Category: All

Драган Симовић: Свети Завет Богова


Резултат слика за бели богови, слике

Зашто Бели Срби имају толико непријатеља?

Зато што су надмоћни.

Да нису надмоћни, не би имали ниједног непријатеља.

Сви они који су немоћни у односу на Беле Србе, гле! преконоћ постају заклети непријатељи Белих Срба.

Такав је Закон Природе, Закон Васељене, Закон Стварања.

Све што је немоћно, завиди надмоћном.

Надмоћно не би било надмоћно, кад му не би завидело немоћно, једнако као што ни немоћно не би било немоћно, кад не би завидело надмоћном.

Зашто су Бели Срби надмоћни?

Зато што су Раса и Род – Сварогови Посредници између Богова и Људи.

Бели Срби не долазе на Земљу да би уживали у чулности и путености нижих и бесловесних људских раса, већ да би испунили Свети Завет Богова.

Драган Симовић: Снага кладе ваља, а ум царује!


Резултат слика за стари словени, слике

Снага кладе ваља, а ум царује – каже једна србска пословица.

Шта нам, кроз векове и светове, поручује ова послововица?

Поручује нам из магловите древности, да смо ми, Срби, рођени да умом, да снагом ума и духа владамо световима.

Србин је онај који умом и духом ствара и уређује светове.

Србин је, како је једном приликом рекао Тесла, рођен да тргује Светлошћу, да Светлошћу уређује и оплемењује свет у којему обитава, тргујући преко Светлости са иним племенима, народима и родовима.

Србин није створен за тешке и мучне физичке послове, јер у тим тешким и мучним пословима губи сврху и смисао својега србског постојања.

Тешки и мучни послови нису никога ни обогатили ни оплеменили, већ су га само у блато и мочвару свалили поистовећујући га са теглећом марвом.

Било где у свету Србин да се налази, нека се потруди да за хлеб насушни зарађује искључиво умом и духом.

Да свугде и свагда буде свој на своме.

Да не буде ничији ни слуга ни роб.

Винчанско писмо је само за писмене


Радови професора Радивоја Пешића познати су и прихваћени у целом свету, једино су занемарени у земљи чијој су слави неизмерно допринели – Србији. Већина људи у Србији нити је чула за проф. Пешића, нити зна да је он доказао културни континуитет једног те истог народа који ове просторе насељава већ више од 8000 година.

Професор Радивоје Пешић је један од најважнијих научника у области српске, словенске и свеевропске прошлости. Деценијама је био потпуно оспораван, једно време и прогоњен у Србији и ондашњој Југославији, а данас је један од најразапетијих научника у историји.

Њега и његова дела својатају и једни и други, два супротстављена пола европске историографије. На једној страни су они који, иако најчешће немају ни образовање а ни знање да се баве историјом, тврде да су сви људи овога света настали – од Срба. Њихово оскудно стручно знање, али зато још више набрекло осећање националне припадности, инспиришу их да писмена нађена на археолошком локалитету у Винчи крај Београда називају србицом и да професора Пешића сврставају у своје, неоромантичарске редове.

На другој страни су они који покушавају да ублаже последице које су открића проф. Пешића нанела још увек владајућој германско-нордијској школи у историји, па писмо из Винче, ако већ не могу више да негирају његово постојање, покушавају да назову староевропским или бар подунавским писмом. За њих је проф. Пешић велики истраживач староевропске културе која је ишчезла доласком Индоевропљана у које се убрајају и Словени.

А проф. Пешић није био ни једно ни друго, већ „само“ генијални научник који је надахнут сопственим визионарством строго научним методама успео да докаже да је колевка европске и средоземне цивилизације била у данашњој Србији, на обалама Дунава, и да се она одатле ширила по свету, а не обрнуто – да нам је однекуд донета. Као граматолог по струци, он се није упуштао у процене да ли су људи који су настањивали неолитски Лепенски вир или каснију Винчу били прото-Срби или припадници неког другог народа. Закључке о овоме су уместо њега извлачили други научници.

Прича о професору Пешићу и цивилизацији Винче је прича о најтамнијем периоду европске историографије и, уједно, о њеним најсветлијим тренуцима.

Винча је мало насеље које се налази на 14 километара удаљености од центра Београда, поред пута Београд-Смедерево и позната је по налазима праисторијског локалитета Бело брдо изузетне археолошке вредности. Административно припада општини Гроцка у Граду Београду. Према попису из 2002. имала је 5819 становника.

Винча се као археолошки локалитет први пут помиње 1893. када је на састанку Српског геолошког друштва Јован Жујовић скренуо пажњу на ово налазиште. А када су 1897. приказани предмети који су овде откривени, закључено је да постоји могућност да се овде налази праисторијски локалитет. Иако су систематска ископавања вршена у три засебне серије, са повременим прекидима, истраживање локалитета у виду обраде материјала, сређивања документације, упоређивања са другим локалитетима на територији централног Балкана и публиковања налаза, траје готово без престанка.

Професор Милоје Васић је на овом локалитету започео прва методолошки утемељена археолошка ископавања у Србији 1908. године, инсистирајући на систематском истраживању. Током ових ископавања дошло се до веома задовољавајућих резултата, али није било довољно средстава за даљи рад. Захваљујући помоћи директора Руског археолошког института у Цариграду Фјодора Успенског, после Првог светског рата помоћи британског археолога сер Џона Линтона Мајреса и власника бирмингемске новинске куће сер Чарлса Хајда, 1911. истраживање се наставља са прекидима до 1934. године, а добијени резултати су изузетно значајни за разматрања о настанку и карактеру овог праисторијског насеља.

После овог периода, током наредних десет година, иако није било ископавања, Васић се и даље бавио Винчом и резултате рада објавио је између 1932. и 1936. године у монографији Праисторијска Винча I-IV.

Да је 1906. професор Васић пронашао само један знак на једном једином фрагменту керамике из Винче, то би могао да буде случајан налаз. Да је, међутим, пронашао знаке на три фрагмента керамике то би могла да буде интересантна појава. Но, проф. Васић је пронашао знаке и читаве написе на преко 10.000 артефаката, а то већ није ни случајно, нити само интересантан налаз.

Као археолог, професор Васић није био у стању да својим налазима да право и потпуно тумачење, али је као генијални научник решио да потражи помоћ и сарадњу од научника других дисциплина, за које је сматрао да би могли да нађу право значење ове појаве. Учмала средина научних институција у Београду и целој Југославији ни пре ни после Другог светског рата није показивала никакво интересовање за капитална открића професора Васића, који је наслућивао да пронађени знаци представљају доказ о праписмености Винчанаца. У овоме су га подржавали једино филолози светског гласа Милан Будимир и Милош Ђурић, ништа мање значајни и познати археолог и један од проналазача Старчевачке културе др Миодраг Грбић, затим анатом и антрополог проф. Бранко Шљивић и други малобројни. Званична наука у Србији и Југославији је ова мишљења једноставно потиснула, јер јој нису одговарала.

Цео текст можете прочитати овде: http://www.rasen.rs/2016/09/vincansko-pismo-je-samo-za-pismene/#.W7EOdHszYdU

Поломљена љуско – Вељко Вујовић


29176701_1290164751119391_2287120959007621120_n

Поломљена љуско
Тако лежиш, непокретна, мртва,
Сада си сама, бледа!
Из очију твојих не искује топлота,
Нема сећања, само јад, беда!
Нема душе, нема срца,
И пространством твојим, вреба само беда!

Некад јака смела, сад само јад, беда!
Само беда, беда,беда!!!

На животном путу осетићеш срећу,
Како талас топлог ветра!
Сада јад, сада беда!
Сад те море хладним таласима, удара,
Удара јад! Беда!!

Драган Симовић: ПРИРОДА И ЈА


Резултат слика за ВИЛЕЊАК У ШУМИ, СЛИКЕ

Кад би ме у младости обхрвали немири од века,

немири који могу да расцепе и разоре личност,

тада бих утеху и смирење налазио једино

у Природи.

Природа је била и остала мој најближи и најмилији учитељ,

исцелитељ и спаситељ.

Довољно је само да зађем у шуму,

да седнем под прво веће дрво

и, да, слушајући жуборење ветра у крошњама,

утонем у дубоко тиховање…

Кроз само неколико тренутака тиховања под дрветом,

умах би нестали сви моји немири.

Драган Симовић: Тренутак буђења


Све је велика тајна

у свим световима,

а наше знање,

крхко и трошно,

никада неће открити велике тајне.

Што више откривамо и сазнајемо,

све више и сумњамо

у постојаност било каквог знања.

Знање и незнање иду руку под руку,

и никада не знамо

где престаје једно

а где почиње друго.

Свако знање прелази у незнање,

баш као што се иза сваког незнања

скрива бескрајно сазнање.

Драган Симовић: Савест и свест


Ниједна влада нигде у свету не ради за свој народ.

Тако је у последњих стотину година, само што се до појаве интернета о томе појма није имало.

Сада, у Дану Сварога, и знамо и видимо, да су све владе лутке и лутани на концу великих опсенара.

У Србији је иста слика и прилика.

Ниједна влада, од стварања Југославије до дана-дањег, нити је била нити јесте србска.

Зато је дужност сваког пробуђеног и освешћеног Србина да, одговорно и самосвесно, одбаци сваки закон и пропис који донесе било која  паразитско-рептилска влада у Србији.

То је питање достојанства и части, питање савести и свести, питање виших духовних и божанских начела.

Ко год жели да спасе себе и оне који су му мили и драги мораће, на свим пољима и ступњева битисања и присуства, да се жестоко бори против сваке паразитско-рептилске владе, јер све те паразитско-рептилске владе имају само један наум, само једну намеру: да сатру, униште и пониште како вас тако и ваше ближње.

Милица Вила Раданска: ВЕЛИКИ СИ БЕЛИ СРБИНЕ И ВЕЛИКА СИ БЕЛА СРБКИЊО!


Благослов Вилењаче и Здраво Живо Бели Србине!-кажеш човечанство је на путу самоуништања-јесте-то се јасно види-има оних који то јасно виде-Видимо јер смо се одробили од спољашних лажних правила-који опонашају живот-глуми се да се живи-све што је без Творца-односно (прекривено и лукаво не жели његову бит близу) одваја Прави Живот који је укорењен дубоко у нама!Тако да у тим спољним правилима-владају -нижа небића (са онима који су жељни спољних жеља-али без творца да имамо ово оно,а има и оних у страху где овај систем држи,има и оних који би хтели само љубав,али још увек не знају како да дођу до ње-(јер за ту  слободу треба велика храброст-борба почиње и на видљиво и на невидљиво па ко издржи ту суровост преживеће).

Али хвала Богу има Великих душа који добро памте свет Творца – тако да се не дају изгубити овде у овим правилима-прате своје унутарње водство и душу своју како стварно осећа и како стварно јесте!Љубав нас све одржава!

Ми унутра у Творцу (тихујемо за прави Живот у вечној Љубави, мењамо и уводимо своју духовну светлост-на овај спољни материјални свет који је у расулу(дубоку смо духовну светлост у Творцу изградили и повезали Мидгард са њим док ови  споља-са нижим небићима харају и загушују својом буком и прљавштином- разједају,разарају све што је лепо– јасно се осећа као Дан и Ноћ!

Дух из Вечности све нас држи и свесне и несвесне у својој милости-на великим душама је сада велики задатак-за спас избављење свих у тиховању са самим собом(ми никад нисмо ни сами увек је ту Творац и остали Чувари)у стварању, у погледу, у додиру, у својој души дубоко кроз пречисту свест-За Творца у Истини!

Посматрам тренутне спољне владајуће на власт-ништа незнају  о правом Животу-напојени  на туђинском знању- светине- то знање нама Србима само може да штети-да нас урушава- и  јако замајава (као тренутно-градимо-нешто да би били исти као светина напољу-што нам уопше и не треба, него ето-да се не издвајамо од осталих и да не кажу ето ти немаш-па што пре копирајмо-туђе-јер то је срамота,запошљавамо-јефтину радну снагу-да обољева-што пре од радиоктвних каблова-да постану озрачени,-истребљени-јер ми смо вас запослили-отворили нове фабрике шта хоћете-још те и тера и наређује да мораш да се запослиш и своје здравље урушиш-ради чега -Да би се држава оправдала и рекла ето ми смо вам све дали,шта хоћете од нас и Људ ко људ шта ће мисли тако треба-слуша убедљив говор-који га полако утуљује и намеће осећај кривице-да треба да буде роб и да пристаје на све- тако треба да буде све је то хипнотисано стање опсенара који владају душама, потајно  природне ресурсе продајемо-јер шта нас брига шта ће бити за неколико година -(да ли ћемо имати своју воду у своју земљу,-то је небитно-поново се намеће још веће ропство-за опстанак продај искористи све што можеш-туђинско знање носи стални страх за данас-сутра све искористи јер они и не размишљају (о Будућности своје деце-али трајне будућности на духовном пољу-па онда тек следи опипљиво  материјално богатство)кажу  то је за нашу бољу будућност као радимо -нешто-(а то све погрешно и нама на власт -је угодно видљиво градимо,запошљавамо,продајемо-нешто се ради -за време наше власти окреће се-тако си они мисле и  поносно се величају- друже се,путују-нисмо толико лоши има спољних резултата-док се дубоко-на духовном плану – потајно урушава  Србска држава и  из корена вади!

Њима је туђе све слађе- јер лако примају и усађују у себе то туђинско-незнање – успавани мали срби- само треба да науче то напамет да набубају и да причају-празне приче замајотке, и он као нешто зна-уводи нове законе који још више поробљују-али тако мора убеђен он-сад Треба још својим ставом и својим јасним говором убедити грађане да поверују и поштују ту Беду која их чека-да је исплаћују-за тако нешто морају и они на Власт сами себе да убеде -и поверују у ту исправност како Светина од њега тражи и очекује-добри смо добри послушне-велике слуге-(само туђинско знање док се учи у старту ти брише сваку-исправност у размишљању- твој Србски Дух-сваку побуну велику ти утуљује-тако да ти постајеш строго ограничен-имаш границу до које смеш да идеш и да поштујеш правила и веће од тебе, тако да ти и никад у туђини и не можеш бити већи-од њих-јер се прво никад дубоко и не осеђаш да припадаш том народу-само си учио њихово знање-јер ти је наметнуто јер си желео-да будеш као они,тамо си улизица послушна која се се лажно смешка -једино кад дођеш на власт у своју земљу-можеш-да се осетиш да вредиш(али и  то је лажно) јер постоје они успавани мали -који су исто то желели да буду,а има и оних у већини-тешко намучених,нарађених-душа који су се изгубили у спољном свету-и постали робови Опсенарије незнања.

Кад би ови мали успавани владајући -знали шта раде било би добро-али и они  су  само послушни  робови-својих нижих похлепних незнања-који му наређују ееееееееее,много је велика омаја и опсена која хара споља-од људа до људа и тако се лако преноси-као опијум невидљиви делује-ако си ти несигуран,пољуљан,лако се лепи. Тако да истински Стваралац је онај- који прво на духовном плану-Чува  душу у Будности у свом Роду У свом постању,он својим знањем помаже другу душу – осветљава је духовно-невидљиво  да се надогради и да иде даље самосвојно и самобитно кроз себе,ка себи!

Тако да би ови наши политичари само хтели спољну славу-то светина из туђине и даје и нуди-лажни спољни раскош и злато-само да заборавиш-на себе и своју душу-да се изгубиш у туђинском раду-незнању!

Творчево знање тражи велико унутарње рад- водство-мир и сталну правду у истини,а то значи и стално чишћење,чишћење од спољнога света-у сталном тиховању -молитви са собом и свим твојим прецима и потомцима-да будеш Један и Свој али  истог трена повезан са свима- тек тада си“ Један од њих“- пребиваш у  мноштву – живиш мећу њима -а ипак свако  је у својој једнини –

Велики си Бели Србине и Велика си Бела Србкињо!

Митови, наше народне песме, наше србско  коло- стално требају да  нас подупиру да нас држе Будним и то треба да чувамо-то је духовно благо једног народа у свом Роду и то  треба да се негује,одржава и са њима делује-када  то добро учврстимо у Биће и унесемо у себе као главни покретач Истине онда ће почети и истински и споља да се живи право у Живога Бога! до тада -нека се свако сам (узајмно пробуђени-припомажу ) негујују,чувају и одржавају себе у  сталном  Будном  расцветавању!

Резултат слика за вила равијојла, слике

Лаза Костић – МЕЂУ ЗВЕЗДАМА


laza_kostic3_1.jpg

Иза сна се тешко прену.
Мрак је. Где сам? – ал’ на трему
муклим тутњом одговара
шеталица глухог доба,
навила је кивна злоба,
те се никад не одмара:
Корачање мог стражара.

Ал’ ме љуто боли глава –
после оних светлих снова,
оних дивних витезова,
оних слика, оних слава –
ова јава!

Немојте ме питат’ саде,
да вам причам старе јаде,
старе јаде, нове наде,
што их наша звезда знаде;

Већ пођите до јавора,
побратима оног бора,
што га стужи и сасуши
неисказом вељих мука
Косовкина бела рука,
те је њему рука мала
грдне јаде завештала;

А кад гуслар по њим гуди,
из јавора јаде буди,
из тамнице јади лете
да се браћа јада сете,
да се сете, да их свете!

Ја вам не знам рећи више,
да што књига ова пише,
док не прође ова јава,
што ми сада додијава,
те се мојих снова сетим,
ил’ док опет не полетим.

 

Лаза Костић – Еј, пусто море


Еј, пусто море! Еј, пусти вали!
Поносни бељци, срчани ждрали!
Ви ми сву моју радост пренесте,
И опет зато уморни несте!
Који је од вас блажени ђога
Што ј’ одн’о морем драгана мога?
Ил’ није један толико сретан?
Пена вас бела све подузела,
Сви сте га ваљда трком пренели;
Зато сте бесни, коњици бели!
Ал’ да вас пустим на плећа гојна
Тугу кад драга изгуби војна,
Тај терет не би пренети прегли,
Сви би к’о јањци морем полегли,
Туга би моја у море пала –
Ал’ би и мене собом одзвала!