Фото: Сенке; Википедија

А над видиком црним
Титра сенка црна
.
Из зјапа покоја јаме
Белине телеса
Кези се одсев
.
Из гркљана им
Сукрвица плази
Белег дедовски урезује
У очи тек рођених
.
Да се зна
.
За вавек
.
И век векова.

Фото: Фототека Србског Журнала

Чуо сам из старих прича,
неки су цигани учили коња
да гладује –
умро је након неког времена.
.
Таман су га научили
да гладује, кад он црче.
.
Чуће се и из наше приче,
неки песник је учио жену
да преболи –
отишла је након неког времена.
.
Научила је како да преболи
и заволи другога.
.
//то је природан ток ствари//

Фото: Основна школа; Википедија

Долетели из Астрала
Да видимо земаљска чуда,
Осетимо све недаће,
Завиримо помало свуда.

Учили нас родитељи,
Онда иду разни учитељи,
Па родбина и други људи,
Слабо хвали, много куди.

Кад завршиш земне школе,
Иде живот препун маште ,
Где ниче већма коров и отров,
Нигде Божије лепе баште.

И тако живот ко река тече,
Углавном вирови многи,
Свуда нека правила и закони
Већма неправедни и строги.

Ако стигнеш до старости,
Помало се омудриш,
Али тело слабо ,болује
Астрал жељно ишчекује.

А тамо срећа, љубав и радост,
Доброта сија јаче од сунца,
Тамо се људи мислима чују,
И у вези су све душе и срца

Прстохват нане,
Лаванде плаве,
Босиока доста,
Руже румене.
.
Роса са малине и
Пуно маточине,
.
Коприве ко за лек,
Лист од рена и
Корен невена!
.
Зачинити зрном бибера
И
Рузмарин све да погледа!
.
Чаробним штапићем промешати,
И пет сати на сунцу оставити!
.
Под јастук ставити,
Три ноћи на томе спавати!
.
Ооо, шта ћете у сну све видети!!!

Фото: Спирале; Википедија

Време, попут Змије,
пребива шћућурено у Вечности,
а онда изненада, на Подстицај,
подиже своју тајновиту главу
и почиње да извија и одмотава
дугачко невидљиво тело,
које прожима и боји Циклус постојања
и утискује му Печат
у сваком трену тренцијатом.
.
У свом мистичном ходу
Време се претвара у епохе
које следе једна другу
у еволуционом нарастању
непрекидно изнедрујући
нова и моћнија Знања.
.
Прошлост непрекидно нестаје,
а будућност се непрекидно ствара
унутар вечне садашњости.
.
Знања претходних епоха,
када оптрче свој круг делатни
и исцрпе енергију за своје дело,
предају штафету новим знањима
и одлазе у трезоре Акаше.
.
Служиће истраживачима прошлица
да направе историјске паралеле
и да открију танане нити
које повезују сва знања,
пре свега линију водиљу.
.
И служиће, можда,
то зна само Велики Неимар,
као подлога и духовна храна
у неком другом циклусу
и неком другом простор – времену.

Ту си?
Предосећам.
Иако ме самоћа милује дуго већ.
Осећам,
Њени су изданци мелем за моју душу.
Срцу водиља ка безкрају.

Вечност ме зове!
Слутим недокучиве дубине.
Мисли тананост осећања крију.
Откривам своје срце.
Душом се радујем.

Сам Бог…и ја!
Нисам сама.
Тонем у тишину.
Молитвом мисли ућуткујем.
Варнице искром објављују трен.

Сам Бог…и ја!
Тајном покривени.
Душа трага.
Срце жели.

Уздах покреће нови почетак.
Прошлост нестаје.
Расула се по безпућу.
Осетих силу јединства.
Ко сам?
Знам!
Сам Бог…и ја!
Мир!

Фото: Јесен, лишће жути; Википедија

Лисје жути веће по дрвећу,
лисје жути доле веће пада;
Зеленога више ја никада
видет нећу!

Глава клону, лице потавнило,
боловање око ми попило,
рука ломна, тело измождено,
а клеца ми слабачко колено!
Дође доба да идем у гроба.

Збогом житку, мој прелепи санче!
Збогом зоро, збогом бели данче!
Збогом свете, некадашњи рају, –
Ја сад морам другом ићи крају!

О, да те тако ја не љубљах жарко,
још бих гледо твоје сунце јарко,
слушо грома, слушао олују,
чудио се твојему славују,
твојој руци и твојем извору –
мог живота вир је на увиру!

О, песме моје, јадна сирочади,
децо мила мојих лета млади’!
Хтедох дугу да са неба свучем,
дугом шарном да све вас обучем,
да накитим сјајним звездама,
да обасјам сунчаним лучама…

Дуга била, па се изгубила,
звезде сјале, па су и пресјале,
а сунашце оно огрејало,
и оно је са неба ми пало!
Све нестаде што вам дати справља –
у траљама отац вас оставља.

Фото: Кутија лепих речи; Википедија

Ко о чему, ја опет о речима.
Признајем, чудан сам
и особит верник, верник речи.
Верујем у велику моћ речи,
како добрих, тако и грубих и злих.
Реч посече као мач.
Или: Ријеч из уста а камен из руке –
каже народна пословица.
А добра реч лечи и уздиже.
Добра реч је мелем за сваку рану.
Речи у себи носе силу,
па народно искуство каже да речи
треба мерити а не бројати.
Можда је у праву
онај Андрићев фратар,
добричина Лука Дафинић
из „Травничке хронике“
који чврсто верује
да се сва лековита моћ
на свету налази у травама,
у речима и у минералима.

Фото: Фб страница – Art empire

Најбоље речи бирам за чемер што ме изједа ,
Мастилом пишем узбуркане ноћи на папиру ,
Осмехом маску свету сервирам ,
Док ми руке уморне трну ,
Воли те песник ,
А то је признаћеш тешка бољка ,
Пијаница попије своју љубав ,
Лопов је украде ,
А песник …
Песник те љуби у свакој строфи ,
Било са римом ,
Или без риме ,
Твој лик књигама кружи ,
О твојим уснама свет чује .
Где је једног априла ,
Кренула црвена свила ,
На уклети камен .

Фото: Сеоски мотив; Википедија

Жалосне врбе расплеле косе.
Траве се прсе лединама.
Расцветале се јабуке, трешње,
спремиле брескве,
цакле росе,
к’о да је време карневала.
.
У новом руху баштице цветне.
Поносне баште, заливене.
Већ се однекле звоно чује,
трепере брезе,
вихор сретне,
пролеће дахом замајава.
.
Одскаче сунце, шити руке.
Загрљај топли поља снажи.
Зелене жита, зује пчеле,
трактори бректе,
низ сокаке,
најдражи гост село краде.