Фото: Фототека СЖ

Да л’ видиш на мом прозирном лицу
бриге, патње и сузе јадиковке моје,
где се понос гаси, где се мука збира
и слободно расте у пределу немира.

Мрачна ноћ ме гуши грубо и нехајно,
великим будним оком ме вреба,
гладни облак шири се на обе стране,
смртоносну сласт сипа са неба.

Усамљена душа пуна гробне зиме,
од сивила и мраза већ тешко дише,
с пратњом сена и оловним неба зраком,
пролази кроз црну ноћ, издише.

Ужасан бол ми по телу рије,
без престанка, до мог уништења,
у крви газим, час дубље час плиће,
да га ублажим сад лека немам.

Крваве хаљине, отворене ране,
с врелим сузама се плету у недоглед,
док ми шкрипе уморне кости, од Бога
тражим спас, у небу заденут невин поглед.