ЛИРИКА СВАГДАЊА

Језик је огледало душе.

Какав нам је језик, таква нам је и душа.

Ко води рачуна о чистоти душе, тај, истовремено, води рачуна и о чистоти језика.

Сада разјашњавајмо и освешћујмо речи!

Води се рачуна о ЧИСТОТИ душе и језика, као и о свему ином што није материјализовано и опипљиво, док се о кући и о свему материјализованом и опипљивом води ЧИСТОЋА.

Упамтите: једно је ЧИСТОТА, а сасвим друго је ЧИСТОЋА.

Надаље: једно је ДНЕВИЦА, а нешто сасма друго ДНЕВНИЦА.

ДНЕВИЦА је ОБДАНИЦА, а ДНЕВНИЦА је ДНЕВНА ЗАРАДА, ПЛАТА ЗА ЈЕДНОДНЕВНИ РАД.

Имамо: КРАТКОДНЕВИЦУ, РАВНОДНЕВИЦУ и ДУГОДНЕВИЦУ, а ДНЕВНИЦУ имамо кад идемо некоме у надницу, кад пристајемо да будемо нечији слуга или роб.

Реч ХИЉАДА морамо да избацимо из ведсрбског језика, зато што нам та туђица скраћује неколико тисућа година наше повеснице.

Реч ТИСУЋА стара је више од  стотину векова, док се реч ХИЉАДА појавила тек пре два столећа.

Наши душмани говоре: Срби су народ који до пре само неколико векова није ни знао да броји више од стотине, па је стога  морао од Грка да позајми реч за тисућу!

ХИЉАДУ су у ведсрбски језик унели неки србски трговачки снобови, неки ватиканци и еврофанатици, неке „покондирене тикве“ од пре двеста година, каквих и данас има свуда око нас.

Од свих ведских, аријевских и словенских племена, једино Срби користе грчку реч за тисућу, као да желе тиме да кажу: ми смо примитивни и бесловесни Балканци који колико до јуче нисмо знали да бројимо више од стотине!

Било је то, гле! у једно зор-летње праскозорје,

кад рудине миришу на мајчину душицу

а букове горе на позни липов цвет;

кад реке бејаху зелене

 а небо дубоко, чаробно и плаво,

и кад свет овај биваше

чедан, прозрачан и дивотан.

Седео сам на оштрој стени

високо над слаповима и буковима Рзава,

 чекајући да изгреје пурпурно и румено Сунце

понад висова уснулог Клокоча.

У трену када су први румени зраци Сунца

провиривали кроз малинове сенке горских висова,

 и када је наступила праискона тишина

што није од овога света,

угледао сам у модро-зеленом рзавском виру,

 дубоко пода мном про сеновитог врбака,

прелепу танкоструку и млечнопуту вилу,

златних и сребрних витица

пуштених низа обнажена плећа,

како се извија из воде у прекрасном луку,

и како се на тисуће тиркизно-светлуцавих капљица 

 распршују око ње,

и како,

попут лептирице или птице у лету,

поново из висина,

стрмоглавце,

зарања у зелено-модар вир

који кључа, ври и пенуша

под златним зрацима

излазећег Сунца.

(Негде на слаповима и вировима Великог Рзава, у модрим буковим горама понад Ариља, а подно Небеске планине, у позно прамалеће, 1997/7506.)

 

Без икога и ичега, без Рода и Племена, без браће и сестара, на пропланку ветрова, муња и громова, подно снежних врхова Огњене горе, опкољен одасвуда војскама бесова и звериња у људскоме обличју, Последњи ВедСрбин, смирено, и у стању тиховања, чека да крене на Пут Светлости без повратка.

Свестан да је сам и једини, да је ово његов последњи рат и његова последња битка свију минулих ратова, Последњи ВедСрбин не размишља о пролазности живота на Земљи, већ о браћи и сестрама што га из страха издадоше, потказаше и продадоше, о Роду што се разроди, о Племену што се расплемени, о Србству што се расрби.

А потом, изненада, високо горе

у зелен-плавом и пурпурном небу, понад модрог горја и ветрова, понад свих бесова и звериња, Последњи ВедСрбин, гле, сазерца јасно у сутон вечерњи  Сваргине Ратнике Светлости како се на облацима и ветрима низводе, како опасују Небо и Земљу, и како затварају божански круг око свега што бауља и гамиже Земљом!

…То је велика истина – коју ретки – велики – виде, осећају,

(а и сама се пише-кроз мене, жели да се прикаже и јави!

као што и остале виле и вилењаци

износе своје виђење у истини и у надахнућу –

преко нас се онострани светови у љубави јављају

за спас свих-нас –

светлост се огледа у светлости,

(свако нека ради на свом унутарњем осветљењу –

слично-слично привлачи и за њега се бори

и води заједно руку под руку).

Доброту пречисту истина тражи-

да би могла да се пренесе и искаже

(а то није ни мало лако-стално чишћење-прочишћење

да би се заједно расло уз истину и са њом дружио у знању).

Свака част – свима који истину казују –

велики су то витезови и витезице Истине!

Свака част Вилењаче,част и другим душама –

то се поштује,

јер сличан зна

кроза шта се пролази!

Кад сретнете биће које вам споља личи на човека, ви још не знате шта је и ко унутра.

Јер, човек је граничник између богова и бесова, биће у којему се, истовремено, састају и богови и бесови, светла и тамна суштаства, добро и зло, љубав и мржња.

Разлика између човека и човека већа је него између неба и земље, већа него између светлости и таме.

Ведска видовита знања, између осталог, помажу нам и да у трену препознамо биће у људској љуштури: да ли је бог или бес, добро или зло, светло или тама.

Најотпалији, најподмуклији и најкрволчнији бесови у Васељени настањују се управо у људску љуштуру.