Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Они и ми, они и ја, ја и сви ви… како увјерљиво…
‘Овај свијет’ (мој свијет) почива на одвојености. Без одвојености не би се могла доживјети стварност (поредак ствари), не би се могао доживјети свијет нити улога коју играмо у свијету. Да нема одвојености не би се могла доживјети поларизација. Зло и добро се без одвојености никада не би могло испољити.
Рекох, ‘не би се могло испољити’, да, јер су и добро и зло испољења нечега што постоји у нама, у ономе који и добро и зло ствара и доживљава по себи.
.
Све то, тако стварно, одвојеност и поларизација, не би могли постојати да се нешто није поцијепало у д‌јелиће, да се нешто није расуло у комадиће и из комадића сад покушава да створи слику цјелине.
.
Тај напор је узалудан јер се из једног дијела расијаности не може сабрати све у тај дио. Не може се десити јер расијаност није створена да из себе ствара оно из чега је расијана.
Најближе свом извору расијани дио ствара илузију заокружене цјелине и ту цјелину сматра својим свијетом. А свијет се мијења у сваком трену. Мијења се јер се пажња не зауставља у тачки, већ тежи да докући ИЗВОР, тежи да докучи цјелину свих цјелина. Руске ‘бабушке’ нам говоре о томе. Таман кад помислиш да друге нема, отвориш кутију и у њој се открије мања. Откивајући садржаје свих мањих кутија изискује и логични закључак да ако је мања цјелина садржана у већој да и од веће мора постојати још већа. Такво закључивање је условљено логиком и на тај начин се никада не може досећи ИЗВОРНА ЦЈЕЛИНА. По тој логици, ако универзум у себи садржи све ниже цјелине, онда и универзум постаје једна цјелина која мора да је садржана у већој од себе. Садржилац и садржано су у константном покрету. Константа наше стварности је континиум кретања а кретање је основ промјене. Промјена је дакле константна. Универзум се мијења сваког трена. Свака мисао покреће промјену.
…
Како смо онда доспјели у овај свијет у којему смо таоци нечега ‘изван себе’, нечега што без нас сигурно не би могло постојати, не би било? Какве су то мисли довеле до стварања свијета у каквом живимо?
Питање би уистину требало бити да ли ми живимо у свијету или свијет у нама?
Када схватимо да свијет не постоји без нас, да је свијет пројекција наше перцепције, онда нам се за сигурно намеће и питање ‘како смо доспјели у ову ситуацију’?
Доспјели смо у њу одвајањем.
Одвајањем чега од чега?
Одвајањем индивидуалне воље од воље изворне цјелине, од Једноте постојања.

Да ли то значи да у одвојености постојимо ‘одвојени ми’ и ‘Извор’ као нешто с чим нисмо повезани?
Погледајмо то овако:
Постоји ли ријека без потока?
Постоји ли поток без извора?
Постоји ли море без ријеке?
Постоји ли Океан без мора?
Постоји ли Океан без капи воде и кап воде без Океана?
Све кружи.

Да, у овом искуству дуалности све кружи, једно се претвара у друго али суштина остаје непромјењива. Та суштина је непромјењиво Једно, Једнота, Извор свих ‘ствари’. Извор свих ствари је свијест апсолута, али као што извор воде није и резервоар одакле вода извире тако ни свијест није оно из чега се отвара извор свих ствари. Резервоар свијести јесте постојање, биће, апсолут. Ех, то биће, тај непромјењиви, непресушиви резервоар, то сам ЈА, то си ТИ, то смо МИ. Тај резервоар у себи садржи и Небо и Земљу, универзум, муилтиверзум, све то неманифестовано. Тај резервоар је Сопство које управља и вољом и пажњом и које има способност да своју свијест користи као извор свих ствари док себе, својом вољом и фокусом будне пажње симултамо поставља у сваку ствар понаособ.

Све ‘ствари’ постоје само као ‘облак’. А облак није ништа друго до испарење Океана кондензовано у капима воде чији је циљ да падну на Земљу, да се слију у потоке, у ријеке, да се врате Мору, Океану из којег су испариле. Али и сва мора и сви Океани, то су само дио ‘Облака свијести’, производ одвојености индивидуалне воље и будне пажње од изворне цјелине, од непромјењивог, непресушивог резервоара.
То сам ЈА.
То си ТИ.
То смо МИ.
МИ, ТИ, ЈА… све је ЈЕДНО.
ЈЕДНО ЈЕ СВЕ.

Одвојеност те Једноте је производ дуалности, а дуалност је искорак Бога из сопствене Једноте. Бог у дуалности више није, постаје Творац који постоји једино уколико постоји Творевина. И ето нас, у Творевини, какву Бог никада не би стварао да је остао свјестан себе Бога. Но Творцу је допуштено и дозвољено све. Творац служи Богу да ствара могућности кроз које ће се потенцијали Бога манифестовати, остварити. Бог се не мијеша у Творчев план. Бог све одобрава и манифестује за Творца. До Творца је да освијести себе у Творевини како би схватио да Творевина може бти створена једино с његовим учешћем, његовом вољом. Но ни то није довољно да би се стварао хармоничан свијет. Да би стварао хармоничан, просперитетан свијет искустава, Творац мора бити свјестан Бога у себи. Биће-апсолут уистину мора бити свјесно себе Бога док ствара.
Дакле, биће мора бити свјесно себе Творца у створењу, а симулатано и себе Бога у Творцу. Само тако ће стварати свијет САВЈЕСНО. Савјесно значи у отвореној вези са Свијешћу Бога. У свијести Бога Љубав, хармонија и мир су константа. То треба да буде и наше перманентно стање. Да би то било и наше перманентно стање морамо бити БУДНИ. Будност није загарантована. Будност се мора одржавати Вољом.

Творцу (нама) је од Бога дата слободна воља и она уистину управља нашим стварањем. Свјестан Творац је биће свјесно себе-Бога док ствара. Свјесност о себи-Богу условљава Творчеве намјере. Када је најсвјеснији себе-Бога Творац с допуштањем предаје своју слободну вољу Богу. То га ослобађа од могућег скретања с пута душе. Истовремено му отвара слободу да оно што створи доживи у потпуном, највећем потенцијалу. Највиши потенцијал се остварује када се душа реализује. Потврда да смо остварили највиши потенцијал тренутка јесте РАДОСТ ЖИВЉЕЊА.

Погледајмо своју Творевину, свој свијет… гд‌је је нестала РАДОСТ ЖИВЉЕЊА?
Нестала је у егоистичном фокусу Творца. Творац је дакле, фокусиран на одвојеност, на најистуренији дио дуалности, на своје ‘мало ја’… и одатле ствара безбожан свијет по себи.
…
*СВИЈЕТ СЕ МИЈЕЊА У ТРЕНУ.*
Све се темељно мијења када се наша свјесност промијени, када освијестимо Бога у себи. Тада кажемо да смо доживјели поновно рођење, препород. Потврда нашег препорода је стање нашег духа, стање Љубави, хармоније и мира.
“Како унутар тако споља, како горе тако доле.”

Фото: Фототека Србског Журнала

Огули латице с ружа,
свезуј их скупа,
и чувај за вечност.
Њина мукла обећања,
о наслеђу славном –
– труну мој лик.

Моје опонашање
Разболело је околиш.
Где год ми поглед сеже,
Нема садржине.

Фото: Кроз олујну ноћ; Википедија

Пролазимо кроз олујну ноћ,
ми у вихору таме,
у јези суноврата,
са тајним нереченим страхом
и слутњом неповрата.
.
Ми кроз олујну ноћ,
две искре светлости
што се случајем неким
у самоћи исконској нађоше,
пред згаснућем мислићемо
да смо били живот.
.
А били смо две искре само,
два крика светлости,
два бола срасла у љубави,
ми у једном трену,
у једном блеску
што се зове живот.

Фото: Фототека Србског Журнала

Вечерњим небом загрљени на брегу
Сањамо нас двоје, два времена.
Около звезде и речи у чудесном спрегу,
Читав космос тек изнад темена.
.
И твоје усне простори завитлани,
Твоја крв, сидриште у свему што нас окружује.
Живот као ветар на празној пољани,
Који прашину у злато здружује.
.
Онда нам неки маг лица месечином поли;
Блесну сребро, пуче бронза пределом!
Ни прица том жару не одоли,
Вину се и поравна с пепелом.
.
И твоја крила, плаветима ухваћене висине,
Твоја љубав што ноћу даје сјај и слад.
Живот као река низ стрмине,
Све се пустоши и оставља глад.
.
Ноћ као пут бела сањари са нама;
Звезде и речи – пијанство неиспијено.
Зором, кад будемо лежали међу изгоретинама,
Ништа неће бити изгубљено!

Фото:Лаванда; Википедија

Лавандом претачемо
звијезде,
збуњујемо ноћ.
Не помиче се луна.
Ужарена лаванда
наш је загрљај.

Фото: Звездано небо; Википедија

Ноћ – звезде трепере на својим путевима
Кум распростро сламу по васцелом небу
Седим у лотосу на многомоћном месту
Зрикавци малени неуморни а гласногрли
Идеалан пев за дубоки мир и созерцање
Ни до Лире не стигох суштина ме тргла
У трену ме свест – пребрза и за вајтмане
Врати у родну Тијанију лепотом васкрслу
.
Месец срцаст – око њега вишебојни круг
Миришу цветови које ноћна сила отвара
Нарастају биљке у врту и трава око дома
Стидљиво се отвара и првоцвет бегоније
Сова са хуком прелеће кров – јури сеницу
Удаљени лавеж љутог гонича брзог зекана
Веверице орашарке развукле звучну мрежу
Шушкају по лишћу пауци и ситни инсекти
.
Зашто си ме Душо моја вратила са Пута?
Оностранство је наша завичајница права!
Поново зурим ка небу пратећи вековни зов
Напупила земља – испод себе осећам језеро
Његове воде напајају изворе и реке и људе
Преко хоризонта прелеће неорганско биће
Врви многолико Живот у свем Постојању
Како свеобујно Господе и танано трепериш!!!

Необјављена збирка – Света Тијанија

Фото: Фб страница – Flowers and Nature
 

Фото: Петко Николић Видуша – Видуша: Књиге староставне; Википедија

Многи су монаси и божији људи,
Својим животом сачували записе,
Крили од злурадих и отимача
Древне књиге и тајне списе.

Само је њихова светла душа,
Умела између редова да види и слуша
И да их носи на грудима
И њихову светост поприма.

А многи радозналци, злице
И разни којекакви пробисвети
Хтели су да отму и сазнају
Где леже највеће тајне и савети.

Нису књиге само речи
И низови србских слова,
Ту су прореди и корице
Молитве и знамења из вид-снова.

Тихи, благи, Богу одани човеци
Су их крили и брижно чували,
Да ако нас Срба ипак претекне
пренесу из невиделашта су нам преци поручили.

Фото: Фототека Србског Журнала

Кад се божанске капије отворе
Светлосна бића испред тебе се створе
Прошапућу ти формулу среће
Тада права магија креће
Цео свемир у теби се окреће
Снага галактичких размера се покреће
Лансиран си у пространства неба
Реци да ли ти сада ишта треба
Ушао си у само језгро атома
У тачку прелома
Где све настаје и све нестаје
Све почиње и све престаје
Живот се ствара
Тама у светлост претвара
Сада само остани будан
Иако је осећај мало чудан
Свакако се ништа десити неће
Осим потпуног искуства среће.

Фото: Рсцветала јапанска трешња; Википедија

Милијарде пупољака одједном
расцвало се у крошњи
велике трешње
.
латице трепере на поветарцу
откидају се и веју
снежнобеле
.
мекана радост ме засипа
својим туфнастим
покровом
.
саг од понуде радости
пролећног расипања
раскоши
.
густе лелујаве падавине
миомирисне пролећне бајке
милина
.
екстаза у врхунцу исказа среће
дезенирана постеља
за гледаоца
.
рони се као брашно из сита
непрекидна белина
засипа свет
.
и даље се природи дивим
како снабдева
пчеле медом
.
и храни цео свет нектаром
укусима изворних
слаткоћа
.
и опчарава ме својом сведобром
потпуном једноставношћу
савршенства
.
које је опет изнова процветало
са стаблом
велике трешње

Фото:Фототека Србског Журнала

Ја памтим говор тишине
и ветра у крилима птица
и снива шапатом сунца
и одјеком камени литица…
.
Ја дишем мирис земље
трава и другог биља
испијам чист нектар
лаванде, босиљка, смиља…
.
И као да одлазио нисам
сред Природе безгласно стојим
без снаге да учиним покрет
дамаре среће бројим
дишем
и тако
постојим