Кад груне ти у груди светло,
И кад бура се у души створи
А ти заблагодари Творцу
Што напуни те пламом жарним!
То пречиста сила у теби се створи
Пусти је да све нечисто сагори
И знај да увек пута Права има!
Кад решиш да отвориш та врата
Што Сварги пречистој воде,
Не жали пусти, остави,
Нек сруше се свe мостови
Препреке од кости
Светло јарко тобом у вечности
Кренуће да кружи!

Фото: Фототека Србског Журнала

Сањала сам трешњу
Дивно се плави јужна страна
А ја раздрагана што ме плаветнило понесе
.
Уместо фигура у шољи, загледам се у облаке
Тумачим ликове и мудре главе
Било је ту, не кажем, и неких глава без лика
Мислим да је то само слика
Луцкастог песника песму док пише.
.
Охо-хо, видим облак пун кише!
У даљини сенку неку, сличну човеку?!
Сељака с вилама у рукама, подбрађеног.
Као да је у мукама?!
Питам га (То је кобајаги):
– Реци ми роде, какви су јади?
Ћути и продужи даље.
Одједном, упери виле ка мени и рече:
– Само се ти дете, слади!
Препадох се и скочих са места
Гледам около и питам се:
– Где је моја Трешња?

Фото: Трешња;Википедија

Сива Жива сива силна,
Сива силна голубице!
Да куда си путовала?
Одговара Сива Жива
Сива силна голубица:
“Ја сам тамо путовала
У Инђију нашу земљу.
Пролећела Хиндушана
И ту Глобу Тартарију
Црни Хиндуш и Тартару.
Летила сам Господару
Нашем силном Триглав бору
.
Те гледала што нам чини
Што нам чини заповеда.“
Шта чињаше наш Господар
Наш Господар Триглав вељи,
Наш Створитељ и Држитељ
И велики Уморитељ?
Одговара Сива Жива
Бела силна голубица:
„Наш Господар лепо чини
Трима кола у зучиње
И четврто злато мери.
Да правимо златне чаше
.
Златне чаше и сребрне
Да молимо младог Бога
И Божића Сварожића
Да нам даде свако добро
Понајвише дуги живот.
Дуги живот добро здравље
И богатство што га носи.
Божић поје по сву земљу
Не боји се Хиндушана
Нити црног Тартарана
Ни големе те пустаре
А проклете Глобе црне
Глобе црне Тартарије,
И те гадне Манџурије.
.
Слава му је до небеса
До престола Триглав бога
Брада му је до појаса.
До појаса среди земље
Србске земље Рашке светле.
Да се роде мушка деца
Љути војни Даворови
Даворови и Јарила
Она силног Туривоја.
Туривоја Ђуримами
Да се роде јагањчићи
Јагањчићи и јарићи
И ти вељи теленчићи.
Женски више него мушки.
“Обредне пјесме древних Срба из Индије“

Фото: Сива голубица; Википедија

Увек је ту, као да није отишла…

Држим је за руку док пишем овог трена…

Она,

која хода међусветовима!

Време …

Не постоји !

Лаж системске структуре у овом мрклом мраку…

„Сат са руке баци,  не треба ти трен,

Ти си свевремен! “ ,

одзвањају мисли …

“ Волим те! „,  гласно рекох души

и загрљај видљиви пред очима се деси,

„Увек сам ту“,  прошапта ми речи,

„Кад се тамо вратиш поздрав им пренеси!“

Уз дах ни. Уздахни ваздух или вас дух или све дух из Етра или подручја одакле нам душе бдију на нас овде.
.
Тај невидљиви свет нам је испред носа а тако далеко јер нам мисли лутају ободима пакла који сами нехотице стварамо.
.
Измакни се да не паднеш. Ево иде талас који ваља све. Вал ваља преко свега што јесте и није. Не пита за године и паралажу слике о томе ко си ти.
.
Свет је зрео да полуди. Он је већ луд јер га такве мисли обликоваше у ситним сатима ноћи ове. Ноћи која дуго траје већ.
.
Све пролази и све се мења. Све тече и промена се мрешка као крунице таласа на обали мора вечности.
.
Ко је луд, не буди му друг да те не одвуче вир лудила њиховог. Маске су спале а сада и жвале.
Са свих слаткоречивих усана.
.
Мали вук је ипак само то. Мали вук. Недорастао правом свету и томе да буде једнога дана Вук који води свој чопор.
.
Сваки Срб ма где био осећа звезду у себи. И мора пламен да пусти да не изгори изнутра. Жив жар сред груди усуде носи свима.
.

Који је твој?
.
Зна душа твоја. 

.

Извор-Звезда Род Zvezda Rod

Било је то, гле! у једно зор-летње праскозорје,
кад рудине миришу на мајчину душицу
а букове горе на позни липов цвет;
кад реке бејаху зелене а небо
дубоко, чаробно и плаво,
и кад свет овај биваше чедан,
прозрачан и дивотан.
Седео сам на оштрој стени
високо над слаповима и буковима Рзава,
чекајући да изгреје пурпурно и
румено Сунце понад висова
уснулог Клокоча.
У трену када су први румени зраци
Сунца провиривали кроз малинове
сенке горских висова, и када је
наступила праискона тишина
што није од овога света, угледао
сам у модро-зеленом рзавском
виру, дубоко пода мном про
сеновитог врбака, прелепу
танкоструку и млечнопуту вилу,
златних и сребрних витица
пуштених низа обнажена плећа,
како се извија из воде у
прекрасном луку,
и како се тисуће светлуцавих
капљица воде распршују око ње, и
како, попут лептирице или птице
у лету, поново из висина,
стрмоглавце, зарања у зелено-
модар вир који кључа, ври и
пенуша под златним зрацима
излазећег Сунца.

Фото: Водена вила; Википедија

Ко сам?

Пламен који сагорева све.

Сагорела сам старо у души и срцу,
Куљао је пламен, црн, густ,
Подигла се печурка, вулкан,
Дизала се, дизала И нестајала.

Остао је простор –
без граница, без облика, без боја…
У грудима пламичак, мали али црвен и топао.
Простор изнад, не знам чега – простор!

Огроман тањир бордо-тегет боје…
испод ништа, дубока тама.
Изнад светло, топло, покретно – мами.
Изнад сам део кретања.

Ко сам?
Лет, покрет.

Птица сам широких крила,
летим смирено у круг,
Летим изнад свега,
Слобода неограничена..

Путник сам луталица у сивом плашту.
Скидам плашт и прилазим људима…
Циганка сам плесачица са великом марамом
Позивам људе да ми приђу, да се вртимо И играмо…

Ко сам?
Игра! Радост!

На ливади крај шумарка сам,
Језеро мирно и стаза у круг.
Трчим около.
Љуљашка и лет! Радост.

И опет сам горе изнад.
Сиво-бели простор, светао.
Из очију ка мени пролази благост, Исусова.
Св. Петка сам.
Идемо светом, смирено.
Мир распростиремо.

Ко сам?
Љубав.

Доживела сам бездан љубави у очима нечијим.
Ништа стварно, ништа са обликом,
само љубав огромна,
Црвено, дубина, бол у грудима, радост, огромна…

Испред мене – стрепенице, мост, плато.
Прилазим и стајем.
Сунце се појављује.
Ширим руке у вис.

Обасјана сам, окупана,
Све је црвено, топло, нестајем у црвенилу.
Осећам само топлину љубави.
Љубав сам.

Ко сам?
Срећа сам.

Отварам очи, ветар ми купа лице.
Лотосов сам цвет.
Подижем руке И купам се.
Све је жуто, трепераво.
Окупана радошћу сам.

Ко сам?
Све и ништа.
Изнад свега сам.
Плато простран, бескрајан.
По њему пуно мене.
Игра, плес, покрет, радост, срећа, љубав…

Стапају се делови у једну Ја.
Букти снага, блискост, величина.

Ко сам ја?
Радост живљења!

Смех и сузе прожимају тело.
Неверица.
Радост.

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

(Из књиге – “Проискон Једнослова“)

Две – три цмиздрице склизнуле су јој низ лице. Уморна је била и безвољна, бледуњава и безциљна. И застрашена је била. Први пут је у свету, овосвету, први пут мора да пази шта ће рећи, шта неће рећи, шта сме осећати, шта не сме осећати, и, по први пут, мора бити оно што н е к о жели да она мора, или треба, бити. Дошла је из бајке, света сна. Она је у прошлом сну била вила бајковница, вила сноваткачница, вила срећница, вила радосница. У прошлом сну била је вила предводница, вила врховница.

-Ићи ћеш у свет опсене, друкчији од света вила, – сећала се шта јој је наредио разнаности водич, Дух свих вила. – Ја ћу увек бити с тобом, као што сам увек са другим вилама, твојим из-видницама. Чућеш ме у свим својим приликама и неприликама, кад год будеш у тихом стању свести. Непрекидно ћу бити с тобом и буди-ти ти сећање праисконо. Непрекидно ћу ти дошаптавати поуке – сећнице, како да нађеш пут за Тијанију, док Ти-ја-ни-ју не нађеш. Онда ћеш ме в и д е т и!

И још те упућујем на душе које ће ти помоћи, које ћеш пре -познати, и које ће тебе пре-познавати, када се нађете, а наћи ћете се сигурно. То су: Вила Мала Језера из Манитог вира и других језера, Танија Поток Планинлица са Стеновитих Врхова, Славица – анђелица из Високог Неба, Анак Шива Анак Шива – јунак, Витез Праисконог Реда, Лара Доброчинка од Египта Пирамидалног, Сабина Сијено Истанчана – од Мача искована, Љубиша Сабон -Ловац на аждахе црвене, Буљубша Златна Нит, вилан суптилни са Хомоља – Витез Невидљиви, Лула Доброчинка – у љубицу скривена, Ананда Вавилонка у Кулодворце узидана, Сурђон Невидљиви Велики Играч – учитељ Витеза Праисконог Реда, Дијана Језикзналка од Ватрене земље, Херцег Вера Белогорац -Знања чуварица, Седмотујна Милица Скиталица Неоткривеница, м-лекарица…

Иди храбро, Санија, и никада се немој плашити! Праисконци су разапети између умља и безумља. Ући ћеш у Праисконију кроз оранжило Трећег жив-вира. Носиш радост, носиш дарежљивост. Немој никада подлећи опсени љубоморе и похлепе, и немој крити осећања. Твоја вилинска природа треба много да научи у том свету опсене, јер је он Пут – врата за Тијанију. И богови разноликих Трепет светова морају да се отелотворе у том свету, пре него што се упуте у Тијанију. И још ти дајем Румен Облак, облак друкчији од других облака. Он је твој водич и увек ће, као путоказ, бити окренут ка твоме циљу. Кад твој ум буде миром о-владан, облак ће бити в а т р а праискона. Сви смо ми ј е д н о, Сан-и-ја, мила.

Фото: Вила у белој хаљини; Википедија

Понекад себе подсећам на квочку.
али не ону са пилићима већ етичку.
Стално понављам колико је важно поверење.
Када се наруши и поквари наше уверење,
дође до дурење, цмиздрење и на крају мирење,
али остаје разочарење,
јер је нарушено поверење.
Тешко се стиче а лако губи,
а када се изгуби,
неповерење се продуби
И онеспособи.
Тешко га је вратити.
Зато немој поверење искористити,
доброг човека испустити,
себе осрамотити И обесчастити.
Поверење је важно,
јер превише је све лажно,
и ако га изгубиш може ти бити недостижно,
а то је тужно и обично неизбежно.
Човек се држи за реч а во за рогове.
Зато не прави на поверењу кварове
И непотребне ломове.
Понављам када се поверење поквари,
тешко дође до обнове,
оно што је урађено и изгубљено
не може да се опозове.
Зато не квари те плодове,
због главе брбљиве и чангризаве,
која би да оствари само своје циљеве.
Поверење је основ сваког односа,
важније и од поноса, пркоса,
беса, заноса,
или стреса.
Зато га мораш чувати,
само тако ћеш правог пријатеља имати,
немој то у воду бацати,
немој се бахатити
и поверење губити.
Немој брљати и лончиће бркати,
Поверење мораш сачувати!
Понављам опет,
човек се држи за реч а во за рогове,
запамтите моје речи ове
јер можда нећете имати прилике нове.

Фото: Поверење; Википедија

Летим крилима, нежним, винем се и спустим.
Сишем нектар немерљив и жутим од полена.
.
Додирнем стабло, оставим траг до у корен, дубоко.
Крилима ширим слепо ми око, да прогледа.
.
Од тог дрвета бићу праг.

Фото: Пчела на полену; Википедија