Крећем у духу у дивотну Тијанију

Унутарњу земљу мојих прапредака

Ратника харамбаша врача песника

Цветиша ткаља планинки бабица

Чобана плетиља играча каменбацача

.

У Тијанији сазваћу претке и потомке

Претке рођењем потомке васкрсењем

Сазваћу обасмерно по девет колена

Претке које сам ја прадавно родио

И потомке који мене родише вечног

* * *

Склопљен у лотосу држим садану

У шумарку гаја где ноћ ноћују срне

У полукругу седе – тик испред мене

Преци увуклих очију потомци ведри

Ветар Тијанадо фијуче гај прескаче

.

Задатак је – успокојење наших умова

Задатак је – исправљање наших путева

Задатак је – дубоко прочишћење визија

Да бисмо јасно учили све наше саборце

И дали себе Златном добу пристиглом

Усред ноћи језди ривом

морски коњиц с модром гривом

.

На њем седи, ко сан тиха,

девојчица из мог стиха.

.

Морске звезде и планктони

сијају ко лампиони.

.

Светиљки се пчеле роје,

ко украси с јелке твоје.

.

Сањај само, у сну пливај,

причај с морем, мирно снивај.

.

Нико у сан ући не сме,

Док не пита писца песме.

.

П.З: Збирка – “Да не чује неко“

Гнездо

.

Угнездили се

На старичинижом крилу

Псић и маченце

.

Корњача стаде

Испод гнезда славуја

-сан

.

Откуцај

.

Откуцаји

На сахат кули

Гнезди се рода

.

Живот у трену

Некад у времену

-откуцаји

.

Маг

.

Био је маг

А сви га сматраше

Безазленом лудом

.

У колиби жар тиња

Маг утихну

-месечина

Фото: Википедија – Гнездо орла

Чудесан бива овај дан, а поче

Тако обично каои остали:

Од ниског неба готово смо пали

Као под сиве отежале плоче.

.

Откуд у своду сад толико боја:

За потиљком се ено чак зелени

Небеска раванса које ка мени

Силазе бели друмови без броја?

.

О, да је ноћи бар једним, па макар

Лебдели изнад земље тек трен који:

Дотаћи овај облак љубичасти

.

Са танким рубом што ко нови бакар

Ил старо злато усред неба стоји…

Па онда: опет ил заувек – пасти.

Заривена у игличасте стене

планина је као крстача дубоко

загазила у паклену реку Стикс

понављала својим хуком опорим

да су паклене двери затворене

и да се уз њих нико

не пење у рајске висине.

.

Ни свеће нису хтеле…

.

Из дубине амбиса дах

Ледени бије јер душе

Мртвих одоздо дишу.

.

Месец је громозорно

из детињства подсетио пориве изазвао

И страшна туга је букнула.

.

Игличасти глог се разбокорио

а тамо је из спаваће собе

израстао.

Тропрст јавор горостасно

.адвисио згариште

А дивљака јабука

Насред гостинске собе родила.

Једино она жели

да образ оплемени

да госту послужи слатко

и српско пиће жежено.

.

Струјање уплашеног планинског

вихора подсећа на уклетост,

на залуђеност, на зачуђеност,

на мржњу, а стална

асонанца “У“ на вууук,

јер је човек човеку…

Јато врана злослутно

Подиже хук

а њему сада, као дечаку некада,

пламени језици запуцкеташе

пред очима,

црева закрчаше

док је јужни ветар дунуо,

привиђења, игра вампира, кошмар

још се није смирио.

Шта је преостало од тебе и мене

кад нас гурнуше у апокалипсу јуче?

Као и ми сваки мртвац

има покров као заштиту

увек кад ближњи умире

прво себе сахраним,

то моји пратиоци траже од мене –

док ходам неко ме следи

не разуме то нико,

не идем, не присуствујем,

не чиним ништа а све се догоди.

Сузе ми нису ни на памети,

ти не можеш да ме пратиш

увек се придружиш осталима,

а после дођеш и ја те примим

јер смрт је посвуда…

…И сви траже кривца

за мраморну ладну плоу

или је судбина да дете пада

са неба на земљу

а у ствраи кроз ваздух

око земље кружи

не би ли заплакало.

.

Х.Ш.Исаков: “Потрес мозга у Африци“

Подигни главу!

У звезде погледај

!Колико су сањиве, видиш ли!?

Време је, успаванку да им отпевамо!

Време је, на пут да кренемо, јер

сваку треба обићи,

свакој треба бајку испричати,

сваку треба плаштом огрнути!

Подигни главу!

У звезде погледај!

Видиш ли, нас чекају!

Узми руку моју, и хај,

треба сваку помиловати,

и, свакој, зраке треба очешљати!

Окрени се! Гле!

Осмехом нас неко прати!

Изаткаћу ти кошуљу од срме

рукама од Љубави,

очи ти умити росом

са Рајских извора Светлости,

путеве ти посути

звезданом прашином Храбрости,

а на дланове ћу ти спустити

малену птицу

са гласом од небеске Нежности…

Ако у њему осетиш чежњу,

хоћеш ли доћи?

Написах речи које

Дуго нисам смела.

Туп бол је главе моје

И чудна замрлост тела.

.

Умуче рог далеки.

Загонетка срцем иста.

Јесењи пршић меки

По коцкама трга блиста.

.

Шуш задњег лишћа свела.

И мисли задње што тиште.

Да сметам нисам хтела

Том, који весело иште.

.

Опраштам усни драгој

Ја шалесурове њене…

О, по пртини благој,

Ви ћете сутра код мене.

.

Свеће ће пламен вити

У соби, трептаја снених.

Цео букет ће бити

Ружа, из башта стаклених.

Дете није дете

Играчка за стрине и тете

Дете је дете

Да га волите и разумете

.

Нећете ми веровати

И велики песник Гете

Некада је био беба

И веома немирно дете

.

Бркати хајдук Вељко

Што је злотвору прашио пете

У почетку је сисао палац

И био немогуће дете

.

Јунаци космоса

Што лете на друге планете

Прво су седели на ношама

А после су сели у ракете

.

Дете није дете

Играчка за стрине и тете

Дете је дете

Да га волите и разумете