У некаком селу пођу жене у планину да траже дивљега броћа, и тако врљајући по планини, једна од њи зађе и дође пред једну пећину из које изиђе међед, те је увати и одведе унутра; и нође живјећи ш њиме, жена затрудни и роди мушко дијете. Пошто дијете мало поодрасте, жена се некако украде и утече у село кући својој. Међед је једнако којешта доносио и дијете ранио, као му прије и матер. Кад дијете нарасте повелико, оно навали да иде из пећине у свијет. Међед га стане од тога одвраћати, говорећи му да је он јоште млад и нејак, а у свијету има зли звјерова који се зову људи, пак ће га убити. И тако се дијете мало поумири и остане у пећини.

Послије некога времена дијете опет навали да иде у свијет, и кад га међед друкчије није могао одвратити, а он га изведе пред пећину под једну букву, па му рече:
„Ако ту букву можеш ишчупати из земље, онда ћу те пуштити да идеш у свијет, ако ли не можеш, још ваља да шједиш код мене.“
Дијете спопадне букву, па повуци тамо, повуци амо, али не може да је ишчупа; онда се опет врати с оцем у пећину. Кад послије некога времена дијете опет навали да иде у свијет, међед га изведе пред пећину и каже му да огледа може ли саде ишчупати букву из земље. Дијете букву спопадне и ишчупа. Међед му онда рече да јој окреше гране, па заметнувши је на раме као кијачу да иде у свијет. Дијете послуша оца, и идући тако по свијету дође у једно поље ђе се неколико стотина плугова било састало, те орали спаији. Кад дође к ратарима, запита и еда би имали што да му дају за јело. Они му одговоре да причека мало, саде ће се њима донијети ручак, па шта ручају они онолики, ручаће и он. Док су они још то говорили, а то се помоле кола и коњи и мазге и магарци с ручком. Кад се ручак донесе, Међедовић рече да ће он то све сам појести. Ратари се зачуде и рекну му како ће он појести толико јело што је донесено за толико стотина људи! Он опет рече да оће, и оклади се ш њима: ако не поједе да им да своју кијачу, ако ли поједе, да они њему дају све што је гвоздено на њиовијем плуговима. Ручак се постави, и Међедовић се наклопи те поједе све, и још да је било.Онда му они скупе с плугова све што је гвоздено на једну гомилу, а он усуче неколике брезе, па све повеже и натакне на своју кијачу, па заметнувши је на раме отиде некаквоме ковачу и рече му да он од онога гвожђа скује буздован на ону кијачу.
Ковач се прими тога посла, али му се учини да је гвожђа много, па га сакрије готово пола, а од осталога буздован слупа којекако. Међедовићу се учини буздован мали према оноликоме гвожђу, а и оно што га је, да није начињен као што би требало. Зато, кад буздован насаде на кијачу, Међедовић, да би га огледао је ли добар, баци га у небо пак се пода њ начетвороножи, те га дочека у леђа. Буздован несрећом ковачевом прсне, онда Међедовић размане кијачом те ковача убије, па отиде у његову кућу и нађе сво сакривено гвожђе, и однесе га с онијем комадима од буздована другоме ковачу, и каже му да му скује буздован на кијачу, али му рече да се не шали него од свога гвожђа добар буздован да скује, ако није рад проћи као и онај прије што га је ковао.

Ковач, чувши још прије шта је било од онога ковача, скупи све своје момке, па оно сво гвожђе саставе уједно и скују буздован врло добар колико се игда могло. Кад насаде буздован на кијачу, Међедовић опет да би га огледао, баци га у небо, и начетвороножи се пода њ, али се буздован не разбије, него одскочи од леђа. Исправивши се, Међедовић рекне:
„Саде је буздован добар“, па га заметне на раме и пође даље. Идући тако, нађе у пољу једнога човјека ђе је упрегао у ралицу два вола те оре, и дошавши к њему, запита га да ли има што за јело.
Човјек му одговори:
„Саде ће моја кћи донијети мене ручак, па ћемо подијелити што је Бог дао.“
Међедовић му стане казивати како је он појео све што је било приправљено за неколико стотина ратара, и запита:
„А шта ће саде у једноме ручку бити мене, шта ли ће тебе?“
У том ете ти ђевојке с ручком. Како ђевојка ручак постави, Међедовић се одма руком вати да једе, а човјек му не дадне, него му рече:
„Не док се не прекрстиш вако као и ја!“
Међедовић, гладан, не имајући куд, прекрсти се, па онда почну јести, и наједу се обојица, и још им претече. Међедовић, гледајући у ручконошу, која је била крупна и здрава и лијепа ђевојка, омили му, и рече оцу њезину:
„Оћеш ли ми дати ову своју шћер да се женим њоме?“
Човјек му одговори: „Ја би ти је радо дао, али сам је обећао Брку.“
Међедовић на то рекне: „Море шта марим ја за Брка? Ја ћу Брка овијем буздованом.“

А човјек му рекне: „Море и Брко је неки: саде ћеш га виђети.“
У том стане ука с једне стране, док се иза брда помоли један брк и у њему триста и шездесет и пет тичији гнијезда. Мало-помало помоли се и други брк; ете и Брка. Како дође к њима, а он легне ничице ђевојци главом на крило, и рече јој да га побиште. Ђевојка га стане биштати, а Међедовић, уставши полагано, распали својијем буздованом Брка у главу; а Брко прстом на оно мјесто говорећи ђевојци:
„Еве вође ме нешто уједе.“ А Међедовић опет буздованом на друго мјесто, а Брко опет прстом на оно мјесто: „Еве вође ме опет нешто уједе.“ Кад га удари трећи пут, Брко се опет пипне нође и срдито повиче: „Та зар си слијепа? Еве вође ме нешто коље.“
Онда му ђевојка каже: „Не коље тебе ту ништа, него тебе човјек бије.“
Кад Брко то чује, он се тргне и скочи на ноге, а Међедовић већ бацио свој буздован, па бјежи преко поља, и Брко се натури за њим. Међедовић, полакши, поизмакне пред Брком, али Брко никако неће да га се мане. Међедовић, бјежећи тако, дође на једну воду, и нађе код ње људе на гувну ђе вију шеницу, и повиче им: „Помагајте, браћо, забога! Еве ме ћера Брко! Шта ћу саде? Како ћу прећи преко ове воде?“
А један од оније људи пружи му лопату говорећи: „Шједи на лопату да те пребацим.“ Међедовић шједне на лопату, а човјек размане њоме и пребаци га на другу страну, а он бјежи даље. Мало затим ете ти на гувно и Брка, па запита људе: „Прође ли овуда таки и таки човјек?“ А они му кажу да прође.
Брко и запита: „Како пређе преко ове воде?“ А они му одговоре: „Прескочи!“
Онда се Брко залети, па оп преко воде на другу страну, па поћерај за Међедовићем. Међедовић, бјежећи уз једно брдо, врло сустане, а кад изиђе на брдо, нађе човјека на узораној њиви који је у торби о врату имао шјеме, па по једанпут заграби шаком те сије, а по други пут у уста те једе. Овоме човјеку повиче он: “Помагај, брате, забога! Ћера ме Брко, и еве га саде ће ме стићи! Него што ћу чинити? Сакриј ме неђе!“

А човјек одговори: „Боме, Брко, није шала. Али не знам ђе ћу те сакрити; него оди вође у моју торбу у шјеме.“ И тако га узме у торбу. Кад Брко потом дође, и запита га за Међедовића, он му каже да је он одавно онуда прошао, и досад богзна куд је отишао. Онда се Брко врати натраг. Човјек онај, сијући жито, заборави за Међедовића, и узме га уједанпут са житом у шаку, те метне у уста. Међедовић се поплаши да га не прогута, те по устима вамо намо, док срећом нађе један крњав зуб, те се у њему устави и прићути. Кад сијач увече дође кући,он повиче на снаје: „Дајдете, ђецо, оне моје зубне чачкалице, нешто ме жуља у ономе моме поквареном зубу.“
Снаје донесу два велика гвоздена ражња, па пошто он зине, подувре једна с једне, друга с друге стране, док Међедовић искочи из зуба. Онда се сијач тек опомене, и рекне му: „А жље те сакрио! Умало те нисам прождерао!“
Иза тога, пошто вечерају и стану се о свачему разговарати, запита Међедовић домаћина шта му је било ономе зубу те је нако мимо све остале покварен. А домаћин му стане вако приповиједати: „Једном пођемо нас десетак с тридесет коња у Дубровник по со. Идући тако, нађемо једну ђевојку код оваца, па нас запита куда ћемо, а ми јој кажемо да идемо у Дубровник по со; а она рече: ‘Шта да се мучите тако далеко? Еве има у мојој плетивачи нешто соли што је претекло кад сам мрсила овце, мислим да ће ви свима бити доста!’ И тако нође погодивши се ш њоме, она скине с руке своју плетивачу, а ми с коња своје вреће, па пуни и мјери, док напунисмо вреће за све тридесет коња.

Пошто се нође ш њоме намиримо, вратимо се натраг. Ово бјеше у јесен, и вријеме бјеше доста лијепо; али један дан пред ноћ кад бисмо на вр Чемерна, нешто се наоблачи, па окрене снијег са шјевером, да се пометемо и ми и коњи. У то се још на већу нашу несрећу смркне сасвим, и тако тумарајући вамо намо, док један од нас срећом набаса на једну пећину и повиче: ‘Вамоте, браћо! Еве суоте!’ Онда ми један по један намо, док сви уђемо и уведемо сво тридесетеро коња, па коње растоваримо и наложимо ватру, те преноћимо као у кући. Кад шјутрадан сване, а то имаш шта виђети: ми сви у једној људској глави која стајаше измеђ некакије винограда. Док се ми томе још чуђасмо и коње товарисмо, не лези враже, ете ти пудара од оније винограда, па узме ону главу с нама те метне у праћу, па окренувши је неколико пута себи изнад главе, баци је преко винограда да плаши чворке, и кад паднемо на једноме брду, онда ја покварим овај зуб.“

И на част ви лаж!

Оправља се војевода Јанко,
Оправља се на Косово равно,
И он води Секулу нећака;
Ал’ беседе сестре Секулине:
„Ујко Јанко, немерено благо!
„Ти не води Секулу нећака,
„Секула је јошт нејако дете,
„Да Секула не изгуби главу:
„Секула је јединац у мајке.“
Кад Секула речи разабрао,
Љутито је Јанку говорио.
„Ујко Јанко, немерено благо!
„Ти не слушај моје миле сеје,
„Већ ме води на Косово равно.“
Оде Јанко на Косово равно
И одведе Секулу нећака.
Кад су били код Кучева града,
Код Кучева и код Браничева,
Кучевкиње бело платно беле,
Кучевкиње и Браничевкиње,
Беседи им војевода Јанко:
„Ој Бога вам, Кучевкиње младе,
„Кучевкиње и Браничевкиње!
„Дајте мени три аршина платна,
„Да окрпим белога шатора,
„Даћу вама три дуката жута.“
Ал’ беседе Кучевкиње младе,
Кучевкиње и Браничевкиње:
„Војевода Сибињанин-Јанко!
„Дај ти нама Секулу нећака,
„Даћемо ти три шатора платна.“
Беседи им војвода Јанко:
„Не дам вама Секуле нећака
„За Кучево ни за Браничево.“
Кад то рече војевода Јанко,
Расрде се Кучевкиње младе,
Кучевкиње и Браничевкиње,
Па беседе војеводи Јанку:
„Кад нам не даш Секуле нећака,
„Не дамо ти три аршина платна,
„Већ га води на Косово равно,
„Па га подај црним гавранов’ма,
„Нек му они црне очи пију,
„Очи пију, бело лице грде.“
Оде Јанко на Косово равно.
Кад стигоше на Косово равно,
Разапеше те беле шаторе,
Пак беседи војевода Јанко:
„Сад на ноге, моји соколови,
„Те чувајте страже од Турака,
„А ја идем санак боравити.“
Секула је Јанку беседио:
„Ујко Јанко, немерено благо!
„Сад ти идеш санак боравити,
„А ја идем у тај Турски табор,
„Створићу се змијом шестокрилом,
„Донећу ти цара честитога
„У зубима, кано и сокола:
„Кад устанеш, ујко и за санка,
„Немој дати умље за безумље:
„Ти не стрељај змију шестокрилу,
„Већ ти стрељај сивога сокола.“
Оде Јанко санак боравити,
А Секула у тај Турски табор,
Створио се змијом шестокрилом
И донео цара честитога
У зубима, кано и сокола,
Шњиме паде Јанку на шатора,
Сви јунаци виком повикаше:
„Зло си лег’о, војевода Јанко!
„Зло си лег’о, а горе устао!
„Какво чудо на шатору твоме!“
Ђипи Јанко на ноге јуначке,
Па оп узе ту злаћену стрелу,
Па он мисли, на једно се смисли:
„Зашт’ да стрељам сивога сокола,
„Кад сам и сам рода соколова?
„Волим стрељат’ змију шестокрилу.“
Запе стрелу за златну тетиву,
Па он стреља змију шестокрилу,
Писну змија, упусти сокола,
Змија паде на зелену траву,
А соко се диже под облаке,
Па одлети у тај Турски табор.
Кад то виде војевода Јанко,
Од љутине цикну, као гуја,
Ал’ беседи Секула нећаче:
„Ујко Јанко, немерено благо!
„Нисам ли ти лепо говорио
„Кад си пош’о санак боравити,
„Да не дајеш умље за безумље,
„Да не стрељаш змију шестокрилу,
„Већ да стрељаш сивога сокола?“
Пита њега војевода Јанко:
„Слатко дете, Секула нећаче!
„Можеш ли ми ране преболети?“ –
„Ујко Јанко, немерено благо,
„Не могу ти ране преболети:
„Већ кад мени судни часак дође,
„Укопај ме на друму широку,
„Да с’ наслушам трупка от коњица
„И јаука од добри јунака.“
То изусти, па душу испусти.