Човече који српском земљом ступаш,
било да си дошљак или овдашњи,
ма ко да си и ма шта да си,
када дођеш на поље ово,
које се зове Косово,
по свему ћеш угледати пуно костију мртвих,
те са њима и камену природу,
мене крстозначног као стег,
видећеш како посред поља усправно стојим.
Да не проминеш и да не превидиш
као нешто залудно и ништавно,
но молим те, приђи и приближи се мени, о љубими,
и размотри речи које ти преносим,
и из тога ћеш разумети због ког узрока
и како и зашто ја стојим овде,
јер истину ти говорим,
ништа мање од живога,
да ћу вам изнети у суштини све што се збило.
Овде негда бејаше велики самодржац,
чудо земаљско и рига српски,
звани Лазар, кнез велики,
побожности непоколебими стуб,
доброразумља пучина и мудрости дубина,
огњени ум и заштитник странаца,
хранитељ гладних и миловање ништих,
скрбних миловање и утешитељ,
који воли све што хоће Христос,
коме иде сам по својој вољи
и са свима својим безбројним мноштвом,
колико је под руком његовом.
Мужеви добри, мужеви храбри,
мужеви, ваистину, у речи и у делу
који се блистају као звезде светле,
као земља цветовима шареним,
одевени златом и камењем драгим украшени,
многи коњи изабрани и златоседлани,
сведивни и красни коњаници њихови.
Свеплеменитих и славних
као какав добри пастир и заштитник,
мудро приводи духовне јагањце
да у Христу добро скончају
и приме мучења венац
и вишње славе учесници буду.
И тако сложно велико безбројно мноштво
скупа с добрим и великим господином,
добром душом и вером најтврђом,
као на красну дворану и многомирисану храну
на непријатеља се устремише
и праву змију згазише
и умртвише дивљу звер и великог противника
и неситога ада свејадца,
велим Амурата и сина његова,
аспидин и гујин пород,
штене лавово и василсково,
па са њима и не мало других.
О чудеса Божијих судбина,
ухваћен би храбри страдалац
безаконим агаренским рукама
и крај страдању добро сам прима
и мученик Христов постаје
велики кнез Лазар.
Не посече га нико други, о љубими,
до сама рука тога убице, сина Амуратова,
И све ово речено сврши се
лета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак,
а час је био шести или седми,
не знам, Бог зна.
Category: All
Драган Симовић: Зашто волим Србију
Питате ме: Зашто волим Србију?
Волим је зато што сам ту први пут препознао мило мајчино лице, и што сам ту први пут чуо најдивотније песме своје мајке, и што сам ту први пут осетио горски лахор у прамалеће једно далеко.
Волим је зато што сам ту први пут угледао звездано небо, и гледао Сунце како се рађа, и дивио се пуном Месецу понад једног горја под снегом плаветним.
Волим је зато што су овом родном грудом ходили преци моји, који су се држали сунчеве осе, божанске вертикале, сварожнице, који су при свакој стопи остављали светлосни вез што је уписан у сваком камену, у сваком брду, у свакој реци, у сваком потоку, у сваком воћњаку, у сваком дубу, у сваком гробљу, а уписиван је и у далеким звезданим јатима кроз векове и васељене.
Питате ме: Зашто волим Србију?
Волим је због свега онога што се види, што се опипати може, али је још више волим због онога, тајанственог и тајинственог, што се ни видети ни опипати не може, због нечега што је у многе душе уписано, у душе биле и будуће, у душе предака и потомака, због нечега што ваша људска памет, и ваше људско умовање и мудровање, никада неће моћи нити да појми нити да схвати.
Волим је због ветрова и киша, због муња и громова, због румених облака и плаветног горја у даљини, због горских извора и слапова, због модрих букових шума и кликтаја орлова у висини.
Питате ме: Зашто волим Србију?
Волим је зато што је то једна бајка, једна песма праискона, једна вилинска свирка, једна лепота неизрецива!
Волим је кад крену пролећне воде, кад снези копне по горју, кад дувају топли ветри у прамалеће, кад цвату оскоруше по присојима, кад бели ждралови лете подно неба руменог у сутон вечерњи.
Волим је онако како се воли мајка, како се воли сестра, како се воли неко ко ти је мио и драг, како се воли језик матерњи, како се воли душа народа.
Ви што ме питате, ово никада нећете моћи да појмите, да схватите, да разумете, јер између вас и мене многа су сазвежђа, многа звездана јата, многи светови правасељенски, многи појавни и непојавни, видљиви и невидљиви светови.
Ви и ја смо две различите расе, две различите галаксије, два различита космоса.
Моји су преци дошли одзго, моји су преци Стриборјани, Ведски Срби, Бели Словени, Хиперборејци, моји су преци ратници светлости, потомци живога Бога.
Од предака сам учио и запамтио, у душу своју уписао за сва времена минула и будућа, да земља није оно што се види, да Србија није нешто чиме се трговати може и сме, већ да је земља светиња, да је Србија родина, родна груда, мајка и прамајка, да је Србија жива, да има душу и срце, да има очи и плућа, да се Србија мора волети да би и она волела нас, да се Србија мора хранити да би и она хранила нас, да се Србија мора бранити да би и она бранила нас!
Ако останем без Србије где ћу онда да слушам свирку ветра, где ћу да слушам кликтај орла, где ћу да пијем воду са горског извора, где ћу да гледам Сунце, Месец и звездана јата, где ће се онда играти моја деца и деца моје деце и деца оне далеке моје деце!
Ако останем без Србије, ја нисам више ја, нити је мој дом више мој, нити су моји преци више моји, нити ће моји потомци бити више моји, нити ће мој језик више бити мој, нити ће моје песме више бити моје!
Вама који ме питате, зашто волим Србију, одговорићу онако како су моји преци горштаци одговарали вазда и свуда:
Србија је моја мајка, моја родина и мој род, и ја нећу и не смем да останем без Србије, и ја нећу и не смем да се одрекнем Србије, и ја нећу и не смем да вам да вам допустим да поганите Србију!
Немојте нас бројати, јер ћете се у бројању преварити!
Срби нису само они које видите, већ су Срби и они које не видите, који су се преселили у духовне светове.
А кад се Србија брани, онда у помоћ притичу сви Срби из свију божанских светова.
Кад србски ратник, свети ратник, ратник светлости, изиђе на бојно поље, он тада и осећа и зна да су уз њега сви преци његови, од Искони све до Праискони, и да бој не бије онсам , већ сви преци и сви свети кроза њ војују!
Србство није само хоризонтала, само обзорница, већ је Србство много бројније и силније по вертикали, по сварожници, по сунчевој оси.
Србство није кретање из једне тачке у другу тачку по земљином шару, већ је Србство Пут навише ка Богу живоме!
Србство је много више од народа, много више од нације.
Србство је светост, светлост и посвећење!
Ленка Симовић: ЛИСТ
Некада давно било је неко дрво које се звало Липа.
На њему је био неки лист што је стално опадао и растао. Сви људи и деца су се чудили што један лист опада па расте, те су одлучили да посеку дрво. Само је једна девојчица могла да их спречи, а она се звала Милена.
Милена је била ћерка ловца који сече дрва, а њена мама је била жена која је могла да види шта се дешава у листу, да ли је болестан или није.
Но, овога пута, Миленина мама није хтела да погледа лист.
И тако је почела борба између Милене и родитеља, и стално су се свађали и свађали, а једног дана се Милена сетила шта ће да уради, да би спасила дрво и лист.
Отишла је у шуму и дрвећу шапнула тајну.
Сутра ујутру оде код татиног најбољег друга, и с њим пође у шуму. Ишли су и ишли и онда татин друг упадне у рупу, али га из рупе дрвеће избави. Кад су он и Милена изашли из шуме, похита он код свог друга, и све му исприча, убедивши га да не посече Липу.
(Ленка Симовић је ученица другог разреда О. Ш. „Дринка Павловић“ у Београду.)
Драган Симовић: Пробуђени Вилењак у свету спавача (видео)
ДРАГАН СИМОВИЋ: ПРОБУЂЕНИ ВИЛЕЊАК У СВЕТУ СПАВАЧА
ОПРЕМИО: СТАРИ СЛОВЕН
(Лета 7527, мецеса рујна, дана четрнаестог.)
Драган Симовић: ВИЛЕЊАКОВА МОЛИТВА СВАРОГУ ТРОСУНЧАНОМ
Молим Ти се,
Свароже Тросунчани,
Господе Трију Светова Суштих!
укрепи,
оснажи,
ојачај,
просветли
и у лучезарне висине вознеси
све Беле Србе и Беле Србкиње,
те Род и Пород њихов,
и подари им Нову Земљу и Ново Небо
далеко од ових сеновитих,
тамних и грозних светова
у којима владају змије и јакрепи
у љуштури људској.
Нека Бело Србство васкрсне
и роди се изнова,
али не на овој Земљи
и под овим Небом,
већ на Новој Земљи
и под Новим Небом,
ваистину,
у Новоме Свету
у којему нема змија,
јакрепа и звериња,
у Новоме Свету Бити и Сушти
са Белим Божанствима
нашим.
(На левој облаи Истера, лета 7527, месеца рујна, дана петнаестог.)
Деспот Стефан Лазаревић: Запис на мраморном стубу
Драган Симовић: ТИСУЋЛЕЋИМА СКРИВАНА ИСТИНА О ВЕДСКИМ СРБИМА ВЕЋ ЈЕ ИЗИШЛА НА ВИДЕЛО ДАНА
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
Између Ведских Срба и Древних Винчанаца стоји духовни знак једнакости.
То је један те исти Род, једна те иста Култура и Духовност.
Ватиканско бечко-берлинска истиографска школа одлази на историјско сметлиште.
Уосталом, то никада и није била темељна, озбиљна и одговорна школа, у изворном значењу те речи, већ хазаро-кршћанска секта.
После Милоша С. Милојевића, Симе Лукина Лазића, Олге Луковић Пјановић, Радивоја Пешића, Јована И. Деретића, Слободана Јарчевића, те најмлађег Витеза ВедСрбске аутохтонистичке школе Горана Шарића (нека ми опросте они ведсрбски аутохтонисти и прегаоци које овом приликом не споменух!), приче и бајке ватиканаца и бечко-берлинских секташа делују, уистини, несувисло и бесловесно.
Долази време, и већ је дошло, када ће се лажним повесничарима, бечко-ватиканским секташима, забранити сваки рад у Србији и иним србским земљама.
Тисућлећима скривана Истина о Ведским Србима, као изравним потомцима Древних Винчанаца, већ је изишла на Видело Дана распршујући све преваре, обмане и лажи хазаро-кршћанских калуђера ушкопљеника из бечко-берлинске секте коју су у Ноћи Сварога створили космички паразити и рептили.
Моја соба – Алекса Шантић
Један кревет, астал, књиге у ормару,
У куту бачене новине без броја
И лик мајке моје виси о дувару
уз икону – ето то је соба моја.
Малена. Но мени велика је башта,
Гдје над потоцима тихим трепте јоште
Лептирице сјајне мојих снова, машта,
Радости и среће, мира и милоште.
Овдје ми је као да сам гдје у страни
Високо, под сводом дуга уздрхтани’
У којима рано пролеће се купа…
Ово је крлетка топла душе моје;
Кроз њен мали прозор она лети, поје,
И сјај златни пије из небеских купа.
– 1912.
Драган Симовић: Мит и Завет
Открићу вам нешто што огромна већина не зна и, тврдоглаво одбија да зна:
У рату између двају народа не побеђује онај народ који има моћнију војску и богатију економију, већ онај народ који има већи и дубљи Мит и Завет.
Они неосвешћени и бесловесни „Срби“ који се спрдају са Србским Митом и ВедСрбским Косовским Заветом, уистини се спрдају са својим прецима и потомцима, као и са самима собом.
Јер, кад се један бесловестан народ одрекне својега Мита и Завета, он тада постаје светина, хорда и руља што убрзано стреми ка својему коначном нестанку.
Драган Симовић: О ЈЕЗИКУ ТИ ПОЈЕМ, РОДЕ МОЈ ЗВЕЗДАНИ!
(Врлом ми пријатељу Соколу са Велебита, Белом Србину, Витезу Праисконог Реда, Ратнику и Пчелару посвећујем ове лирске записе.)
Ноћ Сварога је истекла, и сада смо у Јутру Светог Дана Сварога када морамо много што-шта да освестимо и разјаснимо, а превасходно неке речи и појмове у ВедСрбском Језику, будући да све забуне и заблуде у свету и полазе од незнања и неосећања Бића Језика.
Будући да смо ми нараштај који није темељно образован, већ збрда-здола „едукован“ у усташко-комунистичким и рептило-ватиканским „школама“, стога нам се често дешава да бркамо битне и суште појмове или их, пак, тумачимо на начин који није у Духу ВедСрбског Језика.
Одмах да кажем да је ВедСрбски Језик – Језик Мајка, Језик Белих Богова, те се тај Језик не може ни схватати ни појимати ни тумачити на начин како се схватају, појимају и тумаче неки ини вештачки и на силу створени језици, као што је енглески, на прилику.
ВедСрбски Језик је Језик Простора, Времена и Вечости, а то значи, да има Пет Пространстава, Пет Димензија, те да, истовремено, има и Хоризонталу и Вертикалу, што ниједан други језик на Планети нема.
За оне којима су ближе савремене дигиталне и космичке технологије, рећи ћу: ВедСрбски Језик јесте Језик Холограм, али Холограм Белих Божанстава; Језик Који Следи Пут Светлости, Језик Који Се Простире На Поткама Вечнога Стварања.
Савремени збрда-здола едуковани (али никада образовани!) „србски“ језикословци, „србски“ филолози и лингвисти – по угледу на неке назови „језике“, једнопросторне, једнодимензионалне, искључиво линеарне илити хоризонталне „језике“, а по диктату сорошевских, родно-равноправих и рептило-феминистичких фондација – врше силовања, мучења и черечења Бића и Сушта ВедСрбског Језика.
Биће и Сушт ВедСрбског Језика је, примера ради, за седам ступњева изнад енглеског језика, и, оно што се може применити на енгелски, или било који други нижи језик, на ВедСрбски Језик не може, и не сме!
Бићу и Духу ВедСрбског Језика су посве страна бесловесна „творења“ „идиотизама“– по угледу на рептило-енглески – као што су: судијица, научница, адвокатица, филологиница, капетаница, пуковница, генералица, маршалица…
Уз име сваке Беле Србкиње, ма којега занимања и позвања била, може да стоји – што и јесте у Духу Бића и Сушта ВедСрбског Језика: судија, научник, филолог, лингвиста, адвокат, капетан, пуковник, генерал или маршал, а да се, притом, ни најмање не понизи, повреди или умањи њено Женско Начело, њено Родно (Полно) Биће.
Само „школовани“ (по атлантистичко-рептилским камповима) идиоти и дебили могу да врше таква силовања, мучења и черечења Бића ВедСрбског Језика!
Немојмо дозволити да „едуковани“ рептилски „фах идиоти“, излетели из Сорошевог шињела, загађују, погане и трују наш Свети ВедСрбски Језик!
Коментар Милана Живковића преточен у стих: Прво треба себе спасити, да би могао друге спашавати
Кратко … Јасно … Тачно…..
Све је по принципу Холограма…
наше стање у дубини душе и срца
одражава наше стање у спољном видљивом свету….
смирај душе и доброта
даје неопходну снагу за све изазове
у тој маји и опсени…
прво треба себе спасити….
да би могао друге спашавати…