећа је да сам се нашао тамо. Температура у Дарвину била је у то време негде око 43 степена Целзијуса, што је било веома тешко издржати, а суд је био једино место које је било климатизовано тако да су сви у судници мислили да се ради о неком убогом човеку који је дошао да се склони од врућине. Седео сам у последњем реду у судници и док су сви мислили да дремам упијао сам сваку реч ове фарсе која на изванредан начин одсликава нашу цивилизацију.
Доношењем Закона о укидању ропства, у британском Парламенту 1833. године, урођенички народи широм Империје добили су право на наслеђену земљу и упражњавање своје културе, веровања и обичаја, али аустралијски досељеници су се побринули да Закон у Аустралији не буде примењен. Владин адвокат је изврнуо читаву историју Абориџина, све чињенице како би се уклопиле у оно што је он хтео да каже. Али, колонијални судови и колонијална пракса и данас су веома активни. Замислите када би у брдима или на висоравни Пештер сада било пронађено некакво благо, рецимо злато. За неколико сати би били направљени комплекси рудника и убоге фамилије које гаје стоку протеране истог тренутка. Древна култура која се затекла на таквом месту била би осуђена да ишчезне. То се догодило на многим местима. Суд као суд одувек чини оно што систем захтева.
Необично је то што су Абориџини мислили да ће им један западни, „бели“ суд донети правду.
Племе које је поднело тужбу било је под утицајем католичких мисионара који су им доносили нешто одеће и хране, чаја, шећера и лекова. Под њиховим утицајем Абориџини су били мање-више припремљени да схвате тај бели свет. Раније, негде 1938. године, Јапанци су добили право да лове у приобалним областима и ушћима Источне Арнхемске земље. Они су упали на копно и прегазили абориџинска света места, почели да одводе абориџинске жене, тако да су Абориџини неке од њих убили копљима. Група полицајаца која је кренула из Дарвина да похапси убице, није се вратила. Аустралијска влада се спремала да збрише сва тамошња племена, послала је кажњену експедицију, али су се неке добронамерне групације у Мелбурну томе успротивиле и црква је понудила да посредује у расправи и „цивилизује“ домороце. Тако је дошло до успостављања методистичке мисије у Јиркали, која је проповедала Библију и доносила нешто намирница и лекова, не тражећи ништа заузврат до да буду са њима. Ален Маршал је сматрао да су мисионари ишли код абориџинских племена како би спасили своју душу, али да је то био први корак у процесу културне асимилације. После једног до два нараштаја Абориџини би напуштали своју културу и веровања, и постепено се привикавали на културу белог човека.
Од 1969. године аустралијска влада је свим силама настојала да институционализује домороце и да их раздвоји од њихове културе и земље. После 1997, реч „институционализација“ замењена је са „асимилација“, којом је названо вишедеценијско насилно одвођење абориџинске деце од њихових породица како би била „цивилизована“. Напредак у методама био је нарочито видљив после оснивања АТСИК-а (комисија за Абориџине и острвљане Торесовог мореуза), нека врста парламентарног форума у којем су Абориџини могли да глуме политичаре у „демократском“ поретку. Армија саветника, правника, бирократа потрчала је да приграби финансијска средства издвојена за рад АТСИК-а. У питању је била нова индустрија обмане и даљег удаљавања домородаца од сопствене културе и наслеђа. Влада је обезбедила и посебну ТВ станицу за Абориџине, како би их охрабрила за седелачки начин живота. Чак су им вратили и два њихова најсветија локалитета Улуру и Какаду, али их сада изнајмљују белцима као веома познате туристичке атракције.
Сарказам и хипокризија са којима се обављао посао отимања земље, културе и традиције народа који су ту одувек живели, просто су невероватни, али модификован и законски подржан опстаје и данас без икаквих проблема по свест и савест постмодерних колонизатора, масовних убица народа, земаља и реалности која је опустошена и на нивоу свакодневнице и на нивоу прошлости, историје и права на сећање. Реците нам, како је изгледао ваш боравак међу Абориџинима, како сте упознали своју абориџинску супругу Ђумалу?
Било је то управо у време овог хаоса, крајем шездесетих година. Прелазио сам из једног племена у друго трудећи се да будем што мање видљив, јер је било неопходно поседовати специјалну дозволу за улазак у Арнхемску земљу и боравак међу њима.
Казне су биле веома велике: двадесет година ако вас затекну са њима, двадесет година ако трећем лицу говорите о томе шта се тамо догађа и двадесет ако пишете о томе. И ви сте, заправо, заслужили казну затвора од шездесет година.
Да су ме ухватили још бих можда био у затвору. Завршио бих можда као Шешељ… У Аустралији или у Хагу, нема неке велике разлике.
Арнхемска земља је био предео у централној Аустралији где се вадио уранијум и вршене су нуклеарне пробе, и закони су добрим делом били тако драконски не у циљу заштите Абориџина већ за заштиту система. Да су ме се дочепали у тим пустињама и забаченим крајевима не би се нико ни трудио да ме води у затвор. Постоји много ефикаснији систем и они би то решили на лицу места, као што се то радило у Србији непосредно после Другог светског рата.
Причајте нам о својој абориџинској супрузи, о свом „јављању из буша“. Видимо да је ваше писање о томе шта се дешава Абориџинима унело велику панику међу онима који нису желели да се о томе говори.
Писао сам под псеудонимом Вонгар, како су ме Абориџини назвали. Вонгар у ствари значи Дух снова – Гласоноша са оног света. Неко ко омогућава комуникацију са оним светом. Тако ме је звала Ђумала, тако су ме звали Абориџини. У једном тренутку, док сам био са њима, наишао је један од инспектора. Кожа ми је била поцрнела од сунца и онако прашњав деловао сам му као мелез. И инспектор пита вођу абориџинске групе ко сам ја и зашто сам ту. Вођа абориџинске групе му је одговорио да сам ја Вонгар – Гласоноша са оног света. Инспектору ништа није било јасно, али је само рекао: „Добро, у реду, у реду. Али, види да се он врати натраг“. И пошто инспектор оде, овај Абориџанин се уби од смеха. Сматрао је да је надмудрио газду. После тога они су ме увек и звали тим именом – Вонгар.
Имате веома потресно лично искуство, искуство писца о најстрашнијим континуираним процесима на којима почива западна цивилизација. Ови процеси су системски и систематски промовисани као цивилизацијска постигнућа и напредак. У питању су злочини о којима се као таквим не сме говорити и пропаганди која се као истина не сме доводити у питање.
Историју пишу победници који је уклапају у своју садашњу и будућу доктрину. Историја је једна врста пропаганде која одговара поретку и систему. Тако је било 1942. године, а тако је било и током последњих неколико деценија, када је у питању наш народ.
Ваша књига „Раки“ појавила се у време најстрашнијих пропагандних кампања против Срба и Србије.
Као писцу који живи и пише на Западу појављивање једне такве књиге која повезује крађу абориџинске деце, која је у Аустралији трајала током једног века, и данак у крви, који се у Србији одигравао током 350 година, на Западу, у САД-у, Енглеској и Аустралији било је веома погубно. Отмице деце представљају врхунац кодузимању рукописа.
Томас Шапкот је о вашем случају говорио на Фестивалу уметности у Аделаиди, где је организовао и потписивање петиције коју је потписало око две стотине писаца из целог света. Петиција је требало да по законским прописима буде изнесена пред Парламент, али закон је у овом случају погажен и никада није била од стране власти истражена заплена рукописа.
Био сам веома утучен због отмице рукописа и требало ми је неколико година да прикупим снагу и да поново почнем да пишем, овога пута у ситуацији у којој су медији са свих страна брујали о српским злочинима, силовањима, страхотама, због чега су деца у школама почела да крију да су српског порекла. Током писања романа „Раки“ стално сам имао кошмарне снове, сањао сам сцене из Другог светског рата: крике српских жртава, убијања, бацања у јаме и масовне гробнице. Пробудио бих се из кошмара, а на мом кревету седео је чопор дингоа, мојих рођака, по веровању Абориџина које сам усвојио, и њихово равномерно дисање ме је смиривало. У то време посетио ме је кинески професор Џу Јионглијанг, преводилац мојих књига, и када је видео да је мој радни сто пренатрпан насловима који су грмели о кривици Срба, само је рекао мислећи на дингое: „Права је благодат што их имате у оваквом часу“.олонијалног тлачења: окрутни покушај да се затре поробљени народ. Књига под насловом „Раки“, што на језику домородаца значи конопац или омча, завршена је 1993. године. Писао сам је изнова, када је рукопис првобитне верзије ове књиге под називом „Пинја: Лов на човека“ био одузет од стране полиције која је у лето 1987. године упала на моје имање Дингово легло, ухапсила ме и отела рукопис који нису вратили ни када је Томас Шапкот, управник Књижевног савета, захтевао од државних власти да рукопис врате, па ни када је случај прослеђен испостави Међународног удружења ПЕН центра у Мелбурну, после чега је и председник ПЕН-а из Њујорка писао премијеру Викторије Џону Кејџу, са молбом да се заузме како би се рукопис вратио, а слични захтеви стигли су из бројних европских земаља. Медији никада нису пренели вест о мом хапшењу и
Медијска сатанизација Срба надмашила је гебелсовску пропаганду и Србима широм света било је заиста страшно. Посматрани су као припадници најстрашнијег народа на свету: у свако доба и у свим условима спремног на највећа злодела.
Имао сам срећу да сам у то време имао партнерку чији је отац био Србин католик. И она и њени родитељи су били за правду, за Србе. Она ми је много помогла док сам радио на пројекту „Раки“, који је трајао пет година. То је најкомплекснији и вероватно најуспешнији литерарни подухват који сам реализовао и што се тиче књиге можда најуспешнији од пет романа који чине Нуклеарни циклус. И веома позитивно је оцењена од стране критике као литерарно дело. Међутим, појавила се у незгодно време, у доба када је вршена страшна сатанизација нашег народа. У то време Џон Манделберг је имао намеру да сними наставак филма „A Double Life. The Life and Times of B.Wongar“, који је добио бројне награде широм света. Били су у току преговори са Емиром Кустурицом који је требало да режира део приче која се одвија на Балкану, међутим дошло је до бомбардовања тако да је цео пројекат пао у воду. Било је немогуће, а и сада је снимити филм чија се радња догађа у Србији и Аустралији, и говори о најстрашнијим облицима колонијалне праксе. Поставља се питање да ли би публика на Западу уопште волела да види такав филм који се документовано супротставља њиховој политици.
На самом почетку филма „Двоструки живот. Живот и време Б. Вонгара“ Џона Манделберга, ви се представљате као Аустралијанац, југословенског порекла. Не кажете да сте Србин.
Филм је снимљен 1994. године, а ако би споменули Србе у позитивном контексту, не би имали никакве шансе да филм буде приказиван. Манделберг је имао велике проблеме док је снимао филм. Продукцијска кућа у оквиру које је снимљен непрекидно га је упозоравала да је публика осетљива на теме страдања Абориџина. Изузетно им је сметало што говорим српским акцентом и као такав пишем о аустралијским домороцима. Обе чињенице су негативно конотиране и Манделберг је морао да прави уступке и да не потенцира моје српско порекло. Снимци рата у Југославији којима филм почиње су снимци којима су биле праћене агенцијске вести које су долазиле из Америке или Немачке. У питању су снимци из времена када су Срби ослободили Босански Брод, а избеглице прелазе преко Саве за Славонију. За српске избеглице није било ни секунда времена у медијима.
Операција „Олуја“, за коју Хрватска сада врши срамни притисак над Србијом да је призна као легитимну операцију, никада није била приказана у аустралијским медијима?
Никада није приказана ниједна секвенца „Олује“. Када се Манделбергов филм појавио у Аустралији, на основу снимака са почетка филма Хрвати су тврдили да сам Хрват, али у то време се појавио и роман „Раки“, па су они схватили о коме се ради и дошло је до страшних напада на књигу и мене, па је издавач морао да је повуче. Оптуживан сам да представљам руку српске пропаганде и да сам је писао по директиви из Београда, док у стварности књига није објављена на српском језику све до протеклог Сајма књига. Сатанизацији је допринела изузетна инертност српске заједнице у Аустралији која као да није била ни свесна појаве књиге, иако сам добио веома позитивне критике из САД-а, можда најбоље које се могу очекивати. Издавач никада није промовисао књигу са напоменом о мом српском пореклу, већ из угла бављења абориџинским темама, упркос томе што је половина књиге указивала на историју заборава историје Срба која обилује страхотама, међу којима је и повест о томе како је Курт Валдхајм чистио Босну од Срба и лиферовао их у концентрационе логоре, чак у Норвешку да праве инфраструктуру. То је историја заборава, тако да је књига пала на глухо ухо чија је глувоћа појачана чињеницом да се наш народ у Аустралији под притиском пропаганде почео и сам да стиди да помене своје име, како не би у њих упирали прстом и говорили да су геноцидалисти и изрод света, што су политичари непрекидно понављали.
Да ли се та ситуација променила, макар мало?
Није. Ако погледате: Шешељ умире у хашкој тамници због обичног рекла-казала, док нико од веома утицајних званичника који су нон-стоп лагали о Србима и Србији не одговара ни за шта. Нема никаквих информација у Аустралији и овом делу света о отмици Срба са Косова и продаји њихових органа на светском тржишту, што је злочин већи од нацистичких злочина током Другог светског рата. Али, то је прихватљиво јер су жртве Срби.
(Објављено у часопису ПЕЧАТ, 2012. године.)
СРБСКИ ЖУРНАЛ 