Вероватно знате за оне сурете, који се “заледе” и памте до краја живота.  Не знам, зашто бих писала о томе, али поглед, најзеленијих очију, спржио ме је у тренутку и више никада нисам могла да се опоравим.То је било одсецање ногу, кидање даха, помрачење памети, масакр мисли.

Он је то све приметио и сачекао, са стране, да дођем к себи. Био је витез, сунцем окупан. Витез који зна да ћути и да посматра. Витез који погледом исказује бригу, питање, нежност, заљубљеност. Био је витез дана и витез снова.

А, ја? Стидела сам се. Било ме је срамота од ужарених погледа, од немоћи, од руменила, које би ме сваки пут издало у његовом присуству. Било ме је стид и бежала сам. Бежећи од њега, тако наивног и чистог, бежала сам од себе, своје наивности и чистоте. Бежећи од њега , молила сам се да потрчи, да ме сустигне.

Никад ме није стигао. Никад се нисмо пољубили, ни загрлили се нисмо. Неки неми погледи чекања и патње. Само сета и травка наде која вене, и бол који прашина времена прекрива.

Никад се и нећемо под овим сунцем срести, ни једно другом рећи, све што смо имали и хтели. А никад се нећемо  ни загрлити. Никад ми неће дотаћи усне, јер вечност у коју је он отишао,  не обећава пољупце. Можда је у вечности, само тама.

Можда ме негде у прикрајку чека? Можда и сад, у некој недовршеној сонати, нисам сама.