Category: All

Владимир Шибалић · ПОЕМА БЕЗ НАСЛОВА


kHIlTFJhRAE.jpg

Седи, драга, покрај мене,
Расрђена де се смири,
Нека бес ти сад увене,
Спокој нек’ ти се распири.

Причу једну стихом тешким
Казаћу ти, осмехни се.
Нико невин, сви смо грешни,
Разлог свему има све.

Не памтим баш, давно беше,
Изнедрила земља ова
Сеоскога је младића
Од чуднога нека кова.

Село беше пусто давно,
Пут ка њему липе красе,
А дуж пута све је равно,
Е, у њему он одрасте.

Мати ниска, тамне косе
Повезачом скривала је,
Мучила се да не просе,
Ретко кад би оскудице.

Отац питом, човек радан,
Живот он је њиви дао.
Јануар му, месец хладан
Сина јединца подао.

А син кротак, косе плаве,
Растао је скромно, тихо,
Са све златом поврх главе
И са детињастим ликом.

Заволео душу сродну,
Из суседна села беше,
Лепотицу риђу, згодну,
Да га воли она рече.

Но се усуд поиграо
Лета једна о сабору,
Да је само онда знао
Да за друга већ је дају.

Жалост оба срца смрви,
Замукла је љубав прва,
Погинуо је без крви
Када виде за ког стрва

Њу ће дати, сину газде,
Тако мора бити ваљда.
За сироте нема правде,
Правду дели само газда.

У јесен ће зазвонити
Прапорци дуж пута равна,
Он је неће прежалити,
Туговаше седам дана.

Осмога се путем истим
Оним што је одведоше
Запутио оком бистрим,
На уму му мисли лоше.

До реке је пристигао
Хитрим ходом, сав задихан,
Града кад се домогао
У њем’ беше сав небитан.

Селио се бесан често,
Од самоће разболе се,
Никад њу ни родно место
Заборавио, ето, није.

Године су текле тешке,
Све кафане већ га знаше,
У љубави горке грешке
Све се у чокању збраше.

Женио се много пута,
Ништа вредно није било
Једна скромна њена скута
У младости што је снио.

Спаса не би ни у чаши,
Ни у вину и женама,
Тешише га тамбураши
Неким тешким песмама.

У тучи ће ноћи једне
Нож бритак, ал’ судија,
Заривен бити у груди ледне,
Наста тиха погибија.

Лежао је млад у локви,
Очи још од вина сјаше,
Свако стоји да осмотри
За шта млади живот даше.

Тако љубав непризната
Сврши попут песме тужне
Живот млађан из ината
Због успомене ружне.

Је те нећу дати мила,
Схвати што испричах сада.
Уморна се глава свила
На бедра док киша пада.

https://hajducija.blogspot.com/

Сергеј Јесењин – ЖИВИШ!


43046273_774788919528898_3405511703943708672_n.jpg

„Ој, Русијо, драга моја,
Свака кућа ризу вије…
Бескрајна су поља твоја –
Плаветнило очи пије

Ако викну свеци с неба:
„Нека земље, у рај ајмо!“
Ја ћу: „Мени рај не треба,
Отаџбину хоћу само.“

ОБИЛАЖЕЊЕ


shutterstock_591494816.jpg

“Kружно, опкољавање (circumvenire) у народном животу има неколико верских функција. Кућа се обилази да би се магијски везало за њу. Доведену невесту скину с коња пред улазним вратима, па ручни девер објаше коња трипут око куће, да би младенце заштитио од набачених чини; свекрва прихвати невесту код огњишта, опаше је својим појасом, обиђу трипут око огњишта и тако је уведе у домаћи култ. Приликом поступаонице дете се води трипут око куће. У Подрињу, изјутра на Божић, гола нероткиња обиђе око куће, да би постала гравидна. У Братоножићима, на Божић изјутра, домаћин обилази око куће и гласно тражи од Бога све што зажели, а чељад у кући понавља његове речи. У селима Босанске Крајине купљено говече трипут се проведе око куће да би за њу било „као венчано“ (везано). На Бадње вече домаћица обиђе кућу, да јој кокошке носе јаја у своја гнезда. Уместо куће, понегде се обилази домаће огњиште или сто. Први божићни полазник трипут обиђе огњиште, а домаћа чељад трипут обилазе око постављеног ручка на Божић па онда седну да ручају. Младенци приликом венчања трипут обилазе око стола у цркви; тим чином су се венчали (везали). У босанским селима обилази се око болесника да би оздравио. Мајка обилази око болесног детета и лупа у металне предмете да би из детета истерала болест. Пред залазак сунца одведе се болесно дете под крушку жутицу (која има жут плод), обиђе се трипут око њена стабла и говори: „Сунце за горицу, крупа (болест) у жутицу!“ — па се детињом главом туцне о стабло крушке. У Црној Гори болесник, са запаљеном свећом, обиђе врбу и легне под њу да би оздравио. У селу Бућићима, код Травника, болесници на коленима обилазе гроб неког веома побожног фратра. Болесни коњ води се око гроба, негде око гробља, да би оздравио, а у косовским селима се стока гони око црквине да би се заштитила од епидемије. Магијско обилажење има заштитну улогу сличну магијском кругу. Уочи Ђурђевдана и Спасовдана сточари обилазе торове са стоком да би се
заштитили од чињарица. На Божић изјутра обилазе се кошнице са пчелама да не би бежали ројеви. Уз Младу недељу (седмицу) обилази се њива са пшеницом противу снети (кукоља). Крстоноше обилазе око култног дрвета. Појединачно магијско обилажење прешло је у општи обичај. У Босни пред појаву епидемије изаберу се три младића и три девојке, који за три ноћи по трипут обиђу село, да би га заштитили од болести. После обреда младићи и девојке сматрају се као браћа и сестре.“ – Српски митолошки речник (Аутори, Ш. КУЛИШИЋ · П. Ж. ПЕТРОВИЋ · Н. ПАНТЕЛИЋ)

Драган Симовић: НЕ ВЕРУЈТЕ ЗМИЈАМА И ЈАКРЕПИМА!


Сродна слика

Срби с ону страну Дрине!

Једна сте Раса и један Род, једна Крв и једна Свест са Србима с ову страну Дрине!

Будите будни ових дана, и бдијте, јер су наши заједнички душмани и врази, наши заклети крвници и злотвори – лукави, потуљени и подмукли – наумили да вас од нас, Срба с ове стране Дрине, разделе и расрбе, те тако расрбљене и обезглављене у ланце и окове баче!

Не верујте им ни кад вам медним речима слове, ни кад вам дарове бесцене носе; не верујте им ни кад се у ватри пеку и у води топе, јер су од соја змијскога и јакрепскога!

Срби с ону страну Дрине, не верујте змијама и јакрепима, но бдијте и стражите,

ових и, свих будућих дана!

Зоран Шапоњић: ПЛАКАТИ СРАМОТЕ


Резултат слика за зоран шапоњић, слике

Оном несоју по Црној Гори, што је прексиноћ градове излепио срамним плакатима са поруком „Никад више 1918.“, мора да је много дража 1941. година кад су их окупирали италијански фашисти, турили им јарам на врат, силовали им жене и ђевојке и потрли им и име и веру. Нису прексиноћ ставили по Црној Гори плакате „Никад више 1941.“, јок, него „Никад више 1918.“.

Тим кукавцима мора да је много дража и 1941. и 1942. и 1943. година, мора да им је срцу слађа, кад су ту на самој граници, горе по Херцеговини усташе клале крв крви њихове и со соли њихове. Племе племена њиховог. Нису на плакате ставили „Никад више 1942.“ и „Никад више 1943.“. Јок, него „Никад више 1918.“. Никад више са Србима.

Није њима кукавцима лако. Ко се сам са собом тукао зна како то изгледа. Не знам само с којом су руком лепили оне плакате, с левом, оном што им је од ђеда, или с десном, оном што им је од прађеда. Можда су им баш тај часни ђед или тај часни прађед седели на Подгоричкој скупштини, или ђед ђедов, истој оној против које они сад, пуштени с ланца, лају. И, коју сад руку да одсеку, ону леву, што им је од ђеда, или ону десну што им је од прађеда.

Није лако одрећи се себе, ћорава је то работа. Ту се срце из груди чупа. Тешко је наћи брата у небрату, а још теже убедити себе да ти је небрат пречи од брата. С којом ли су се прексиноћ половином срца опраштали и делили кад су оне плакате писали и лепили, себи на срамоту, јок нама.

Како сад могу да кажу да су их Срби окупирали, убијали и вешали, силовали, кад су њихови ђедови и прађедови, не наши, српску војску дочекали хлебом и сољу, а онда на Подгоричкој скупштини дигли десницу за уједињење? Јесу ли им то прађедови били бабе па се поклонили окупатору, поклекли, сагели главе да им Срби туре јарам на вратове? Што сами себе сад уједате за гузицу? Ако мислите да су вам ђедови и прађедови уназадили будућност, покопали наде, што им кости не ископате па их не распете по оном вашем љутом кршу?

Јес’, кад бисте смели да ударите!

Чуди ме да се прексиноћ, кад сте лепили ону срамоту по Црној Гори, не нађе нико да вас посаветује да, кад већ рушите све мостове са својом прошлошћу и са својом будућношћу, кад пљујете на гробове предака и њихове снове, да вам рече да те ноћи не порушите и не спалите баш сваки мост. Чуди ме да се нико не нађе да вас посаветује да барем један оставите читав, ако не неки велики, широки, бетонски мост, оно барем једну ћупријицу, брвно пребачено преко потока.

Требаће вам и то брвно и тај поток. Брвно кад се једног дана будете враћали прађедовима, њиховој вери и сами себи, јок нама, нама ви нисте потребни такви какви сте, да имате куда прећи, а поток, да имате где образе опрати.

Да не идете прљава образа пред њихова светла лица.

Небраћо, за сва времена.

Јер, нису се моји прађедови са Солуна, из Црне Горе и горе са севера вратили кућама као лопови и разбојници, као силоватељи и бедници, са бисагама пуним плена. Јок небраћо, вратили су се светла образа, к’о јунаци, часно и поштено к’о што су и отишли и не дам да ми ту успомену каљате. Нису они никога окупирали ни робили ни силовали. Ја на њих не дам јер су они део мене.

У мојим жилама је њихова крв. А ви видите шта је у вашим.

          А оним часним људима у Котору који су дан касније поскидали плакате срамоте, очистили свој град од бруке, свака част.

(Извор: ИСКРА)

Драган Симовић: ОДА ВЕЧНОЈ ЉУБАВИ


Резултат слика за словенска богиња лада, слике

На почетку свега, рођена је наша љубав и узрастала с нама кроз све светове и векове, кроз сва времена и пространства, кроз све животне токове наше.

Ми смо љубавници који путују из века у век, из земље у земљу, из народа у народ, да би се увек изнова рађали и умирали те поново рађали, без застоја и престанка, вечно обнављавајући и потврђујући своју љубав.

Нико не зна када је и где зачета наша љубав, нити ико може знати и сагледати свршетак наше љубави, јер – нити је почетка било нити ће свршетка бити!

Ми смо овде и сада управо ту где јесмо, на једном светом месту и у једном светом времену, и једино што знамо, у овом тренутку свих минулих и будућих тренутака:

ДА ЈЕ НАША ЉУБАВ

ЈАЧА И МОЋНИЈА

ОД СВИХ

НАШИХ СМРТИ!

Резултат слика за словенска богиња лада, слике

 

Драган Симовић: ЧАРОЛИЈА И ТАЈНА


Резултат слика за словенска богиња лада, слике

Ако нема чаролије и тајне, онда ничега битног и суштог нема.

Све што је лепо, красно и дивотно прожето је чаролијом и тајном.

Ако љубав није чаролија и тајна, онда ни љубав није.

Ако човечица богиња није, ако човечица чаролија и тајна није, онда ни човечица није.

Онда је само жена од плоти, жена без флуида и етра, жена без чаролије и тајне.

Чаролија и тајна обитава у ономе што слутимо и предосећамо, у ономе што је скривено у дубинама бића и суштаства, у ономе што је с ону страну појавног и видљивог.

Дошао сам из света вилењака, из света чаролије и тајне, и враћам се у свет чаролије и тајне.

Враћам се својему вилењачком јату и роду.

У свету људи, гле! нема ни чаролије ни тајне.

А нема ни љубави суште, љубави без које се вене, сахне и умире.

Резултат слика за словенска богиња лада, слике

Милорад Максимовић: ВАЗДА БЛАГОСЛОВЉЕН!


Реч је света као лек
споји, гради светове.
Искром живом вагри, лечи 
свеобразно сада она
Ум је свети васиона
изабрала сред Србина 
Да освести расу свету
и подели роду живот.
Као песма плодоносна
као вила наша горска,
Милозвук и јасновид
суштобит и световид.
Реч је света мисао у лету…
Творца осмех и дар свету.

Милорад Максимовић: ГОВОР – АЛАТ УМА


Језик, говор је алат ума. Наизглед нешто што само од себе постоји али у ствари озбиљан начин кодирања свега око нас.
Свака реч је заповест или магија. Свака реч је код и наредба. Свака реч ствара или руши. 
У Србском језику се то нарочито наглашава ако се свесно користи.
Чак и мале промене могу подсвесно променити карактер и особине реченог те стога такву готову информацију предати оном ко је слуша.
Рецимо узмимо корен речи имена нашег Рода.
Срб.
У палатализацији неки звукови прелазе у друге када се сложе и то често буде прихваћено, међутим корен срб се мења у срп и тиме се мења и енергетска потка или вредност.
У неким примерима срб остаје непромењен али у другим се претопи у срп.
Србски је тако постао Српски иако је човек Србин а држава Србија.
Под изговором се и даље ово ради иако постоји мноштво доказа да у овом случају се то не ради.
Међутим, одговорни за језик у институцијама су ту по дужности а не по знању. 
Постављао их како је ко нападао Србију у последњих неколико векова.
Случајно или не, народ је у изговору сачувао изворну реч.
Овим се не бавим шта она значи, већ гледам шта значи када се само једно слово замени. Шта се ствара као енергија када б оде у п?
Срб као изворна реч означава наш род који сеже до звезда, наравно ако се зна тачна прошлост. Ако се гледа модерном историјом- онда не.
Срп је алат за сечење жита или сличних биљака.
Срп је и облик месеца ноћу, коришћен од неких других држава које немају ништа са Србијом и Србима ни на ком пољу.
Када се овај језички код само овако мало примени и промени, мења се енергетска структура саме речи и њена моћ и порука. Тако одједном звездани род постане алатка ратара.
Одједном се смањи древност и претопи у нешто потпуно небитно за име народа.
Ми нисмо Српи. Нити је наша држава Српија. 
И ми то знамо али они који су покушали да нам мењају језик по службеној дужности су убацили ову наизглед малу промену.
И иако неприметна, она не престаје да кодира.
Јер таква је моћ језика. Језик носи енергију која мења све око себе.
Урадите један оглед. 
Кажите истој особи данас једну лепу реч. Само једну. И пратите стање те особе.
Онда сутра кажите опет само једну реч тешку. Прекосутра тужну, оштру, ружну.
Пратите мењања свести одмах после ваше речи.
Пратите и енергију у вама када је изговарате.
Видећете која моћ стоји ту. А камоли која је моћ када неко свесно говори.
Свесни говор ствара хармонију усред хаоса.
Песме које буде душу су пример тога.
Пазимо на језик и стварајмо добро. Јер сушти Срби су род Звезда.

Јесење мисли – Вељко Вујовић


071112-1518.jpg

Сутона, звонка јесен се буди,
Како светлост звезда водиља,
Под окриљем леденог таласа,
Под мрким погледом повечерја хладнога.

Зов тог поветарца што буди,
И најчуднија сећања њена,
И распламсане љубави,
Што вреба иза оног кестена.

И буди се тмина, и јутарњи зраци,
И даље букти огањ што греје,
Буди се јесен и с’њом љубав,
И она мила која наду сеје.

Дизајнирајте овакво веб-место уз помоћ WordPress.com
Започни