Можда ћу једном да ти кажем
Теби која се свега сећаш
И знала си за све
И шта то значи
-Чувајте овај свет
То си нам рекла
-Сачувајте све што је из љубави
.
Зашто је то важно?..
-Можете ми веровати – рекла си
-Немојте плакати у самоћи
У самоћи молитву кажи
.
Рашири крила над реком живота
Дуж читавих њених обала
Нек љубав буде изнад свега
И тамо где се свет крије
.
И тамо где увек знаш
Да истина лебди у времену
И где љубав не тражи ништа
Сем да траје…
.
Сећаш се тамо си рођена

.
Песма посвећена Мири Саичић за њену збирку песама “Месечева соната“ и као захвалност и дивљење за њен префињени и надахнути, и изнад свега, божански дар за поезију.

У месецу сам свила

све своје снове…

Неке старе и неке нове.

Неке чежње, тамне, далеке.

И уздисаје, неке лаке, а неке меке.

У месецу сам скрила

истине и сање…

неке веће, а неке мање.

Неке безазлене лажи,

које од мене, нико и не тражи.

Месецу сам дала

многе своје планове

да са њим далеко отплове.

Месецу сам дала и бесане ноћи,

неостварене жеље без животне моћи.

Много исплаканих

И неисплаканих капи

на љубавној мапи.

Месецу сам дала,

све је прихватао и без молим

И без хвала…

Никад да нестане.

Увек ту за мене…

У тишини и тами.

Љубавник верни,

што уздахе мами.

Купах се у месечини,

као облак на пучини.

Сјајем се умивах,

сребрним и бледим,

Да лепоту лика заледим.

Месецу сам тајне

неке своје дала.

Другом нисам смела

Или нисам знала…

Еј, месече драги,

поведи ме са собом…

Да одморим душу

у пловидби с тобом…

Начело је наше поезије срца,
бојимо је крвљу да се љубав пије,
освануће зором врле амајлије.
.
Транзицију душе нека смири љубав
која иде путем са својијем кредом,
тад се обрадује образом и лицем
и кити нас песмом и одличјем.
.
Бацимо ли веру да смо увек први,
узалуд је спремност да магија хрли,
процветаће песма у нашем окриљу,
послаћемо цвеће да се пуне вазе
о одјекну речи ко музичке фразе.
.
Напојте се стихом које песник нуди
не коцкајте блао без изданка права
нек осване мелем у нашим песмама
закликтаће срце кад поноре дуби.

Д.П: “Суза старог кестена“

Из сваке битке, гле,
Поражен сам излазио;
С ожиљцима и ранама љутим;
Али рат још, можда,
Нисам изгубио!
.
Походиће ме Пријатељ незнан
Из далека света тишине,
У сутон вечерњи од пурпура,
Кад цвао буде
Багрем бео.

Напуштене улице
Језивога града
Светле слабе сијалице
Мраком који влада
.
Поцепане новине
Улицама тутње
Да ли је крај пута
Страшнији од слутње?
.
Нагнули се стубови
Покиданих каблова
Тешка душа грудима
К’о да је од олова
.
Трепере светла брода који тоне
Где сам и где спавам, нема ко да брине о томе
Хиљаде година борбе са људском злобом
Лакше бих поднео него дан са самим собом
.
Трепере светла брода који тоне
Вуче море у дубине сломљене олупине
Одвојило се сунце од вечнога мрака
Где лед тече место крви, ту нема јунака

Жутокљунци узбуђено

Кукуричу на буњишту

Кочопере се

.

Челник крилима залепрша

Фијукне кроз ваздух

Оштр.

Швикне их

.

У колони устукну

Покуње крестле

.

Дозволе пловану

Мрс.

Зрно

.

Земљо орошена

Зрно мами

Брест

.

Зрно клија

До звезда ће стаза

Бити краћа

.

Плод

.

Плод утробе земље

Изнедри семе живота

Сан

.

У плодовима

Као да негде дубоко

Одзвања фрула

.

Образина

.

У глувој ноћи

Пламтеће звезде

И образина

.

Стално и скидо

А ипак остаје

Под образином

Знам да сам
Од Немањића

.
И да су наше мајке
Рађале јунаке
.
Синове су
За бој спремале
–
Ћерке
Да пале кандила
.
Бол и тугу
Понос и Бес
.
Са колена
На колено преносили
.
Њихови снови
Моја је стварност
.
Пркосно певам
Ја сам српкиња

Благо теби, ако на свијету

Нађеш срце, у ком вјера сјаји,

У коме се чиста љубав таји

Као мирис у росном цвијету.

.

Љепшег дара од тог дара нема –

У тој срећи тек би срећа била;

Чисто срце небеска су крила,

Што их Господ с благословом спрема.

.

Благо теби, ако вјерно бије

На твом срцу једно срце друго:

Скрсти руке и моли се дуго

Оној Мисли, што над тобом бдије!

Чезнем, да се окупам, у сјају ока твог,

Да зароним, у то море, и на дну негде,

заспим.

.

Чезнем, да се винем, меЂу твоје облаке.

Да на једном, душом твојом

запловим.

.

Чезнем, да милујем места, где се твоје птице гнезде.

Да се у једно од њих спустим, крила

одморим.

.

Чезнем, да земљом твојом трчим,

Ливаде на змају прелетим, и врх храста

љубим.