Нанизала се пуцета грожђа

ко ђинђуве у низки ђердана

на чокотима винове лозе

покрај Шумара,

у винограду мог ујака

који сада болан лежи

далеко од куће своје…

далеко од својих чокота…

Хеј, Творче!

Ти,

који воду у вино претвараш,

учини да се сваки виноградар

своме винограду врати…

Кишно је лето, Творче…

Ваља покосити брзорастећу траву

да не закорови

Тамјаника мила…

О, Драгане, Мили Брате!

Најпотуљенији, најподмуклији и најпрљавији рат против Белога Србства води се у пространствима културе, будући да је пространство културе по својој природи у свим друштвима најскривеније, далеко од очију хипнотисаног јавног мњења, и зато што огромна већина успаваног и поробљеног народа нема, и буквално, никаквог увида у висока културна дешавања.

Но, моја је песничка дужност да вам то обелоданим.

Србска висока култура је посве поробљена и под будним оком атлантиста, мундијалиста и сатаниста.

Србска висока култура одавно уопште није србска.

Најбоље се огледа по књигама које се објављују, као и по филмовима који се снимају.

Оно што се зове Србским филмом, то је најгора копија холивудског антисрбског филма.

Новцем србских обвезника помаже се објављивање србомрзачких књига и снимање антисрбских филмова, филмова у којима се Срби приказују као лудаци и болесници, као сексуални манијаци и крволоци.

Ако се неко од србских уметника и одважи, да о свом руху и круху, уради родољубиви србски филм, филм који говори о чедности, лепоти и дивоти србске душе, тај филм никада неће бити званично и јавно представљен, нити ће, пак, икада бити емитован на телевизијама са националном фреквенцијом.

Оно што се данас зове србском културном и уметничком елитом, то је последњи белосветски, атлантистички, мундијалистчки олош и шљам каквога нема нигде у словесном свету.

Ми, Срби, морамо да будемо свесни – али, свесни једном засвагда! – да међу западним племенима и родовима, да међу јужнословенским хордама и чопорима, да међу дивљим крдима у окружењу никада нећемо имати нити једног пријатеља или савезника, те да према томе морамо да се управљамо и владамо.

Више пријатеља имамо на Далеком Истоку, него што их икада можемо имати у најближем окружењу.

Сваки пробуђен и освешћен Србин зна, да може, у свакој прилици, једино да се ослони на свог саплеменика, на најближег пробуђеног и освешћеног Србина, док све ине народе и родове – а поготову у блиском окружењу – мора да држи на будном оку.

Сви србски непријатељи јесу заклети непријатељи Србства одувек и заувек!

Сви наши непријатељи биће наши заклети непријатељи све док трају, све док капају!

Никада ни један од тих наших заклетих непријатеља неће – чак и кад би то пожелео – икада бити наш пријатељ!

Све те бесловесне приче (приче за луду ђецу!) о нашем помирењу са суседима јесу самозаваравање и самозамајавање, јер се ми никада са њима нећемо помирити.

Нећемо се са њима никада помирити, не зато што ми нећемо или не желимо, већ зато што је њихов генетски и светлосни запис такав, да они напросто не могу да живе без србомржње.

Њихова најомиљенија душевна и духовна храна јесте србомржња!

Писмо господину Драгану Симовићу и Србском журналу

Поштовани,

Већ неко време пратим ваш журнал, лирику вечног тренутка и другу сродну литературу, тако да реших да вас поздравим и да вам се овом приликом и представим.

Зовем се Дејан Басарић и имам 47 година. Моји су родом из Лике где су били и староседеоци. Наша слава је Свети Ђорђе.

Пре око 17-18 година дошао сам у сукоб са самим собом, схватајући да нешто крупно није у реду са светом у ком живимо. Интуитивно сам почео да увиђам да се иза кулиса светске политике одвија перфидна игра према нашем роду Србском, посматрајући неправде, понижења и неразумни однос света према нашем народу и држави. Било ми је несхватљиво да нас етикетирају као кривце за све и свја, чак и колективно, иако у нашем народу има пуно квалитетних и добрих људи а многе од њих сам и лично познавао. Интересовало ме је да разрешим сам са собом ко смо ми Срби, одакле смо и какви смо. Да ли смо стварно толико лоши или смо можда толико вредни па некоме и сметамо…

Сав тај немир ме је натерао да истражујем. Почео сам да набављам несвакидашње књиге и да читам о томе како је устројен свет и живот и како се људима и у чије име управља. Знате и сами да има доступне литературе много, од разних књига теорије завере, историје цивилизације, историје и других наука па све до многих данас интернет аутора чије филмове можемо погледати путем интернет канала. Не траба вама да објашњавам да у тој шуми информација има пуно лажи и отпада, који су написани тобоже у име истине и правде, а служе да људе одведу у још већу омају и лаж. Многе од тих књига су писане само да дају обиље набацаних информација а не да представе истину на системски и систематичан начин, што би народ наш рекао од А до Ш. Да иронија буде већа, по мом скромном суду, најбоље књиге из тих области су написали пар американаца. Биће да су увелико освешћени и пробуђени људи. Нека им је вечна слава за јуначка дела!

Коцкице су се ипак склапале део по део, али је још увек недостајала срж, окосница и стуб целе приче. Све док нисам прочитао Перунове Веде. Како то обично и бива у животу, ко тражи одговоре они му се и сами понуде. Тражећи нешто сасвим друго отворила ми се страница са линком за књигу Сањтије Перунове веде у пдф формату. Одмах сам је преузео са добрим предосећајем. После пар минута брзог прелиставања и читања сгватио сам да у рукама имам оно што ми је требало. Прочитао сам је у даху, као и убрзо потом другу сродну литературу, поред Лирике вечног тренутка као и неке од документарних филмова на ту тему. Као откровење одједном се сложила комплетна слика и прича о нама, о нашем роду, о историји цивилизације и вечном сукобу добра и зла. Не може се ништа ни схватити ни решити ако се не освесте прапочеци цивилизације и историје нашег рода.

Могу са задовољством рећи да полако излазим из омаје и опсене овога материјалног света и режираног привида стварности. Тешко је и има пуно изазова али је воља огромна. Хвала светлим Боговима велике расе што ми указују на прави пут освешћења и сазнања. Знам да велика већина наших сународника неће изаћи из калежа у ком се налазе, верујући да такав мора бити живот. А опет, радује ме што у последњих пар година читам на вестима и увиђам, да се свет глобално буди и освешћује, да има све више људи на свим меридијанима који траже и проналазе истину и боре се за њу. Пријатељ ми је скоро испричао да је патријарх московски и целе Русије Алексеј други, својевремено пружио руку помирења руским староверцима. Још једна лепа и охрабрујућа вест. Наступа лагано јутро Сварога а са њим и отпор свеколикој тиранији.

Хвала и вама што сте покренули и одржавате овај сајт, у нади да ће будући освешћени људи моћи у што већем броју да вас читају. Нека вам Богови подаре снаге да у свом храбром послу истрајете!

Ја сам ето имао потребу да са неким сличним, који све ово разуме, поделим своје искуство и своја осећања, па макар и путем писма. Толико од мене у овом обраћању.

СЛАВА БОГОВИМА И ПОМЕН ПРЕЦИМА!!!

Висине, дубине, ширине и пространства Белосрбства не могу се ни измерити, ни сагледати, ни појмити.

Белосрбство је сан, поетика и идеал Плавих Вилењака, Дивот-Вила, Белих Богова, и Сварогових Аватара, свих Оних Који Вечно Долазе Одозго да одржавају Ред и Поредак на Земљи и у Васељени.

Белосрбство је много више од генетског кода, много више од крви и биологије, много више од свега видљивог и опипљивог у Материјалној Васељени.

Белосрбство је Светлосни Запис Одозго, Светлосни Запис и Сварогов Печат у Души, у Духу и у Свести Белих Срба и Белих Србкиња када се пробуде и освесте, те када крену Вертикалним Путем ка Праизвору Живота, ка Бити и Сушти.

Благословен је, Три Пута Благословен, сваки Онај који се роди са Светлосним Записом Белосрбства, који се иза еона космичког сна без снова, у једном Тренутку Вечности, пробуди и освести, те кликне к Сварогу Тросунчаном:

 Ја Сам Бели Србин!

Ја Сам Бела Србкиња!

Бити Бели Србин или Бела Србкиња – то је највећи идеал Сварогових Аватара!

Ко зна кроз колико си животних токова, кроз колико земаљских инкарнација, лутао од расе до расе, од народа до народа, од рода до рода, селећи се из тамнице у тамницу, да би се, најзад, после многих тисућлећа и еона лутања и тумарања светом омаја, илузија, опсена и закривљених огледала, оваплотио и родио у Беломе Србству – као Бели Србин или Бела Србкиња!

О, Свароже Тросунчани!

каква Милина и Дивота Твоја!

Првобитна Ведска Свест и Култура рођена је у Винчи.

Винча је Прадомовина, Прадомаја, Прародина Ведских Белих Срба.

Србски Коледар – по којему смо у двадесет и седмој години седамдесет и шестог столећа – прати културни, духовни, друштвени и цивилизацијски развој Винче.

Благодарећи високој Свесности и Свести Винчанаца –  Ведских Белих Срба – Култура и Цивилизација Винче опстајала је и живела дуже од две тисуће година у миру и благостању, све док нису наишле хорде дивљивих и бесловесних народа, нижих паразитских раса, како са Истока тако и са Запада.

Када кажемо Винча, ми тада имамо јасну представу, јасну визију једне високе Културе и Духовности Божанске Свесности и Свести.

Атлантистичка, западњачка, паразитско-рептилска цивилизација је – нема више никакве сумње у то – сушта опречност и супротност Винчанској Цивилизацији на свим пољима и ступњевима Културе, Духовности и Стваралаштва.

Када говоримо о Првобитној Европи, тада морамо бити свесни, да је Првобитна Европа зачета и настала управо на просторима Ведске Винче.