Још песме нема а сутон тихо пада.
Обале виду блиске тајном ме својом маме.
Волим то непознато. У срцу цвета нада,
А добра птица дође и падне на моје раме.
Не смем да покренем се. Бојим се одлетеће…
Кад зоре дан запале и оду ове таме
Исплешћу најлепши сонет.
Уплешћу најлепше цвеће.

О ПЕСНИКУ

Од Тањуше лепше цуре не беше у селу том,
Имала је црвен поруб на белом хаљетку свом.
Крај јаруге иза прошћа иде Тања пред сам мрак.
А у магли с облацима играо се месец млак.

Дође момак, поклони се, кудрава му коса та:
«Опрости ми, драга моја, ал’ узећу другу ја …»
Сва пребледе, као покров, охлади се изглед њен,
И Tањи се разви коса, ко змија кад тражи плен.

«Ех, ти, момче плавооки, не узимај ми за зло,
За другог се ја удајем, дођох да ти кажем то …»
Не звони сад за јутрење, већ сватовски грми клик,
Јури свадба на колима, коњаници крију лик.

Не кукају кукавице – свако Тањин плаче блед,
На лобањи њеној рана, од кистана тог уз јед.
На челу се крв запекла, па је црвен венчић с њом –
Од Тањуше лепше цуре не беше у селу том.

Благодаран сам свим србским непријатељима, душманима и вразима што су својом болесном србомржњом у мени пробудили чудесну  божанствену и ничим земаљским мерљиву Љубав према Србству.

Да не би толике њихове мржње према Србству – можда!? – не би било ни оволике моје Љубави према Србству.

Но, једноме се, ипак, чудом чудим: како србски непријатељи, душмани и врази благе везе ни о чему немају; како нису били свесни, да ће њихова толика мржња према Србству пробудити и покренути чудесну и божанску Љубав према Србству на другој страни, међу расним, пробуђеним и освешћеним Србима и Србкињама, и, да ће, на концу, та чудесна и божанска енергија Љубави према Србству живим огњем сажећи све оне који су мржњом према Србству задојени.

Зато молим све србске непријатеље, душмане и враге, нека још силније, још јаче мрзе Србство, да би Србство у Љубави нарастало све више и више, чак – до звезда и сунаца!

Свако пробуђен и освешћен види да постоје две упоредне Србије: на једној страни Србија која се буди и освешћује, свесна својих корена, своје древности и свог предања – а то и јесте ведска, аријевска Србија – а на другој страни Србија успаваних, замађијаних и неосвешћених Срба који не знају ни одакле су, ни ко су, ни чији су, нити камо су и куда пошли.

Док прва Србија, Србија у светлости нараста и јача, дотле се она друга, сеновита Србија смањује и слаби бивајући све више збуњена, пометена и слуђена, тако да више и не види на коју страну све удара.

Усправљена, самосвесна и самобитна Србија, Србија ведских и аријевских потомака, Србија духовне и божанске вертикале, завешће ред најпре у васцелој Србији, а потом и у свим иним србским земљама, и повратити у трену част, славу, понос и дику свеколиком Србству свуда, диљем и широм света.

Битно је да што више Срба и Србкиња буде свесно себе и својих корена, својих звезданих и божанских предака, своје древности и постојаности, својега предања и мита, и да што пре – са своје земље, са своје родине и домаје – протера сав ватикански, германски и англосакоснски олош и шљам, да протера те белосветске крвопије, паразите, гмазове, гуштере и репоње.

Срби и Србкиње, главу горе пут звезда и сунаца, јер Доба Белога Србства већ куца на наша врата!

Смањује се, стањује и бледи флуидно и светлосно озарење – оно што зовемо ауром – око нашег стаса, лика и образа.

Полако губимо светачки образ, полако губимо честитост, часност, чедност и обоженост, а све више попримамо обличје грубе и опоре материјалне љуштуре.

Физичка тела и жена и мушкараца изгубила су ону праискону тананост, нежност, флуидност, етаричност, топлину и лакоћу, те постају све крућа, све тврђа, све хладнија и, надасве, све окамењенија.

Као да је Дух Свети, Дух Љубави и Самилости ишчилео из свих нас.

Наша тела одвећ не миришу оним праисконим миомирима Етра и Флуида, миомирима какве још осећамо само поред горских студенаца, водопада и слапова.

Живо се сећам како су ми, негда давно, у детињству па и у раној младости, дивотно миомирила људска тела, поготову тела девојака и млађих жена, миомирила су на горско биље, на горобиље, на менту и мајчину душицу, на покошене рудине и пропланке, на горске изворе и студенце.

Дивотно су миомирила на Природу и Васељену, на Здравље и Живот.

До пре само пола века, жене уопште нису користиле никакве вештачке, тешке и асматичне хемијске мирисе и дезодорансе, већ су све, чак и онако ознојене, кад пласте или жању у пољу, мирисале на Праискон, на Природу, на Воду и Етар.

Данас се око свих нас шири тешки задах, свеједно да ли задах од зноја или којекаквих отвроних дезодоранса.

Кад лети, за време паклених врућина, уђете у градски превоз, вас у трену запахне тежак задах, задах који вас просто гуши, свеједно да ли од нашег зноја или које-каквих хемијских парфема и дезодоранса.

Наша физичка тела све више постају земља, све више бивају сирова и груба материја, а све мање Дух, Етар, Флуид и Природа.

Нигде више нема природних, дивотних и праисконих миомириса, већ нас свуда уоколо запахњјују тешки, неприродни хемијски мириси који не само што штете нашим дисајним чулима, већ и нашим мислима, осећањима, сновима и визијама.

Србство се од германских, ватиканских, хрватских, балијских и усташко-комунистичких погрома и сатирања у двадесетом веку никада више неће опоровати.

Србски Род је у овоме тренутку вечности слабији него икада раније у својој десетотисућлетној повесници.

Србство се од свих тих погрома, пошасти, ужаса и грозота из двадесетог столећа, неће опоровати – не само биолошки, већ ни културно, ни духовно – за сва будућа времена.

Ово што данас зовемо Србством, то је тек копија копије Србства, то је тек карикатура и спрдња од Србства.

Данашње Србство, то су све потомци негдашњих ратних профитера, паразита, дебила, шкартова, олоша и шљама.

Расне Србкиње су, после свих погрома и пошасти у двадесетом веку, биле принуђене да децу рађају са највећим србомрзачким изродом, са последњом белосветском фукаром, са онима који нису били способни за војску и кадри за било какво ратовање.

Погледајте савремено Србство широм отворених очију, како физичких тако и духовних, и видећете, да то Србство пред вама, и око вас, ни по чему не подсећа на негдашње Расно Србство, на Србе Аријевце од пре само стотину лета.

Онај ко то сагледа и освести, разумеће све што нам се дешава и, све што ће нам се у будућности дешавати.