Ено башибозлуци разграбише отето
Не хајући на вапаје губитника
Постадоше газде на туђем

Присвојише и залогај задњи
Не задавише се

Понекад подригну потајно
У лице
Поданицима својим

Кујући у злато
Куку и мотику
На сва уста

Да се не дигну.

Фото: Кука и мотика; Википедија

По нордијском предању, Один као врховни тада бог њихове митологије је дао пуно тога и жртвовао да би научио моћ Поезије.

Поезија је директно стварање свега. Стварност и реалност. 

Комбиновавање речи са смислом призива дух и моћ а Свети Дух или жива сила Творца доноси сама стихове из Извора Живота. 

Људи склони тамној страни и негативности су пошли путем мрачне поезије, којом су стварали своју реалност. Бајалице, клетве, уроци и остало се увек говоре у стиху. Само знаном ономе ко изговара. Онај на кога то падне осети притисак огромне силе.

То је практична употреба мрачних стихова названа Магија. 

Поезија је начин употребе моћи. Они окренути злу и себичности је употребљавају за мрачне сврхе па дал’ више дал’ мање. 

Да ли знаш да један мрачни кошчеј на пример, (то је титула и ранг) може само са два стиха да те укопа у месту и издвоји мозак из тела као течност?

Поезија је употреба моћи.

Ако је пак неко окренут светлу и добром, он или она се ослањају на Свети Дух ради низвођења моћи Добра на свет. Светла и Љубави ради стварања живота и радости. Природа пева стално и ствара. Ветар свира своје мелодије које мало ко схвата. Биљке пупе пунином мелодија поезије живота. Вода чује моћне речи љубави и постаје лек.

Да ли знаш да један човек или знаник или ведун или волх или учитељ или како год назвали ту титулу – може са два стиха да те заустави у месту и отвори ти мозак за Светло одозго? Да те преобрази у ходајућу Љубав? 

Да ти да снаге да и кроз пакао ходаш са осмехом и са сваким додиром да оживиш све?

То је моћ песме. То је Силница. 

Ко има изреку у народу „песма нас је одржала њојзи хвала“?

Ко има једини и даље живу епику а да је свако зна од детета до старца, не само повлашћене касте која само мрмља?

Зашто данас човечанство не трпи поезију дуже од пар минута или уопште а некада је то било главно?

Сва уметност пролази и све се промовише, даје му се пажња сем поезији јер…?

Да се одвоји човек од праве моћи. Да не осети како у њему све ври кад стихови Светог Духа дођу обасјани. 

Да се никад из места не помери и будан буде, не.

Стога…

Врати се извору и пронађи лековиту моћ стиха. Има их пуно баналних и небитних, а ти пронађи праве. Пронађи оне који говоре души. Пронађи и оживи…

…Јер Бог Творац је створио све речју, звуком стихом вечности. Нотом узвишености.

Ево вам једне тајне откривене која није ни била то;

Музика је једна врста стиха и језика Вечности. Музика је песма подигнута на виши ниво. Стих опет, ствара музику и звук. Сваки инструмент ствара вибрацију која после добија облик.

Музика је део песме или поезије. Она постаје жива када је Човек разуме. Јер је неодвојиви део поезије.

Зато је много музике данас банално и лоше, да се Човек не досети језика…

Језика свог природног, Божијег.

..

Стих стихује Вила Равијојла

Кано ниску ниже и дукате златне

Све сад пева и све попева

А пред њом сад мали Храстак расте

.

У времену у ком нема краја

Расте Храстак сред Божијег раја

Небесима тим пољима славе

Руке пружа све зелене праве

.

Стих стихује Вила Загоркиња

Боже мили гле чуда велика

Расту деца духом испуњена

Божја слава вечно објављена!

.

Стих стихује Дјева Светла Бела…

Стих стихује Човек посред чела

Стих стихују и деца и стари

Стихом ствара Бог у нама ствари

.

Дух јесте и Стих би!

.

Све је живо, све сад ври.

.

Извор Звезда Род

Приредила Верица Стојиљковић

Чаролију из себе проспи

срцем злато и сребро прави

радост кроз простор пронеси

И види шта ће да се деси

кад против тебе удруже се сви ,

победи јер магија си ти!

Фото – галерија слика и фотографија Србског Журнала

Приредила Верица Стојиљковић

Ноћас ћемо брати биље што све ране лечи
Негде цветак, негде лист, корен, негде плод,
Сви помиловани, душом упитани
у корпу месечином плетену, ће стати!
.
Понећемо и камење зрело и потока искре
Мало песме зрикаваца, ноћних птица,
Вилин коло са врха женске планине,
И мед са кора, коловођа дрвећа!
.
И пред јутро, кад већ сунце буде будно
Дому ћемо поћи, где, ватре радосне и
Жеље благосне већ пламте и
На њима ћемо силу љубоносних
Срцалека направити – то прозори су душама
Ка пољима белим, ка пољима златним!

Фото: Каћуни; Википедија

Хеј планине,
шта кријете за ме,
да ли је то хук прохујалог века,
у тој шуми прошлост,
мирис боровине,
или корак судбе
што на мене чека?
.
Хеј планине,
ви дворци висина,
да л’ вас небо купа и шапуће тајне
ил’ вас у подножју подкопају људи
па до вас не стижу
те звездице сјајне?
.
Хеј планине,
мој престоле среће,
чини ми се ко да и ја растем с вама,
такнем на мах сунце
па ме светлост ствара,
бистрик и топлота самном изаткана.
.
Хеј планине,
доћи ћу вам опет,
живите у даху који из вас дишем,
носите ме сводом,
ох, каквог ли плама,
ви вечно у мени,
ја вечно у вама.

Фото: Влашке планине;Википедија

Гледајући већма, смртне језе поља,
Брат свог Брата штити, поштујући завет,
Bитeзoви прaви, пoнoситoг соја,
на свакој им је рани изнико пo цвет.

Блистају се руже, као и божури,
то је понос ратнички, крвљу печат дат,
док буктиња ватре ка њима пожури,
пo пољанама хукти, тај паклени рат!

На бојишту, никад Хероји не касне,
Витештво не часи кад се невин брани,
задатак извршен, пир ће да се згасне,
Вук за Србље скаче, па макар у рани.

Сада тужно оста и ратно бојиште,
о њега je прикoвaн, црне птице кљун,
док сирочад земље у неправди вриште,
мук шуме оплакују, потоци и жбун.

Oдбачени сви су, јер штите истину,
напаћену Србиjу, Вукове и род,
хтели би да сване, да напустe тмину,
изнад себе гледајућ у небески свод.

Оста да се пише и да се сачува,
све што беше Свето за срце народа,
да заборав никад, дику не одува,
оне што су ствaрнa Слога и Слобода.

Фото: Косовски божур; Википедија

Зли волшебници, мрачни владари овога света у каљузи, већ тисућама година чувају у строгој тајности Знања о ВедСрбима, о КолоВенима, о Стриборјанима илити Хиперборејцима, како би кроз многе векове држали Србе, и ине Србе који се зову Словенима, у покорности и у ропству.
Свеколики Запад, онај Запад отпао од Словесности и Слова, од Истине и Светлости, онај Запад рептила и грабљиваца, изокреће и преокреће Истину и Реч, нашу Свету Реч, Реч у којој је садржана Истина и Светлост ВедСрбства, ВедСловенства.

Једна од тих Речи Истине (а све Речи јесу тек Једна Реч!), јесте и Реч Арија, Реч која садржи духовни печат, светлосни запис, суштаствени ДНК ПраСрбства, ВедСрбства, ВедКолоВенства. Арија је ПраСрбска, ВедСрбска Реч за Словесног Човека, за Хомо Сапијенса, за Биће Сушто и Освешћено. На древном Светом Језику наших Великих Предака, Реч Арија значи дословце: Онај Који Зна Да Јесте; Онај Који Зна Да Једно Јесте Са Суштим. Арија је и ПраОтац ВедСрба, који се изворно зове Ор Арија ДаждБог! Аријеви потомци зову се Аријевцима! Аријевци су изравни потомци Праисконог Сапијенса, Праисконог Словесног Човека. Аријевци су ведски чувари Велике Мајке Земље, чувари Мокоше ПраМајке, Сербонини Свети Ратници.Ово је праизворно значење и тумачење Светог Слова Арија и Аријеваца.

Свако друго и другачије тумачење Светог Слова јесте од Господара Таме, које иде преко оних људи који служе Господару Таме, Чорту и Црнобогу, а заклетим вековним вразима и душманима ВедСрбства и КолоВенства.

Аримански Редитељ, Зли Волшебник, дуго је припремао, у најдоњим одајама Тартара, паклене ратове против ВедСрбства и КолоВенства, с намером да сатре и затре ВедСрбе и ине КолоВене. Сатирање и затирање ВедСрба и КолоВена ишло је управо преко ВедСрбских Знамења, Слова и Речи. Преко ВедСрбских ПраСлика! Зли Волшебници, слуге ЦрноБога, слуге Чорта и Аримана, у двадесетом веку, у Срцу Европе, преокренули су сва ВедСрбска Знамења и Слова, преокренули и окренули надоле, према Тами и Тартару, да би преко тих Знамења и Слова, да би кроз та Знамења и Слова, извршили најгрозније злочине и погроме над Србима, Русима, Пољацима, Словацима, Чесима, Украјинцима и БелоРусима. У двадестом веку побијено је стотину и осам милиона ВедСрба и иних КолоВена!

Свеколики је Отпали Запад радио на том Ариманском Пројекту сатирања и затирања ВедСрба КолоВена! А све је то чињено стога што Отпали Синови, Синови Таме, Синови Чорта, нису желели да наступи Ново Доба Божанске Духовности, оне Духовности која је усаображена, како са Мајком Земљом, тако и са Језгром Звезданих Јата. Чортови Црни Аријевци, Зли Волшебници, разорили су, праисконом мржњом и праисконим злом, Само Језгро ВедСрбства и ВедКолоВенства, како би и даље, у најдубљим одајама Тартара, остала скривена Истина о ВедСрбима, изравним потомцима Ора Арија ДаждБога, Праисконог Божанског Сапијенса!

Свет је у расулу и распаду, у бесмислу и безнађу; Човечанство је на Путу РасПутном, на Путу Самоуништења, управо стога, што се Истинита Света Знања ВедСрба, већ тисућама година, скривају у Тами Тартара. Једино и само Знања ВедСрба, потомака Ора Арија ДаждБога, могу Човечанство да изведу на Пут Светлости, на Пут Спасења, на Пут Живота Вечног, на Пут Лепоте, Доброте и Љубави!

Напомена Песникова.

Ово је праизворно и праисконо значење и тумачење Слова, Светог Слова Арија, и сви они који преузимају моје песме и лирске записе са наших портала и сајтова, и објављују их, потом, на својим ариманским и чортовским сајтовима, да би их, са својих злих наума и намера, изокретали и преокретали, тумачећи их у присуству Таме и ЦрноБога, чине велик злочин према Светлости Стриборије, злочин према ВедСрбима и ВедКолоВенима.
У глуво доба ноћи, призивам Велике Претке – Ора Арија ДаждБога, Световида, Перуна и Сварога, Мокошу и Србону, да распрше и разјуре све Зле Волшебнике од мојих певанија и писанија; а посебице кличем Перуну Огњевитом, да својим стрелама, лучезарним и огњевитим, сажегне све Синове Таме, све Зле Волшебнике, што на моје Слово и на мој Пев и Пој насрћу! Перуне, дај, и бдиj!

Фото: Дајбог (ГаждБог); Википедија

Повежи се са Човеком – Јединим Богом
Повежи се са Знањем и бићем ВедАватара
И повежи се у Тиху са својом суштином –
Са свим својим дејственим центрима
Нижим средњим вишим и највишим
И повежи се саТелом Свешћу Духом Душом

Удахни вечни дах Творца који држи свет
Изреци потврди прихвати силницу – разјасницу:

Све религије и све духовне групе
Сви верски поглавари и духовни учитељи
Гуруи шамански прваци и сви други
Који не подучавају Божјим знањима
Чије су одредице – научо-духовна знања
За складно управљање свим догађајима
Управљање развојем Човека и Света
Технике свести о васпостављању
Оштрим ножем одстарњених органа
Враћању отишлих и вечном животу

И даље армирано цементирају Потку
Са застарелим нетачним магијским знањима –
Која следбеника врте кружно неделатно
И представљају кочницу-успоривачицу
За брзо и брже остварење Божјег Плана

Њих и нас- који не стварамо врло моћно
У пуном складу са многодарованом снагом
Коју од искона носимо дубоко дубоко у себи
Лепота Стварања ће упорно упорно и без осуде
Свакотрено призивати прозивати призивати

Фото:Тиховање…; Википедија

Да заштити вољенога брата
живот свој пред бож’ји олтар меће.
Она креће пут Балканског рата
у мушког се ратника промеће.
.
Једну жељу пожелела само:
Нек јој ране удове и главу
да јој ране не буду онамо
где ће оне разоткрити жену.
.
Бомбашица Гвозденога пука
у детињству благо чобанила.
Неретко је пуцала на вука
од напасти стадо одбранила.
.
Брегалничке ране разоткриле
да војује сестра место брата.
Одлике за храброст је спасиле
да је кући не врате из рата.
.
Епски Српски Скадар опседала
слободећи дом краљевића Марка.
Француска јој влада Крст је дала.
Једина је са њим жена светска.
.
Витез јунак Милунка је била.
Назвали је Српска Орлеанка.
Шест ордена за храброст добила.
Легију части дала јој Француска.
.
Рас колевка Немањића славних
Милунку је српству одњихала.
Милозвучјем песама гуслених
јунакињу Колевка саздала.

Фото:Милунка Савић; Википедија

Ходаћу градом дуго
и сретати лица
у којима бих да назрем
обрисе твога лика.
Познала бих те ја,
издалека, као негда,
по ходу и пламену,
незагаслом.
.
Довољно ми је
да знам да си ту
у том граду
препуном угарака живота
гдје међ милионима,
нема једног,
да распламса
ватрене чежње плам.
.
Дуж празних булевара
утиснути трагови
ситних гутача сновиђења
и понеког сањара,
уснулог на репу снохватице,
запечаћени леже
на перонима заборава,
чекајући празне возове сјећања.
.
Довољно ми је да знам
да си ту,
под нашом кабаницом неба
гдје смо, држећи се за руке,
чекали да звона града
пробуде тротоаре
на којима још увијек има оних
који се радошћу пламена
воздижу ка небу.

Фото: Беч; Википедија