Доћи ће време, и већ је дошло, када ће свако од нас морати, жестоко и свим силама, да се бори за своју властиту, сопствену и сушту слободу.

За слободу свог бића и суштаства, за слободу своје душе и свести, за слободу свог стваралачког духа и својега погледа на свет, свог становишта, виђења, схватања и мишљења.

Тамни су свуда око нас!

Има их у свим државним и друштвеним установама; има их од дна до врха лажне србске власти: у култури, уметности, школству, образовању, здравству, законодавству, судству, војсци, полицији а у медијима понајвише.

Има их и видиљивих и невидљивих, има их свакојаких, али су за нас, Беле Србе, најопаснији и најподмуклији они који имају србска имена и говоре србски.

Бунт је одлика пробуђених, самосвојних и самобитних личности.

Само здраве, јаке, снажне и самосвесне личности могу да се побуне против задатог живота.

Персоне се никада ни против чега и ни против кога не буне; персоне су бело робље за једнократну употребу; персоне су успаване и бесловесне особе без икакве свести о својему бићу и суштаству, о својој бити и сушти, о личној  самосвојности и самобитности.

Личности никада не припадају стадима, чопорима и крдима; личности су очовечена божанства, лучноноше белих богова на Земљи.

Мислите, осећајте и дејствујте својим бићем и суштаством, својим умом и духом, својом душом, својим срцем, али никада не прихватајте ништа од онога што вам се из спољнога света намеће.

Борите се за слободу мисли, осећања, говора и делања; борите се по цену најжешће борбе, борбе на живот и смрт!

Не будите млаки, већ жестоки, и што жешћи, свуда и у сваком трену!

Ово вам пишем зато што јасно видим у горњим световима – а то што тренутно видим у горњим световима, знајте,  спустиће се, убрзо, и на раван овога света – шта се све Беломе Србству спрема, само уколико Бело Србство не буде било будно и самосвесно, ако не буде било спремно на свети рат до коначне победе.

Надам се, и верујем, да ће Бело Србство и у овоме светом рату извојевати победу на радост свих светлих бића и суштастава.

Слика коју у својим визијама носим још из раног детињства.

Кућа од камена и брвана, на једној високој заравни уоквиреној моћном буковом шумом, негде у ужичким брдима.

У соби, изнад постеље домаћина: сабља, пушка и гусле!

По тој слици памтим србску кућу, памтим србски дух, памтим своје претке горштаке.

Ући у србску кућу, а у кући, о клину окачену, не видети сабљу, пушку и гусле – то и није србска кућа, није србски дом!

Србин без сабље, пушке и гусала и није Србин, није расни, слободни, самосвесни и самобитни Србин, већ се само зове Србином!

Јер, ако немаш сабљу, пушку и гусле, како ћеш, и сучим, да браниш пород и род, жену и децу, име и част?!

Благодарим Вилењаче!

Тако је, искорачили смо из времена – које је скучено и ограничено – и полетели према вечности.

Док сам била само у времену (мада никад и нисам скроз била-увек сам осећала нешто са висина,) само си се оријентисао према споља: идеш у школу, једеш, гледаш тв и идеш да спаваш.

Кад се сад сетим, то је толико кратко – мирно дешавање – укуткано – а кад је почела вертикала нагло за вечност да се отвара – један дан као година траје. Погледаш неку слику – али иза ње сакупиш толико информација – осећање које носи, једна реч, поглед, додир, све постаје свесно – будно живи и као да ти се јавља – то је таква промена – да ти се чини да је много и само што гледаш, док једеш то траје… Сваки залогај,  по залогај, када боли – боли вечно, кад се радујеш та радост траје вечно – изгледа да смо се приближавали себи и доводили вечност кроз себе, овде на Мидгард-земљу, а то свака душа треба да отвори пут према Вечности!

Од како се дописујемо – код мене то траје као неколико живота – која су све осећања, догађаји, доживљаји прошли – да сам све оно што је било када сам била у времену и заборавила. 

Свест је све то избрисала, уводимо Вечност кроз своју свест, још тело да учврстимо и васкрснемо (за тело су ти додири јаки – треба да се прилагоди и оно, да постане лако-крепко од светлости) као једно – то ће бити Ново Златно доба!

(Драгани, Милици и Радмили,

пробуђеним и освешћеним Србкињама

које ме, својим надахнутим и топлим писмима,

бодре и соколе

на путу свих путева.)

Верујем да сте и ви, толико пута и осетили и доживели ово о чему сада пишем.

Време је чиста илузија, омаја и опсена!

Време, уистини, не постоји!

Нека никакве справе, никаквог уређаја, никаквог помагала у материјалном свету којим би се могло мерити време.

И зато свако од нас време и осећа, и доживљава, и мери, и рачуна кроз своје унутарње биће и суштаство.

Мерено и рачунато у овом материјалном свету, ја тренутно пуним седамдесету годину.

Но, ја имам свој индивидуални, унутарњи и лични доживљај да је то много више; да сам бар три пута старији од својих вршњака-исписника!

Као да живим у овоме свету већ три живота, већ три дуга животна тока, као да имам више од двеста година!

Питао сам се, одавно, зашто ја имам тај осећај да сам много старији од већине својих вршњака-исписника и, одговор сам најпре добио од ведских мудраца, алхемичара и мистика, а потом и од Емерсона, америчког философа и великог духовног посвећеника који је трагао за оностраним знањима и тајнама.

Одговор је једноставан: сви духовни трагаоци на унутарњем путу, на путу срца и душе, не бораве у времену, већ у вечности.

Они су само привидно присутни у времену – у времену је њихово физичко тело и биће – док им душа, дух, суштаство и свест бораве у оностраним пространствима, изван материјалног простора и времена, у вечности. У њих је толико згуснутих унутарњих и тајинствених садржаја, толико доживљаја, збивања и догађања, толико оностраних путовања и виђења, толико знања, сазнања и увида из разних светова тако да то и не може да стане у оквире било којег земаљског времена.

Узгред, вама препоручујем да у антикаврницама потражите Емерсонове мудрости у надахнутом и предивном преводу Исидоре Секулић.

Не могу у овом трену да се сетим наслова књиге, али ћете је свакако пронаћи, само ако се потрудите.

Текст је објављен у магазину Печат 2015. године, али нам се чини да је и данас актуелан… „Ова клетва се приписује слепом гуслару Филипу Вишњићу. Тако је и заведена у Музеју Срема. Мени се пак чини да је новијег датума и да је настала, по узору на Вишњићеве гусларске песме, негде у доба битке за Конкордат. То је време кад се Патријарх Варнава упокојио. Значи да је песма стара око осамдесет и неку годину. Лепо се уклопила и у данашње време, јер се ништа није променило“, каже проф. Драгомир Антонић, етнолог.

Немају Срби више право да буду наивни; да се праве да не виде оно што сви други виде; да себе лажу; да верују „пријатељима“ и њиховим хвалама; да једини на свету враћају земљу потомцима немачких нациста и ратних злочинаца; да у име некакве космичке правде понижавају себе и сопствени народ.

Нема право нико у Србији: од председника државе и владе, министара и државних секретара, епископа и митрополита, академика и професора до тежака и радника, да се прави да није чуо у сред државе Србије покличе: Уби, закољи да Србин не постоји! Нико нема право да буде глув кад му се у држави у којој је он на власти, у његовом дворишту и под његовим прозором арлауче: Уби, закољи да Србин не постоји!

Ви који сте на власти у Србији не смете слепи на оно што се у држави Србији и комшилуку догађа. Непријатељ према коме безглаво хрлите и који нема алтернативу – у људској цивилизацији до сад није забележено да нема алтернативе кад се бира непријатељ. Ако је тешко пријатеља пронаћи, бар непријатеље можемо променити – растаче државу и отима светиње на Косову и Метохији дајући их у руке онима који јавно певају: Уби, закољи да Србин не постоји!

Евроунијатско мафијашка организација не грози се позива на геноцид једног народа, већ ужива у рефрену и лицемерно тврди да ће српски манастири, цркве и народ бити боље заштићени ако се Косово и Метохија отето уз помоћ НАТО ратних злочинаца, творца геноцида у континуитету, прими у УНЕСКО.
Ратни злочинци и њихови извршиоци бринуће о Дечанима, Грачаници, Богородици Љевишкој православним светињама подигнутим двеста година пре проналажења Америке. Бринуће о Новом Брду граду, који у доба кад су Лондон и Берлин били сеоске утрине – имао више од 40.000 становника. Без страних радника.

Србима су они који немају ништа отели језик и наденули му имена према свом лику. Мало им је. Сад су се окомили на придеве. Смета им придев српски, па ако некако може језик без придева било би лепо. Затим ваља извршити лингвистичку реформу именица. Шта ће у језику именице Србија? Или Србин? Нису то речи, већ реметилачки фактор и политичка не коректност. Није ово никакве фантазија.

Под притиском немачког фактора и Давежпорта мења се закон о издавању уџбеника  за осмогодишње школе у држави Србији. Издавачка кућа „Клетт“ немачко власништво добиће монопол на издавање уџбеника. Завод за издавање уџбеника ваља прогласити губиташем и затворити, а нашој деци, због које све ово радимо – како воле да се хвале владајући другови – дати прилику да уче културу и историју коју ће им Немци или њихови изабраници писати. Што су почели после Берлинског конгреса 1878. после потписивања Бриселског споразума 2013. – би да заврше.
Срби морају променити свест, ослободити се сопствене историје, ћирилицу заборавити а папу прихватити. Наредбу издају они који су државу добили тек 1871. године, захваљујући Лужичком Србину господину Бизмарку. Није дуго ни трајала. С мањим прекидима све до 1945. од кад је под окупацијом Америке и духовном управом римског бискупа.
Мој покојни деда Танасије много је дуже живео него што је њихова држава трајала. Ваља чињенице знати и памтити.

Све што се данас дешава гуслар је давно приметио и одгуслао. Народ у песми сачувао што су нам преци у наслеђе оставили. Наше је  да песме, приче, пословице, загонетке повремено читамо. Да их разумемо. Знам, многима је тешко да се одвоје од ријалити програма. Неко их зове телевизијски дневник, други фарма а трећи политичка сучељавања. Није згорег мало се од екрана одвојити и завирити у остављену баштину.
Тако сам у књизи  Љиљане Радуловачки, „Клетва као социјална категорија и психолошка одредница“, Београд 2001. Пронашао стару песму која се зове Клетва виле Хилендарке. Има 123 стиха. Ја сам за вас изабрао неколико.

Ко је Србин и српскога рода
и од српске крви и порода
Нек глас чује, са светог олтара
Како Господ издајнике кара!
Рим и папа, језуитска шапа
Синџир кују и подмукло снују
Нашу српску цркву да окују
У синџире и у ланце љуте
Да нам славу и светињу спуте
Да нас бришу са земљина лица
То Рим тражи и папска столица!
Још ја чујем да у српском роду
живи клика срамних издајника
Измећара, папских најамника
што ће роду пљунути у лице
За златнике папине столице!

У последња два месеца преселили су се небеску отаџбину – генерали Миле Мркшић, Миле Новаковић и потпуковник Драго Николић – Срби који су часно бранили српски народ. Слава им.

*Објављено у „Печату“ број 391. oд 16. октобра 2015. страна 70.

(Приредила: Биљана Диковић)

Нека свако буде или оно што јесте или оно што жели да буде.

Нека свако буде оно што снева да буде.

Нека свако сам за себе бира пут којим ће ка Некоме или ка Нечему путовати.

Нека свако буде ковач властите судбине.

Нека свако живи свој живот онако како зна, уме и може.

Само слободан човек може бити потпун, испуњен, радостан и благородан човек.

Песниче Соколе, да сте ми живи, здрави и весели.
Кажете доћи ће варвари, као са Истока. Долазе неки и са Југа.
Имам у вези тога нека моја опажања.
И драго ми је што и Ви и многи други мушкарци носите браду. Још да додам да сам приметила задњих година, да се брада све више носи! Одлично, то је јако добар знак.
Него да додам, прави Варвари или Барбари су нам преко потребни.

Barbaros grcki- значи неко ко не говори грчки, или није Грк. Ко не припада Јелинима или Хеленима, Грцима.

Barbarinus latinski- значи странац, дивљак, некултуран, нецивилизован, који живи у пољима.

Barbaria lat.- значи страна земља, туђина.

Барбарин је у доба хришћанства називан неко ко није прихватио ту веру.
Касније се и то променило па зовемо тако свакога ко није као ми или нешто тако.

Али да видимо ко су ти страшни Барбари или Варвари. Ко је први добио то име и зашто.
По мени то није увреда, напротив.
Римљани су заузели целу данашњу Италију, покорили Етрушћане. Затим су кренули у освајање осталих старих племена по Европи.Грке, Илире, Гале, Келте, Бретонце , Саксонце, Расене, Нордијце и Славене и тд.
Сва та племена су пружала жесток отпор, нормално, тако и треба.
Римљани, углавном, нису носили браду нити дугу косу.
Сва стара племена, мушкарци су са поносом носили браде и дуже косе.
Barba lat.- значи брада.
Barbarinus lat.- значи неко ко носи БРАДУ! Како лепо!
Barbaria lat., barba+aria(n)- већ рекох, значи страна земља и то са брадатим „дивљацима „, а занимљиво је да у тој речи има и оно ~ариа~.
Arian, arianorum lat. -има више значења:~ верник, тј. неко ко верује у нешто
~који проповеда нешто
~Староседелац неке територије
Да додам, много се људи интересује за своје корене, културу, племе и обичаје. Свесни су да им је историја сакривена, а без идентитета да ће нестати.

 

Само Велики Човек

може да сведочи

 о Великом Човеку.

Само Будан

може да сведочи

 о Будноме.

Само Божанство

 може да сведочи

 о Божанству.

Дух сведочи

о Духу;

 Свест сведочи

о Свести;

Љубав сведочи

о Љубави.