Био једном један град Звао се Београд Ту су долазили Разни људи Разна бића . У овом граду Сунце сија Морам да пратим Зрак његове слободе . Права слобода је љубав Зар није истина Љубав је у срцу Зато волим символе . Љубав је јача у групи А тек у маси Не удаљавај се И само о љубави учи људе
Ливаде и кише, акварели бескраја меки потези водом, капи клизе низ влати сребрне завесе небеса седефни низови токова слапови пречишћених вода из облачне чежње даљина хоризонти и озони, мокри цветови и лептирови умивени у бисерастим капима, опточени звонком чистотом унутрашњих тонова шум кише, шум траве класје и пљусак капање и таптање ливаде зреле животом бујање раскоши и смисла река целог универзума спуштена у животворну милост небеса сажета у капи хук и шум и шумор велике воде постојања да оперу прочишћену љубав у дијаманту сваке капи да отворе блиставу садашњост у кристалном одсјају бивања да зрцале суштину оваплођености плахих подручја свежине у својој сјајној лакоћи збивања бременитој чаролијом то су ливаде и кише пуно савршенство живота златовез постојања
Покрај Пећи село мало, Прекале се оно зове, јунака је доста дало, то је родно село моје. . Dјетињство и младост своју, остависмо ми у њему, с браћом својом и сестрама, уживали смо у свему. . Гуслари нас децу звали, то нам оста од давнина, одакле нам не знам тачно, ал поносно стоји свима. . Нема више у Прекале, ни гуслара ни провода, расусмо се сви по свету, ко низ поток чиста вода. . На све четири стране света, ти гуслари сада живе, од Србије, Црне Горе, до Европе гусло ти је. . Поносито сад живимо, тамо где смо пород стекли, али чувамо у срцима, једном давно што смо рекли. . Назад ћемо у Прекале, вратити се једног дана, јел колевка то је наша, Метохија наша равна. . У Срцима нашим куца, порекло из Црне Горе, и аманет што дадосмо, враћамо се једном море. . Враћамо се у Прекале, да жањемо нашу њиву, кукурузе да крунимо, и пијемо љуту шљиву. . Да славимо славу нашу, ми Невскога Александра, окупимо сестре, браћу, као што смо ми то вазда. . Еј гуслари поносити, ову песму пишем вама, где год били ви по свету, срце моје сад је свама. . Јављај те се једни другом, заборавит не смемо се, нек се гусло увек сети, да по свету рода има. . Као поток бисте воде, док нас сунце ово грије, лупа срце у грудима, гуслара ће увек бити, и поносит ми се с њима.
Забасаше у невид белеса Гацајући јездише трапаво Умисливши да су витезови Из висинских плаветних Дубина . Плаветнило обојише сивим Устаљеним својим тајним кодом Раширише плашт свецрне мисли Урезаше име у нигднини . Зевкајући вапише за славом Окупивши стадо залутало Тапкајући у круг табанише Загледани у буљук чопора . Ни у сновима Не дотабанише. * Поход Жутокљунци узбуђено Кукуричу на буњишту Кљуновим клепећу Кочопере се
Тамо амо, с двојке на четворку, варакаш се, а детињство мине, превари те Уна чобаница, однесе ти четири године. Опраштај се с пустопашном браћом, поздрављај се заувек с Бихаћом.
Замукоше собе интерната и у њима смицалице ђачке, оста пуста цеста за Притоку где смо крали орахе сељачке. Оста Мурат, посластичар стари и његови колачи „брдари“.
А другови! Коме прво прићи, док около споменари круже? Тихим гласом једва прогргућеш: – Дај ми шапу. Довиђења, друже! Окренеш се, док сузе умину, старији се чиниш за годину.
А са ким се поздравити нећу? Зашто ми се очи росом пуне? Оста Зора, моја љубав тајна, у кућици с друге стране Уне. И тамо сам луњао, опрезан, збуњен, трапав, као да сам везан.
Често сам јој писао задатке, шапутао таблицу множења, а кад би ме мило погледала, осјећах се као младожења. Сањао сам о њеноме лику покрај Уне, скривен у врбику.
Одох кроз ноћ пуну крекетања (жабе су ме пратиле у хору!) и на зиду, близу куће њене, записо сам „Бранко воли Зору …“ И данас ме увијек боли душа, кад се гдјегод јави Крекетуша.
Врло вешто Саси рударили а у најму за рашке владаре. Немањића силу су моћали. Богатили своје господаре. . Добар слуга зли господар буде коло среће када се обрне. Сујете се онда њему буде. Прошлост своју тежи да укине. . Да обрише своју родну нискост сој господски мора да уклони. Болна њему рашка племенитост јер га сећа да је нискородни. . Племенитих све мање и мање ал’ су они к’о со шару земном. Што им веће земаљско страдање већим сјајем свет племене собом. . Опет Саси хоће да копају. Под земљу би Рашане да шаљу. Еко планом намере свештају и навлаче аријевску хаљу.
живот ми се мери растанцима сваки је тежи од оног прошлог и руке закључане катанцима у крило клонуше, од бола надошлог глава наслоњена на пукотину зида будна сања а три ране на срцу живе ослушкују шапат камена будна сањам очи невине а твоја тишина мислиш да је прикладно признање можда сам раније погрешила више ил мање и можда твоје ћутање не ужасава, као мене о, дај ми те руке снажне и беле руке лепе можда би то за мене била нада довољно дуго сам чекала и ти си усамљено дете.
Да ли икад рекох, тешки су ми капци, Или те упитах где одлећу ласте, Док на киши дрхте већ промрзли врапци, А у мени јесен полагано расте? . Да ли кад посустах пред твојим страстима, Или сам занесен, снажан као река, Бујао са тобом у слатким сатима Тражећи у теби чежњу из далека. . О како ме опи лепота пролећа; Мирис мајских ружа у твојим недрима; И пијан се кунем да знам шта је срећа, Док те обузимам јесењим чарима. . И зашто да онда плашимо се зиме, Кад јесење сунце умилно те греје; А дах твог пролећа шапуће ми име И не да да душу хладан снег завеје. . Зато забранићу болу да се сећа, А ти црне слутње баци међу стење, Јер са тобом расту у мени пролећа, А тебе радује плодовље јесење.