Одлажење, долажење
Путеви се пружају
На све стране.
Растанак.

Колико веза се кида
Када Једно крене на две стране?
Шта остаје између?
Чвор?

Празно, а није празно.
Трагови веза остају,
Невидљиви, дубоки или плитки?
Ту су.

Боли то растезање.
Ко, када И како ће то пресећи?
Где ће бити рез?
Колики ожиљак ће настати?

Раскидање веза.

Шанса да се потоне,
Или да се зачне ново.
Не може се наслутити.

Пустити.

Мала тераса, летњи дан, 2016.

Фото: Фототека Србског Журнала

Ено, види Mајко, ти земљице моја,
ковач мач искива од свoг бола Tвога,
гвожђе се усија од ватреног слоја,
ужарени пламен, шаље испред Бога.
.
Хтео би да клечи, да Бога умоли,
да му опрост Свети за грехе дарује,
али Бог наш Mајко, Tебе силно воли,
опрост неће дати, неће ни да чује.
.
Бол се постидео, jeцa сaв поражен,
ковач чекић диже, снага душу гали,
и он ти је Mајко од многих изгажен,
али се не преда, гвожђе водом кали.
.
И њега су Mајко, забораву дали,
сада мач искива од свoг бола Tвога,
снагу да му виде, преда њим би пали,
јер он није рођен за слугу нит роба.
.
Kрв му ватра живa, a рукe му снага,
Србијом се дичи, оклопникe ствара,
а душа му одвeћ светковином блага,
мач који искује, неправду разара.
.
Ено, види Mајко, капи му низ чело,
по вреломе гвожђу, Tвога бола капљу,
а он снагом својом као Свето – бело,
мачу правде даје, снагу сву јуначку.
.
Види ковач храбри, колико се свега,
у том жарном гвожђу, скупило до сада,
то је Mајко – земљo, Tвога тeла cтега,
мач правде нeк будe, васкрслa нaм нада.
.
Одjекује снажно, све до неба плавог,
ударац што топи, бол неправдом ношен,
рука од ковача не преза пред жаром,
зна да мач ће бити, победник над лошeм.
.
Оштри ковач гвожђe, тоцило се врти,
вода капље журно, преко каменице,
јачи мач ће бити и од саме смрти,
растераће оне – птице злослутнице.
.
Нек неправда дрхти, кадa мач забљешти,
покосиће злога као перје сврачје,
васкрснућеш мајко, ковач боли лечи,
када Витез правде, иступи са мачем.

Фото: Мач правде: Википедија

Кад те мрзе, они ти трагове бришу,
Да за корацима твојим не запну поколења,
Да ти се унуци не упуте кроз оне шуме,
Па даље, над гај, за висове стења,
Још даље, за брда она, путевима истим
– Куда прошла је колона…
.
Када те мрзе, они то најпре крију,
Суседски осмех, чашица више,
И нуде ти млин, пашу за стада,
Комад круха, ког има за свију,
И хлеба, и погаче преко њега,
Нуде, нуде ти свега…
.
Кад те мрзе, они у шкрињи чувају слово,
Њино зрно мржње за Узгој – нека се нађе!
Можда ће из саставака што међе наше башче
Поплавит река плодиште његово,
Па ће те тужит: – Ти си је навео, пашче!
А онда киван међу жицом обрашће.
.
Када те мрзе, тад шаљу брзојаве:
Колико чељади, стоке и ара,
Колико се цене продане главе,
Како арчити што ти се похара,
Како да умукну меденице што у бегу звоне,
Дубље, и даље да их гоне… У јаме оне.
.
Када те мрзе, они ти кућу спале,
Стоку уморе, чељад прекољу,
Њиве преору, поруше штале,
Веле: – Нисмо се ми хранили истом сољу,
Наша је много љућа, много крвавија,
Али никако сланша, никако на С, ви и ја!
.
Када те мрзе, цркву ти сруше,
Звоник ти сравне, иконе оскрнаве,
Гробове раскопају, кости разнесу,
Међу њима ти тражећи душе,
Да и њу у сатанском плесу,
У крвавом пиру у смрт вазнесу.
.
Када те мрзе, они ти љагу баце на претке,
Измене књиге, преслове споменице,
Прекроје карте, доцртавају границе,
И служе ти за договор подмукло метке,
Док већ поджњевају твоје оранице,
Лажима исписују нове странице.
.
Кад те мрзе, они праве логоре,
Бешчасте девојке, пребијају старе,
Крећу у јуриш пре прве зоре,
Гоничи, што слушају своје поглаваре,
И раде све што им они зборе,
Уз лажни опроштај, и горе, и горе!
.
Када те мрзе, и кад више с тобом не живе,
Кад су ти спалили кућу, поробили стоку,
И кад су ти узели забран и до, и њиве,
Кад су ти узели јарам, клин и огњиште,
Узели све што им срце иште,
Тад од војевача и сами посташе Селиште.

Фото: Мрзитељи, Биљана Васић: Википедија

мене ће чувати прејаке речи
јер изнад зла сам
давна и пробуђена нада

да ме излечи
узлеће криком рањена птица
са усана драге моје
и у другу стварност
препуна љубави пада

син нека ме
уз свако јутрење слути
сенке смиреног тела и лица
под танком граном
бесни док растржу пси

опрости невина стварности
за аманет
просут у ођеке сутра
то певали смо љути
туга нас притисла
док ћутали су зли

окован свет
сужњи пред даном
на обронцима смисла
и сви већ казују песме
слободама старим
а опет тако новим

анђелима се браним
беспочетне зоре
из очију ми краду светлост
и ја се свепогледан раздањавам
да вечну смрт поновим

надом се храним
јер ноћ ће моја бескрајно
из костију и давно слегнуте земље
нерођене песнике
силином сазнате таме
да буди

над хоризонтом
сном умирен лебдим
распрснут тајно
пре новог рођења
на прерано речима слатким
отворене груди

Фото: Фототека Србског Журнала

Не, не, нећу дугу равницу у свом срцу…
Она би да ме Првотном сну изручује!
Хоћу планине – велике, веће и највеће,
На чије врхове пењу кораци тихи к’о олује.
.
Не, не, нећу да носим џак пене или вуне…
Он би да ме у свилен кревет одвуче!
Хоћу праве терете – брда, водеане, планете,
Који воде у Вечност сутра, данас, јуче.
.
О, наш Боже, са тобом је и тешко и лако!
Тражиш покрет и жестину, не гледаш у млако!
Смераш у срца да широм отворе врата,
За непријатеље, нејаке, сужње, комшије, брата…
.
Ево идем тихо и одлучно, пуноглаве главе…
Нисам жељан жеља, нисам кренуо пут славе.
Ударај ме, а и милуј Боже – да се отрезни глава!
Истргни ми су-ров талог срца – нек постане лава!
.
Не, не, нећу снено љуљуљкање ни почасти света!
Нећу палате, дипломе, уг-лед, нећу задах рата!
Хоћу очишћену потку свих бића и планета!
Хоћу Стварање нових Унивезума – Простор Злата!

Фото: Пртедјутро у Београду; ВП

Ходамо улицама неприметни
за себе и за друге.
Поздрављамо се реда ради,
без истинске дубине да чујемо.
.
Не загледамо се у душу, у очи.
Не чујемо речи, само климање главом.
Овлашни стисак руке и настављамо,
хрлимо у сусрет преживљавању.
.
Мислимо да градимо и радимо, идемо утабаним путевима,
смишљеним за разградњу. Нема нас стварних и никога није брига.
.
За мало шарене лаже губимо себе.
Постојање нас бледи и претвара у сени,
у неприметност, у брисање самих себе.
Суноврат у бездан.
.
Што више призивамо Бога, трагајући за љубављу,
све смо даљи једни од других,
од себе, неприметно губећи смисао.
Губећи себе у расплињавању истине.

У поноћ је моја кроћена Змија шареница
Клиснула према врху седмороге хридине
Баш када прекорачих брдо врлина и зала
После тисућу дана упошћавања ега и ала
На исцеђеној капи соме и трунчици хране
Кључним упитима који буше просторе тамне
Тражим од четрдесет и два госпара суд-бине
Да отворе све моје унутарње уставе и бране
И да се од седала до неба попне жеравица
.
На троуглој заравни одакле се сужава стаза
Созерцавам мудрост двоточке десете ламе
И испирам тајинство многих пада и узлаза
.
Прелазим планинско језеро са влагом жене
Мишића упредених алхемијом мушкарца
Губим ум губим ра-зум и као да нема мене
.
Снажном тачкицом свести затварам три ока
Загледан кроз сушт качим се за вечност
Ра-скидам вековне окове са мисленог тока
.
Усијане ватре пеку шкрип уморних плућа
Док ухрамљујем утројену пажњу тешку као миом
Идем без камен-туге без лед-пркоса без поноса
Кушам најдубље облике бола језика сува и врућа
И пробијам се живно у близину Петог анђела
Ка љубав-правди и вертикали Учења Логоса
Одакле се открива или пада усред пакла врела
Препрошћавам дубоке кланце и реке-препреке
На Бистрави хватам моју Змију спојену са ЗМИЈОМ

Фото: Свето дрво, са круном у земљи а кореном нсд земљом; Википедија

Мили Боже, чуда големога,
ја ли грми, ја л’ се земља тресе,
ја се бије море о мраморје,
ја се бију на Попина виле?
Нити грми, нит се земља тресе,
ни се бије море о мраморје,
ни се бију на Попина виле;
већ пуцају на Задру топови,
шенлук чини ага Бећир-ага,
уватио Малог Радојицу,
па га меће на дно у тавницу.
У тавници двадесет сужања,
а сви плачу, један попијева,
те остало друштво разговара:
„Не бојте се, браћо моја драга,
еда Бог да каква гођ јунака
који ће нас јунак избавити!“
А кад к њима Радојица дође,
сви у једно грло заплакаше,
Радојицу љуто проклињаху:
„Радојица, допаднуо мука!
И ми смо се и уздали у те
да ћеш ти нас кадгођ избавити,
ето и ти саде к нама дође –
ко ли ће нас јунак избавити?“
Вели њима Мали Радојица:
„Не бојте се, браћо моја драга,
већ ујутру кад данак осване,
ви дозов’те агу Бећир-агу,
па му каж’те да ј’ умро Раде
не би ли ме ага закопао!“
Кад свануло и сунце грануло,
а повика двадесет сужања:
„Бог т’ убио, ага Бећир-ага,
што доведе к нама Радојицу?
Јер га синоћ објесио ниси,
већ се код нас ноћас преставио –
хоће ли нас поморити смрадом?“
Отворише на тавници врата,
изнесоше пред тавницу Рада.
Онда вели ага Бећир-ага:
„Нос’те, сужња, те га закопајте!“
Ал’ говори Бећир-агиница:
„Ев’, богами, ниј’ умро Раде,
ниј’ умро већ се ућутио –
налож’те му ватру на прсима,
хоће ли се помакнути, курва!“
Ложе њему ватру на прсима,
ал’ је Раде срца јуначкога –
ни се миче, ни помиче Раде.
Опет вели Бећир-агиница:
„А, богами, ниј’ умро Раде,
ниј’ умро, већ се ућутио –
већ уват’те змију присојкињу,
те турајте Раду у њедарца,
хоће ли се од ње уплашити,
хоће ли се, курва, помакнути!“
Уватише змију присојкињу,
па турају Раду у њедарца,
ал’ је Раде срца јуначкога –
ни се миче, ни се од ње плаши!
Опет вели Бећир-агиница:
„А, богами, ниј’ умро Раде,
ниј’ умро, већ се ућутио –
већ узмите двадесет клинаца,
удрите их под ноктове Раду,
хоће ли се помакнути, курва!“
И узеше двадесет клинаца,
ударају под ноктове Раду;
и ту Раде тврда срца био –
ни се миче, ни душицом дише.
Опет вели Бећир-агиница:
„А, богами, ниј’ умро Раде,
ниј’ умро, већ се ућутио –
сакупите кола ђевојака
и пред њима лијепу Хајкуну,
хоће ли се насмијати на њу!“
Сакупише коло ђевојака
и пред њима лијепу Хајкуну.
На Рада је коло наводила,
преко Рада ногама играла.
А каква је, да је Бог убије,
од свију је и већа и љепша,
љепотом је коло зачинила,
а висином коло надвисила –
стоји звека на врату ђердана,
стоји шкрипа гаћа од сандала!
Кад је згледа Мали Радојица,
лијевијем оком прогледује,
деснијем се брком насмијава.
А кад вид’ла Хајкуна ђевојка,
она сними свилена јаглука,
њиме покри Рада по очима
а да друге не виде ђевојке;
па је своме баби говорила:
„Јадан бабо, не гријеши душе,
већ носите сужња, закопајте!“
Онда вели Бећир-агиница:
„Бре, немојте закопати курве,
већ га бац’те у дебело море
те наран’те рибе приморкиње
лијепијем хајдучкијем месом!“
Узе њега ага Бећир-ага,
па га баци у дебело море.
Ал’ је Раде чудан пливач био!
Далеко је Раде отпливао,
пак изиђе на бријегу мора,
па повика из грла бијела:
„Јао, моји б’јели ситни зуби,
повад’те ми клинце из ноката!“
И он сједе и ноге прекрсти,
и повади двадесет клинаца,
па их метну себи у њедарца.
Опет неће да мирује Раде.
Кад је тавна ноћца настанула,
иде двору аге Бећир-аге,
па постаја мало код пенџера.
Истом ага за вечеру сио,
па с кадуном својом бесједио:
„Моја кадо, моја вјерна љубо,
ево има девет годин’ дана
као ј’ отишо Раде у хајдуке,
да не могох сербес вечерати
све од страха Малог Радојице –
Богу вала кад га данас нема,
и кад њему хака главе дођох!
И оно ћу двадес’т објесити
док ујутру бијел дан осване!“
А то Раде и слуша и гледа,
па у собу к њему улетио,
за вечером агу ухватио,
ухвати га за врат до рамена,
истрже му главу из рамена.
Па увати Бећир-агиницу,
па потеже клинце из њедара,
удара их под ноктове кади;
док је пола клина ударио,
и душу је, кучка, испустила.
Њој говори Мали Радојица:
„Нека знадеш, Бећир-агинице,
да каква је мука од клинаца!“
Па ухвати Хајкуну ђевојку:
„О Хајкуна, срце из њедара,
дај ми нађи од тавнице кључе
да испустим двадесет сужања.“
Нађе Хајка од тавнице кључе,
он испусти двадесет сужања.
Опет јој је Раде говорио:
„О Хајкуна, душо моја драга,
дај ми нађи од ризнице кључе
да што мало од ашлука тражим –
далеко ми ј’ дому путовати,
треба ми се путем понапити!“
Отвори му сандук од тал’јера;
онда јој је Раде бесједио:
„О Хајкуна, срце моје драго,
што ће мени таке плочетине –
коња немам да с њима поткивам?
Отвори ми сандук од дуката!“
Он на друштво дукате дијели.
Па увати Хајкуну ђевојку,
одведе је у земљу Србију,
Доведе је у бијелу цркву,
Од Хајкуне гради Анђелију,
па је узе за вјерну љубовцу.

Лирски записи

Толико сам се пута запитао: да ли је Биће Времена у Бићу Вечности, или је Биће Вечности у Бићу Времена;

да ли се Време садржи у Вечности, или се, пак, Вечност садржи у Времену?

Да ли се Биће Времена прожима са Бићем Вечности, или се та два Бића узајамно, и наизменично – без престанка – потиру?

Шта бисмо могли видети, када бисмо дешавања у Времену сазерцавали из Вечности, и опет: какво бисмо виђење имали, када бисмо збивања у Вечности сазерцавали из Времена?

Да ли је Језик Времена саобразан са Језиком Вечности?

И, да ли су та Два Језика – Један Језик?!

Ако нису Један Језик, већ Два Језика, Ко или Шта посредује између превођења са Једног Језика на Други Језик?

Да ли су Време и Вечност пројаве Стварања, или је Стварање пројава Вечности кроз Време и у Бићу Времена?

У својим песничким јасновиђењима сазерцавао сам ова питања, али сам одговоре на њих добивао у тајинственим и оностраним све новим и новим питањима.

А онда сам, у једном трену, у стању дубоког песничког надахнућа, осетио – не појмио, не схватио, већ осетио! – да је завршница свих одговора на сва питања – једно вечно и бескрајно питање (кружно или завојито!) над свим питањима, питање иза свих питања, питање с ону страну свих суштих и надсуштих питања.

*

Драган Симовић: Ждрали оносвета

И сиђоше синови орлова
Из стена румених у долину
И са кћерима језера лучезарног
Изродише ждрале тајносане

Ратници светлости и виле краснопојке
За ноћи пунога месеца гле!
Обитавају на стенама језерским
Уз песму и свирку ждрала оносвета

Фото: Ждралови,сликарство по бројевима; Википедија

Драги принче, остварило се твоје
пророчанство: Поезију сви пишу!
И сви се за твоју круну грабе
својим прљавим рукама.
.
Студенти, пензионери, боеми,
птице селице, пси луталице и гавран.
Пишу очајне песме,
јер демократија је завела песнике.
.
Драги мој, написао сам песму за свој
27. рођендан и изгубио сам је између
два дана. То је ваљда судбина песника.
.
Препустио сам се речима и стојим
бос и усамљен над гробом на Ловћену,
потуцам се од речи до речи, опијам се
капима мастила, јер песма се не пише
– она се живи, удише.
.
Поезију сви пишу: деца, војници и
лекари, новинари и зидари, чак и
ратни профитери и још које какве
звери.
.
Ти си на време оставио траг
урезанна дрвету и спалио писма.
Немој да нам пишеш поново, јер
ко зна какве су поште тамо где се
налазиш, а и овде не желе да читају,
не желе да их пробудиш и продрмаш.
.
Радије ће преспавати своје животе.

Фото: Сви пишу песме:Википедија