шљиви саборној ходом кору појим

распуклим светлом дна ока у трави

мраз свевида ватре у сну бојим

лом одласка разгран жене у глави

.

кореним свемир трнцима сретања јако

распрсјем разделбе неба из мрака

у рукокрошњи чворноват сам је тако

утеха медусном од милион корака

.

поље смо плавно бол љубаввода

пашњаци откоса свег распамет биља

страх жал је дариван од бегслобода

.

кад звали смо златозрак од душомиља

ти лудо сретна у трену страственог пада

ја клетвом срца занавек растанка јада

Не тугуј

кад играју вјетрови

пољима мојих сјећања

то они само носе

букет увелих снова

које се као морска пјена

купају у мојим чежњама

и винским чашама

пуним црвених суза

које си ми оставила

у задњем загрљају

иако су у теби спавала

сва моја надања

…била си ми драга.

.

Не брини мила моја

ја гријем хладне ноћи

којима дишем за тебе

док озебле звијезде

тужним стазама језде

а дубоке туге

у мојој души се гнијезде

чекајући да пукну

уморне зоре

и престану ноћне море

помери се Мјесече

да завирим у снове

само још ноћи ове

ми нисмо били

једини грешници

…била си ми драга.

.

Немој плакати

чекаћу

да те опет волим

киснућу у пјесмама мојим

и стиховима видати ране

и красте оне наше дане

које ниси умела скрити

чекаћу празна пролећа

с поленом маслачка

у твојим очима

и прве роде на мојем оџаку

јер то је све

што је од тебе остало

…а била си ми драга.

Насрћу жмарци, кидају дамаре срца,

бол обузме тело као на крсту Христа

.

Мозак пулсира вихорно

док клеца слабачко колено,

машта саплиће и сеже далеко

до Видовдана и небеских висина.

.

Све искључује из морфема реда.

а она је симбиоза идеала

па се крвоток урагански потреса

.

О њој је ореол саткан

у аулама Оксфорда,

равницама Стига,

божанском Олимпу,

граду светлости,

рушилачкој Содоми и Гомори,

а звезде носе у себи прекор

и духовност жара

па зато Месец звезду Даницу кара.

.

Ова небеска дрека дарује слепило

људским очима и све постаје

варка и опсена.

Тада је љубав само илузија

осрамоћена због предрасуда.

.

Зато је песник Пропорције

подигао жени славолук на уздарје,

овенчао ловором за заслужено

њено величање.

Д.П: Збирка -“Дубоки корени“

Сви јунаци ником поникоше,

У земљици заспале им душе,

А на нашем древном стаблу,

Храсту нам се зелен-гране суше.

.

Сви дивови, витезови бели

Гледају нас са онога света,

Оволика туга, јад и беда

Србски немар сада им баш смета.

.

Са зидова древних манастира

Сви владари и свеци се чуде

Кад ће ови јадни Срби

Своју савест и дух да пробуде.

.
И небеса плачу изнад нас

Болују и наши прађедови,

Зар нестају о слободи златној,

Распшени су им славни снови.

Неизмерно дуго из знања дубине
поток живи извире.
На њему седи жена која то није. 
Кроз њега плове златне рибе што нису. 

.
Очи су једно са сверама светих.
Око галаксија коло се игра
живим пламеном речи исписују
неда се прстом дирати то. 

.
Ти си једно

са свим нотама СвеУма,

армонија арије ари.
Градови Ариона тад сјакте у слави, 
светлом неизрецивих лепота. 

.
Бродови сребрног стакла – као течне мисли, 

мењају облик једара

 и плове океаном свих океана, етар-вољом. 

.
Ветар ти пролази кроз срж и греје дух

 што се попут детета радује.
У њему чује ехо пре почетка времена,
ту је глас мајке и оца што нису. 
Они то нису зато што јесу. 

.
Телом познати славом створене светове, 

то не бива и не може, 

све док једном не буде могло,

ипак, ипак…мисао не вене. 

.
Јер човек расте у Човека те бива Богом.
Такав је пут светлосне арије сред нас. 
Пружам руке и дирам светлосне искре што лебде

дирам суштину.

.

Огањ луче живе ми пева музику сфера
а ја чујем глас свог оца и Оца. 

Мајке и мајке.

 Себе, других – свих што икад душа знаде. 
И само глас један би. 

.
Плава сфера се јасно зби. 

Пурпурним мислима нацрта све. 

Све Једно је. 
Ја Јесам јер ти Јеси.
Ми Јесмо.

Сањам те, а ти ме гледаш у том трену,

сањаш ме,  а у мислима ми бдиш

понекад прошетамо нетакнувши ногом тло

понекад када птице полете у јату изнад наших глава ,

благодаримо Творцу за све.

једно велико хвала

из срца полети у јату сребрних птица

гласника …

.

Не сањам,

живим!

У сваком постојању све исто је,

када се речи из душе кажу

тада слова остану нема,

заћути све

само се чују речи у срцу

да волиш мене …

да волим те!

Безвучност простора постаје опипљива

Одјек тишине успављује кућу

Тишина је праелемент

из кога је све настало

све настаје

и све нестаје…

..

Тишина смирује трзаје мисли

Тишина зиба колевку дана

Тишина зацељује ломове душе

Тишина призива сећања

Тишина призива нежности и радости

Тишина призива гласове који ће доћи…

..

Тишина ме гледа беспрекорно

У тишини се огледам какав јесам:

Тишина је огледало моје душе.

.

Тишина је изобиље настало из празнине

Тишина је њен глас –

а ова кућа је Храм Тишине

који сабира и порађа безбројне светове…

.

У тишину ћу поново ући

кроз тишину проћи

из тишине изаћи

миран и чист

још једном.

.

П.Ш: “Пламен тишине – песме путника“

Ситно разбијено је зеленило бреза у огледалу

плавог небеског студенца

на чијем травнатом дну

лежах летос.

Али тад се нису грабили лакоми за срећом.
.

У рујавом пламену гори већ

кроз таму јелове шуме храстов пут,

опет је. дакле, јесен запалила ватре своје

у шуми без наде.

Али ја залуд чекам некакву експлозију.

.

И тупа ралица сунца већ преора

тешко стрњиште облака

од источне до западне међе

за сетву снега.

А шта месец ради? Једини он треба ноћу да жање.

.

Свеједно: Мораћу и ја пожурити.

.

Поезија Лужичких Срба; Приредио Предраг Пипер

У том свету где личности стоје

Са улогом нејасном ко даљ

Остарити ми ћемо обоје

Ко у бајци кад остари краљ.

.

Догорева, светлећи стрпљиво,

Живот наш у крају што је драг.

И ми овде чекамо ћутљиво

Судбину да збрише и наш траг.

.

Али кад у залисцима твојим

Засветлуца сјај сребрн и тих –

Растаћу се са свескама својим,

Поцепаћу и последњи стих.

.

Нека душа, ко језеро, кваси

Праг подземних врата тако тих

И црвено лишће нек се гласа

Над водама, не дирнувши њих.

Сунце ме у срце птицом стреља

Да паднем на дно одјека и зазвучим

.

И не могу се вратити као по своју смрт

Узети остављено вратити сувишно

Па изронити као дављеник на обалу цептећи

.

Све што примам далеко је од мога

А моје је: лист што пада риба кроз руке

.

Глас ми до врха пун масне иловаче

Прска ребра кроз која излазим

Остављајући за собом невезан брод

.

Све што нађем мислићу ужарена је поткова

Коју ћу уз крв са сунцем да притискам