Фото: Арсен Дедић – певач и песник; Википедија

Не дај се, Инес.
Не дај се годинама, моја Инес,
друкчијим покретима и навикама,
јер што ти је соба топла,
пријатан распоред и ријетки предмети.
Имала си више укуса од мене.
Твоја соба, дивота.
Газдарица ти је у болници.
Увијек си се разликовала
по боји папира својих писама,
по поклонима,
пратила ме слиједећег јутра
око девет до станице.
И руши се зелени аутобус
тјеран јесењим вјетром,
као лист низ једну београдску падину.
У вечерњем сам одијелу
и опкољен погледима.
Не дај се младости моја,
не дај се Инес.
Дуго је припремано наше познанство
и онда случајно, уз врућу ракију
и са свега неколи реченица
лоше прикривена жеља.
Твој је начин госпође
и образи сељанке,
простакушо и племкињо моја.
Па твоје груди, кревет,
и моја соба објешена
у зраку као наранџа,
као наранџаста свјетиљка
над зеленом и модром водом Загреба,
Пролетерских бригада 39 код Прковић.
Покисла улица од прозора
даље и шум предвечерњих трамваја,
лијепи тренуци носталгије, љубави и сиромаштва,
употреба заједничке купаонице,
И молим вас, ако ме тко тражи
Не дај се Инес.
Ево ме, устајем
тек да окренем плочу.
Да ли је то непристојно
у оваквом часу?
Моцарт, Реквијем, Агнус, Деи.
Мени је ипак најдражи почетак.
Располажем с још милион њежних
и безобразних података наше младости,
која нас пред властитим очима вара,
и краде и напушта
Не дај се Инес.
Подери позивницу, откажи вечеру, превари мужа
одлазећи да се почешљаш
Уунеком бољем хотелу.
Додирни ме испод стола кољеном
генерацијо моја, љубавнице.
Знам да ће још бити младости,
али не више овакве
у просјеку 1938.
Ја нећу имати с ким
остати млад ако сви остарите,
и та ће ми младост
тешко пасти,
а бит ће ипак
да сте ви у праву,
јер сам сам на овој обали
коју сте напустили и предали безвољно,
а поново почиње киша
као што већ киши
у листопаду на отоцима.
Море од олова и небо од борова.
Удаљени гласови који се мијешају,
глас мајке, пријатеља, кћери,
љубавнице, брода, брата.
На брзину покупљено рубље пред кишу.
И нестало је свјетла
с том бјелином.
Још мало шетње уз море
и готово.
Не дај се Инес.

А.Д: Брод у боци, пјесме и шансоне,1977

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Ево још једног у низу ведрог јутра у мом животу
Јутра кога сам лако осмехом широм оивичио
Ох! уранио сам да стваралачки замесим живот
Да ми неко друго јутро не би освануло крезубо

Најближи комшија са ћерком – сиромашан узор
Она – трком изронила из зоре и забацила ранац
Подочњачки богато плаво подпетнички високо
Потрчала низ камени пут послу који верно чека

Њен отац пресамићен од врелог жезла живота
Вири у буљаво око распуклог источног прозора
Према тамноцрвеним и жутим ветрима истока
Истичући живот му је виорио као ланена завеса

Други комшија – мрав у зони промрзлог погледа
Обучен у уско сиво и непрегледно кривудање
И не обазирући се иде кроз свој живот мрава
Продужава у даљ пут танких ставки и опстанка

Желите ли хоћете ли тако понављајуће живети?
То није живот дугих и широких видика слободе
Устанимо из свете ноћи поскочимо будни свесни
Изнутра знањем богати испеглајмо изгужвани свет

Фото: Фототека СЖ

Свуда уходе. Прате твоју
изложност другојачењу.
.
Овде су само привиди стварни
и затрпавају околиш;
ни у чему се не можеш препознати
сем са кривицом
о којој ништа не знаш.
.
Бићеш оптужен и кажњен
на губитак своје сенке.
.
Чувају те достављачи тајне
с Аргусовим очима, проничу
у намере бега из сличности
и осујећују могућност
сусрета са собом.
.
Свуда уходе. Прате како
самоме себи измичеш.

Фото: Песникиња Велика Томић; Википедија

Добро јутро, Самовање!

Јесмо ли се наспавали?

Какви су Вам снови ноћас били,

да ли су Вам руке зебле?

.

Зашто су Вам усне тако суве,

да л` су звезде ноћас пекле?

.

Сад ћу слатко да Вам спремим,

а и кафу црну, горку.

Сед`те, благо мени,

ево овде у подбратку,

да се сити испричамо.

Збирка – “Спој ми наличје лика, Анђеле мој бели“

Фото: Песникиња Ана Ахматова; Википедија

Уместо мудрости искуство.
Та храна у безукусном стању.
Младост је била к’о молитва недељног дана,
и зар да не мислим на њу?
Колико сам пустих путева прошла
с тим што ми не беше мио.
Колико се молила у цркви за оног
што је у ме заљубљен био.
Сад сам заборављива као нико на свету.
Тихо пролазе сати.
Непољубљене усне, ненасмејане очи
ко ће ми више дати!

Данашњи еврофанатици и тзв. мондијалисти са презиром и омаловажавењем говоре против српских митова, називајући митом и оно што није мит, а понајчешће пљујући по косовском миту, иако је Косовска битка историски догађај. Блебећу тако празне главе и убоге душе против мита о царству небеском, хоће кажу царство земаљско и то називају реалношћу. Наравно, лажу и подмећу. Нису косовска народна епопеја и легенда о величини косовских јунака настале на темељу Лазаревог опредељења за саможртвовање ради царства небеског, које ови малоумници виде као цену за лагодно башкарење у хришћанском рају. Ако је само једана песма навела овобкао разлог изгибељи српске војске, остале су на бојном пољу виделе и силну турску војску. А и то царство небеско, које помену један народни певач, није оно што мисле сироте душе, недорасле уму народног барда. Јер царство небеско је царство духа, морална и карактерна вертикала људског бића. У тој вертикали су витештво храброст, част, достојанство,љубав према слободи, родољубље, презир према издајству и користољубљу. То је све оно што је народ у вековима ропства сачувао у свом духу као звезду водиљу. Без тога не би био устању да извојује слободу после четири века ропства. Народ који престане да слави слободу и да је жели, неће је ни дочекати, угасиће се и престати да постоји. И шта против ове истине имају данашњи мондијалисти и европејци, наследници Брозове идеологије и антисрпства? Зашто им смета мит који и није мит? Управо због тога. Због оне духовне вертикале на коју нису устању да се уздигну. Због новог мита о царству земаљском у Европској Унији који сами стварају. Прича о ЕУ има све одлике мита о срећном животу у будућности у којој владају богови новца. Наравно, овај нови мит захтева промену свести и уништење оне духовне вертикале уз коју се још по мало држи слуђени народ.
Овај нови мит је прави мит, али без душе као свог темеља, те неће бити слављен у песми његових твораца нити народној. Његов темељ је добра лаж за лошу праксу.

Фото: Фототека СЖ

Да л’ видиш на мом прозирном лицу
бриге, патње и сузе јадиковке моје,
где се понос гаси, где се мука збира
и слободно расте у пределу немира.

Мрачна ноћ ме гуши грубо и нехајно,
великим будним оком ме вреба,
гладни облак шири се на обе стране,
смртоносну сласт сипа са неба.

Усамљена душа пуна гробне зиме,
од сивила и мраза већ тешко дише,
с пратњом сена и оловним неба зраком,
пролази кроз црну ноћ, издише.

Ужасан бол ми по телу рије,
без престанка, до мог уништења,
у крви газим, час дубље час плиће,
да га ублажим сад лека немам.

Крваве хаљине, отворене ране,
с врелим сузама се плету у недоглед,
док ми шкрипе уморне кости, од Бога
тражим спас, у небу заденут невин поглед.

Фото: Фототека СЖ

Ево, стојим пред тобом
потпуно огољена,
као дете које сања.
Ништа није сакривено.
Нема преграда.
Не постоји ниједна тајна.
Све је огољено до најситнијег детаља.
То ме и боли.
Све моје те воли.
Додала сам свесно
на моје ране соли,
а сада све моје Господа моли –
Сачувај ме Пресвети!
У Царству своме
грешне ме се сети.
Више немам разлог да се кријем.
Пред Тобом лице сузама мијем.
Чашу жучи паралелно пијем.
Колико бола, толико и радости.
Целу себе сам Ти дала
без трунке пакости.
Спале су маске гордости
и нестало је корење моје охолости.
Господе, молим Те, опрости.
Тужно је, у свему томе,
моја суза против Твоје тачке гледишта.
Болна истина не значи ништа.
Никако да научим лекцију –
Не постоје сигурна склоништа.
Све Ти дајем и не хајем.
Ни не мислим како ћу од смутње
ове мисли да разбистрим,
да канал божанске светлости прочистим.
Не разумем себе потпуно,
па Тебе користим.

Фото: Планинска стаза за шетњу; Википедија

Мир у души, тишина у кретању,
Мој свакодневни живот постају.
Речи одмерене, тихе и благе,
Све више постају срцу драге.
.
Полако и сигурно освајам стазу мира,
Која, вероватно, сродне душе бира,
Да по њој ходају они који желе
На тој стази своја искуства да деле.
.
Када око нас љубав као река тече,
Диван је дан а још лепше вече.
Задовољни, одлазимо на спавање,
Није нам битно никакво дешавање.
.
Леп је осећај и прећутно разговарати,
Задовољство и мир у души стварати.
Тада смо у миру са собом и светом,
Радујемо се животу, као делу пресветом.

Вероватно знате за оне сурете, који се “заледе” и памте до краја живота.  Не знам, зашто бих писала о томе, али поглед, најзеленијих очију, спржио ме је у тренутку и више никада нисам могла да се опоравим.То је било одсецање ногу, кидање даха, помрачење памети, масакр мисли.

Он је то све приметио и сачекао, са стране, да дођем к себи. Био је витез, сунцем окупан. Витез који зна да ћути и да посматра. Витез који погледом исказује бригу, питање, нежност, заљубљеност. Био је витез дана и витез снова.

А, ја? Стидела сам се. Било ме је срамота од ужарених погледа, од немоћи, од руменила, које би ме сваки пут издало у његовом присуству. Било ме је стид и бежала сам. Бежећи од њега, тако наивног и чистог, бежала сам од себе, своје наивности и чистоте. Бежећи од њега , молила сам се да потрчи, да ме сустигне.

Никад ме није стигао. Никад се нисмо пољубили, ни загрлили се нисмо. Неки неми погледи чекања и патње. Само сета и травка наде која вене, и бол који прашина времена прекрива.

Никад се и нећемо под овим сунцем срести, ни једно другом рећи, све што смо имали и хтели. А никад се нећемо  ни загрлити. Никад ми неће дотаћи усне, јер вечност у коју је он отишао,  не обећава пољупце. Можда је у вечности, само тама.

Можда ме негде у прикрајку чека? Можда и сад, у некој недовршеној сонати, нисам сама.