Све чешће дани лутају у магли.
Губе се у топоту кише.
Са зебњом хватам прегршт
светлости.
Усамљено сунце у тамној
долини неба.
Све чешће, не схватам
када се пре згрушао дан,
нестао голуб са гласом ветра.
У тишини препуној даха зиме,
расутој у ноћи.
Све чешће очи не сјаје од
свитања.
Визије лета не свраћају у
радост.
Заплетеност вала, оронула
срећа.
Покушавам од крхотина истине
сковати лажно виђење.
Пружити руку сећању,
кроз душе умрлог дрвећа.
И опет исто.
Пут бежања утрт је
млазевима јесењег дана.

Фото: Магла; Википедија

Ојутрио је осми јануар деветнаесте
Гледам кроз прозор на игралиште
Власници и пси извели једни друге
Мајке и деца клизе и весело вриште
.
Лепршају милиони снежних пахуља
Лете као лептири мојим видокругом
Бацака их карабурмац – ветар благи
Комшиница оде на пијац са друугом
.
Из дубоке нутрине знам да ме данас
Чека много труда стварања и лепота
Милиони пахуља лете да ме усреће
Лепоту сами стварамо – то је дивота
.
Одмах је стварам за друге а и за себе
Бог увек воли да у свима види борца
Нека сва бића буду срећна и спашена
И нека се развијају по Норми Творца

Фото: Зимски пејзаж; Википедија

Пратим те
Сливам се у бразде
Корака твојих
Зар не видиш?
.
Имамо малу реку…
Само те молим
Не прави ми бране
Језеро је лепо
Али тужно и усамљено
.
Волим да се крећем
Да поскакујем и жуборим…
Не смируј ме
Море ће ме смирити…

Фото: Фототека Србског Журнала

Сиђи до хоризонта,
трептајем оштрог ока.
Види где Месец ходи,
с’ ким ратник борбу води.

Фронтови стоје живи,
борци вечних судбина,
Облак плаветно – сиви,
грца суза – година.

Векови тутње уз хук,
скршена срм’ на трему.
Из шуме урликну вук…
Стражари, чека смену!

Пламти звезда небеска,
та луча постојања.
Ровови као фреска…
Ореол, нашег здања!

Нижу, бисерне ниске,
обрва густих седих…
Не утихнуше вриске,
још пут планина јечи.

Сваке зоре, сећање,
збраше се ратови сви.
Обзорје носи ране,
неки нови браник зри!

(Песма је посвећена свима који
су бранили Србију,
али и онима који ће је тек бранити)

Фото: Фототека Србског Журнала

Хладна пећина
града Витлејемског,
греје срца
рода људског.
.
“Рождество Твоје …
света је реченица,
на трпези љубави
ломи се печеница.
.
Богу се молимо
и у ропству
и на слободи.
Мир Божији
Христос сероди!

Фото: Милош Димић -Рођење Христово; Википедија

Ми смо једна душа,
Океан светлости пун
Свиткавих осмеха и птица,
Јесмо дијамант Духа Светог,
Дах без обала, врха и дна.
Ми смо леполика Вечност
Која је срела себе
Већ у првом погледу,
Изгревајућем пространству
Између риба и месеца.
У мом си наручју
Док нестајем у теби,
Небокруном свемиру среће,
Посутом свилокосим звездама.

Ти и ја смо једна душа,
Восак за печат наше љубави,
Што раствара тај Гордијев чвор
У Све-Једно, наше право Ја,
Први и једини чин виђења, знања.
Светлост гледа себе
У својој светлости.
.
Ти и ја смо једна Љубав,
Светлонастајање Нествореног,
Откривење Божје које се само пише,
Јесмо блажено појство
Које истовремено ствара то што пева.
Љубав је живућа Стварност
Која из Себе све ствара
И у Себи заувек одржава.
.
Ти и ја,
Где све је музика,
Громова громор, валова ромор,
И бурлање буре, васмира уре.
.
Ти и ја смо Љубав,
Удостојење богодетно,
Врт размирисали,
Блистави славоток Божји
– наше Истинско Постојање.

Фото: Фототека Србског Журнала

Вребају испод капака очињих
Штрче им вршци отровни
Намигујући одсев блаженства
.
Као сабљом лажним доброчинством
Опрљише севом левооким
Ошинуше и светост и правду
.
На свакога згрушеним испљувком
Уједоше сису материну
Одрубиће сами себи главу.

Фото: Фототека Србског Журнала

Наше судилиште, борилиште,
Преиспитивалиште,
Растилиште и развијалиште,
Много снаге и срчаности иште.

Наше игралиште, училиште,
Мучилиште и вежбалиште,
Не дај никоме да те
Неосвећене душе униште.

Наше радовалиште,
Привремено боравиште,
Усрећилиште и жалосниште,
Просветилиште и Обожилиште.

Фото: Фототека Србског Журнала

Ујутру се будим
Са осећајем да само дангубим
Па се увелико чудим,
Како већ не полудим.
Све је само илузија,
И свест о томе да је илузија,
Нема ничега,
Нема у ствари свега,
Чак ни сећања,
Па ни свитања.
Живот свој ћердам,
Правећи од стихова ђердан.

Фото: Филигран – ђердан; Википедија

Мајко,
Ти си увек била сама
Овде, међу нама

Изнутра древни ратник
Коже дебље но трн,
Споља скроман и нежан
Цвет љубави пун

Да раскрчи ми пут
До унутрашњег храма,
Учитељица и друг
Своју крв је дала

Мајко,
Спознах твој бол
Осетивши свој

Ти безусловно дајеш и рађаш
Овде где умире све,
А тако тужно умире све
И ове ноћи…

Ти неисцрпно баште напајаш
И држиш стабло док небо достиже,
Овде где тужно умире све
И ове ноћи тако слатко
Све боли ме

Са кровова, са рубова
Ватру што си ми дала
Преносићу даље

Сам кроз ноћи, крилат и бео
Све док у само откуцају једном
Не пробудим за тебе свет цео.

Фото: Шта значи бити мајка; Википедија