Здраво јесени, опет си дошла!

Успео сам да ми недостајеш,

Нека у Срцу буде мало чежње,

Лишће је жуто, у успаваном дворишту.

Дим ватре, уморна ливада,

Лете дани лета.

Не плачем ја, то су капи кише,

Дошао на туш са хоровима.

Лепа си, јесени моја.

Иако је твоје Небо сребро,

Са Вером живео сам у твојим речима,

Да и ти чезнеш за мном.

Донели ме ветрови Господњи,

Горке истине, с тобом пиј,

Надао сам се ничему

Са гране лишћа.

Чуваћу злато мудрости,

У светлу топлих, опроштајних дана.

Тишина опет долази на трговине,

Чистотом јесењих киша.

Опет ћемо хватати капи топлотне,

Да певам о сунчаном лету.

Ћао, ћао и ћао,

Ведар дан у мом септембру.

Овде те зраци греју,

Пуним се лепотом мојом,

Раскинућу некадашњу чежњу,

У јесењој ломачи, са окаљаним димом,

Киша ће опрати те наде

Свака кап додирне Душу.

Не плачем,

Само играм са кишом, шта је у мени!

Перунове веде наук оставиле

којим Род он бранио од Таме.

Паметарке мудре су училе

како Арије ка понору маме.

.

Од почетка харали градове

паразити што рад не волели.

Куповали у граду изроде

који су им двери отварали.

.

Превара им занат архетипски

којим блага себи прибављају.

Кад не успе наум лагаторски

Са оружјем крену да харају.

.

Светом књигом стварност пројектују

да будуће Космос тако твори.

Могућности црне комбинују

да се сав свет под њима покори.

.

Род су славни снено омамили

док трајала дуга ноћ Сварога.

Са истока будни прозборили

живом речју против демонскога.

.

Ведска знања срећом су нечитка

сивом роду томе недостојном.

Вечна тајна наука космичка

похрањена у роду достојном.

.

Бес свој стога Аријима смере.

Раздањење прљав траг открива.

Крв невиних жртвен прилог вере

што под маском јадничком се скрива.

Била си
моје прво прољеће
и долина мојих чежњи
на постељи влати
зелених трава
дозивао сам ноћне лептире
који су спавали
на фењерима наше улице
да нам освијетле
стазе љубавних трагова
будио неиспавана јутра
да отворе круне
жутих маслачака
за нашу срећу…
.
Ово прољеће драга
не личи на она наша
птице пјевају заборављене пјесме
које си крила у гнијезду
испод ребара
тамо гђе се
казаљке љубе
твоје плиме су потопиле
све моје чамце
ни облаци више не дотичу
мирис твога тијела
однијела си све са собом
све моје потоке
од чијег жубора
ни птице не бјеже…
.
Можда бих могао мила
да ти опростим
сва прошла прољећа
увијек си била
моја скривена ријека
понорница
коју су И вјетрови
крили од мојих уздаха
жеђ се пробудила
још више те волим
у подножју пуном чежњи
мириса и боја напупљених врбака
покрај зелене ријеке
још једном буди загрљај
мога посљедњег сна
нека твоје вреле усне
буду гнијездо
које сам чувао
за ово прољеће
нећу никад обрисати сјећање
у којем тебе нема…

Фото: Пролеће; Википедија

И пре сна
Бејаше вечан сан
Који Велики Сневач
И будан сневаше у сну
*
Свест је у сваком трену
Свуда у Свесности присутна.
*
Кад је радост у мени,
Гле, сета је око мене;
А кад је сета у мени,
Гле, радост је око мене!
*
Вилењак Чаробног Звука
На леденице борова свира
Дивотну вилинку звезда
*
Лепрш шишмиша
У румен сутона
На дашку тишине
*
Светлост Стварања
Шири се Пра Васељеном
У сну Великог Сневача
*
Чаробним звуком вилинке
Израњам из пра тишине сневача
Духовних звезданих јата
*
Вилењаков онород, гле,
У тишини обитава!
*
На Лепоти и Доброти
Почиваће, гле,
Један будући Свет!
*
У тренут тишине,
Иза Великог Праска,
Гле, све Сушто стаје!
*
У дубини минулих векова,
Гле, једно будуће
Праскозорје свиће!
*
Нека из ове љуштуре
Од твари и вештаства
Излети Светлосно Биће
Пут Велике Пра Светлости!

Два су пута човековог давања –

Први води преко срца други преко клинца

О човече! Пази како мислиш и дајеш!

Благо оном који чистим срцем даје

Јер свој тврди тунел ка Вишњем

Све више смера и дуби и шири

И сваки пут више угледава и открива

Светло унутарње царство Свевида

.

О човече! Пази како мислиш и дајеш!

Срцем ако дајеш срцем ти се враћа

Обогаћено – умилно и испуњавајуће

Из света Давања света нашег суштаства

Ако дајеш тврдосрцо – преко клинца

Враћа ти се назубљен и изгужван добитак

Баш онако како си мислио и дао

Огледало своје нико варати не може

.

Пази како мислиш и дајеш! О човече!

Ако срцем не дајеш немој ни давати!

Срцем дано у Дужицу се уписује

Затамњено око светлост избељује

Срцем дано у Дужицу се уписује

У тамној ноћи душе лампу упаљује

Срцем дано у Дужицу се уписује

И твоје СрцеВатра отвориће свака врата

Да л’ у неком ћошку собе

сам целиваш своје ране,

скривајући очи водне,

прегураваш тешке дане.

Срдиш ли се бар понекад

ил на живот ил на сене,

што прекрише твоје зoрe,

стрепњом студи обгрљене.

Немој роде окаснити…

да осмеху предаш лице,

oсмехни се, поглед нек сја,

очи су ти жеравице,

Пут путујеш преко ватре,

трња, мина и голготе,

исправи се, немој пасти,

још су снажне твоје стопе.

Не поклекни пред борама,

ту су оне ко траг свега,

будних ноћи, борби тешких,

стрaжaрeњa, кише, снега…

Непреболне старе ране,

сва неправда и њих вређа

кад је народ ове земље,

окренуо вама леђа.

Заборави српска раја

шта витештво Мајци значи,

шта то беше част и слава…

– Ех, рођени ти не пати!

Ви сте прави борци – Вуци,

борбеност вам јача страна,

устај снажан, све ће проћи…

Биће знај и бољих дана.

Гледам, сав си као птица,

рањена су крила твоја,

чупаш перо из њих храбро,

па у борбу путем слова.

Јаче је то твоје перо,

нег мач љути лажних људи,

замах песме борбу слути,

добар тапше, лош нек луди.

Ја ти наклон свој дарујем,

поштовање већма ту је,

у грудима нешто тиња,

боље сутра душа сања.

Сви сатови нека стану,

нада креће од дамара,

крв предака, хвал Jунаку,

вене пуне протицања.

Загледан у очи мора
у чвориште таласа
где су реке онемоћале силе
као да остављам два живота
у песку трагова:
два чврста отиска
у крести таласа.
.
Устајем и одам ка месту
где реке не памте
ни име ноћи
ни име дана…
.
Тражим у име оног другог не-Ја
и место где реке
не памте ништа
где реке не знају ништа
где су реке заборавиле све
осим наша два имена…
.
Ноћ је пуна људи
и ти људи говоре
о једној таквој ноћи
пуној људи
и кажу
да се у таквим ноћима чује
хук гласова
који причају о месту
где реке не памте
ни име ноћи
ни име дана
где реке не памте ништа
где су реке заборавиле све
осим наших имена…
.
Не чујем и ходам
према том месту.

Сред затона је нашег – знаш ли –

Спавао воде зелени сат,

Кад су војни бродови зашли

Међу нас, као бразде траг.

.

Четири сивих. И питања

Тиштала су нас читав час

И препланули од сунчања

Матрози ишли покрај нас.

.

Примамљив поста свет и шири.

Ал отпловише ко кроз сан.

Видесмо кад се сва ччетири

Зарише у ноћ, у океан.

.

Обично опет би сред мора,

И терпну светионик, вал,

Кад су са ниског семафора

Послали задњи свој сигнал…

.

Животу треба тако мало,

Теби и мени, деци свој,

Та срце би се радовало

И најмањој новини тој.

.

Откри на џепном ножу – праха

Далеке земље макар трун

И свет ће бити истог маха:

Чудан,шарене магле пун.

Кад се родих отац засади дрво, танак прут

Крај прага. У завичају

Цветом кад га искити први род,

Један далек,

С марамом у руци, указа се пут.

.

За мном осташе маглине

И пси да лају

На месец у висини замрзнут,

Мој сребрни брод

Што осветљава покрајине.

.

Сад дрво је скоро у шуму израсло, ја у човека

Коме време што узме не враћа.

Виђамо се ретко, тек

Од раздаљине

Да се не отуђе браћа.

.

Не знам шта је, ал када се сретнемо

Два нема лелека

Покидају нам грла. Тако увек

У заборав река

Ветром лишћа отпутујемо.

Д.Н: Збирка – “Изабране песме“

Пун месец

господар је неба

Ноћ је бљеснула тако моћно

да сам пао на земљу

.

Твоја љубав моја је вера

.

Спреман сам да напустим

овај световни живот

и предам се величанствености

Бића твог