Заборављам песму,

заборављам име,

заустављам сат…

испод високих борова,

окупана Сунцем,

у одјеку дечјих гласова

ја Живим.

У обручу моје зенице пламене
назирале су голе и изморене сене
гађале их сумње са сваке стране
и страх од зверске, сиве мрене.

Душа је слутила у тамном таласу
над главом сваком нашом голом
зверско режање хладно и круто
ријући земљу страшним хуком.

У љутом плачу ка кобном бегу што
вечним је криком и тугом одзвањао,
стигао сам до самог руба долине.

Проклињао сам бога и сопствено семе
живот света, страх што је храбрио мене
и водио у огањ и лед до вечне тмине.

Године давне, педесет шесте

у првим данима фебруара,

кроз смет носише сићушно дете,

мој отац Јово и мајка Мара.

.

Колевку носе између себе,

а у њој заспалу, малу кћер

покровцем увили, да не озебе.

Севетац завија, као звер.

.

Колевком белом наносе грћу.

Пртину праве и газе боси.

Боре се за живот са белом смрћу;

мећава им се сплела у коси.

.

Над њима небо снежно и сиво.

Ковитла ветар наслаге снега.

Често је отац застајков’о;

и син му корач’о поред њега.

..

Мајци се дечак држи за скуте.

Посрће и пада у дубок смет.

Прате га очи забринуте

посрће са њим и цео свет.

.

Застаје мати, узима сина.

Брише му лице и љуби очи.

За све је крива снежна пртина;

хајде ми, Господе, посведочи!

..

… И сада, када северац луди

поново засипа снегом стазе,

у мени иста сећања буди

на оне старе путоказе.

.

М: Збирка – „Србијо, вољена копљем и песмом“

Илустрација – Миливоје Мирић

када једном не будемо једно

и када нам живот преобрати снове

да ли ћемо знати шта је тада вредно

и дал ће нас волети те љубави нове

.

мрви нас уснуле неспознато време

потапа и диже и радост и мука

носим сада наше а и твоје бреме

док се приближава спасоносна лука

.

љуби ово небо у времена тешка

никада обична нису та ни била

ниси усамљена а ни Бога грешка

.

ширила си дуго твоја смела крила

полети у дане, осветли све ноћи

у другом животу ко зна дал ћеш моћи

Грешни,прегојени и без поштовања

остављамо саме у невољи ближње.

Све нам је мало јер смо слабог ткања

те тако падосмо до тачке најниже.

.

Срца нам празна а очи свега препуне

док и даље малодушно хитамо по још

жене полуголе а мушки личе на пауне

сви без радости јер је у души пустош.

.

Одасвуд се чују преке и тешке речи

окренути себи не бринемо за друге

ни мисао грешну нико да спречи

горки и злобни још изговарамо поруге.

.

На небу је Он који нам све опрости

Дан његовог рођења ватру распири.

Што се више кајемо да више милости

Кад постанемо љубав све немире смири.

.

Спознамо ли веру ништа нам не треба

јер нас Он непогрешиво животом води.

Сваке године засија изнад Витлејемској неба

нада у спас:Мир Божији! Христос се роди!

.

.

Наставите читање →

У Надовом родном селу живљаше у време оно баба Андра. Бејаше превалила деведесету и наминула онамо к стотој. Човек јој умро порано. Кад гођ је нешто требало да јој се поверуе она каже:

-Тако ми реко мој покојни човек, Бог да му душу прости.

Е сад ко би посумљо, нек иде па нек проверава. Ђеца јој се порастурала по бјелом свјету. Дођу кад узмогну, ал то ти бидне, нако, с мјене на уштап. О благданима, и то ти је. А она имала згодну нарав. Викаше:

-Јој, пустој мене, не знам ку ћу прије да се ђенем. Имам стотину послова. Ал најпрво ћу д-идем мено да прилегнем.

Валила се како јој најчешће сврати Наде, кад гој пође навише у Каранце, или кад се озго враћа. Никад, вели, очију ми мојиг, није прошо да не сврати.

Никако друкчије. А ако нема кад да сврне, он свирне. Ова моја пашчадија нит свраћају нит свирну.

Чудна птица изнад манастира

што лепета са четири крила.

Из црне је сфере долетела

својим хуком да твори немира.

.

У кошници горској светогорској

грабљивци су врста непожељна.

Чудно воња ова ала гадна.

У служби је очито демонској.

.

Вредној пчели која меди миром

посејала страховну заразу

да пробуди духовну наказу.

Моћ молитве тулила немиром.

.

У клупко се свиле свете пчеле

да одбране кошницу божију.

Најмоћнију силу призивају

да Зло спржи муњом моћне стреле.

Фото: Клупко пчела; Викопедија

Сутон ми узео срце а свитање главу

Сву ноћ сам дреждао трезан испред самог себе

Збуњен не рекох шта тражим – смирај или славу

Ни гнездим ли у оку сове или тетребе.

.

Пробуди ме пој славуја усред таме снежне

Или су одоцнели или је снег рано пао

Можда јесење рухо тек скрише руке нежне

Док све ме умара у болу што сан је крао.

.

Шта у мени траже голе багремове гране

Зар свака птица на мртву крошњу сме да слети

Или тек орли могу кљуном да лече ране

И да ми душу узму долином сред врлети.

Није лако бити Србин. Није било лако у прошлости, у целој бурној

српској историји, а није ни данас ништа лакше. Ала и

врана вековима је насртала на српску земљу и слободу.Можда

зато Срби, као ни један други народ, имају више отпадника

него својих. Тежину српске историје нису поднели слабићи,

кукавице, смутљивци, људи жељни положаја и власти, олаког

стицања новца, њуди склони лагоднијем животу.Однародили су

се, одрекли својих корена и постали највећи мрзитељи

српства.

.

Јер, ко данас више мрзи Србе од бивших Срба,

католика којим постадоше Хрвати и мухамеданаца који

постадоше Бошњаци.Та мржња је изродила најсвирепији

геноцид над Србима у 20. веку.И данас имамо, на жалост,

српску „елиту“ и њихове улизице који се јеже на помен српског

имена и српског национализма, који на сва уста омаловажавају

све оно што је најсветије народу, који олајавају Србе да су

злочиначки народ.

.

Та од странаца корумпирана и већином

лоповска „елита“ савремени је издајник највећих националних

интереса.Они распродају државу за властиту корист. И зато,

част онима који се гласно усуде да буду српски родољуби.

Није лако, а биће још теже. Није лако бити Србин ни у Србији,

а камоли онима на Косову, у Хрватској, у Републици Српској,

у Црној Гори, у Македонији. Није лако бити Србин ни у туђини,

по белом свету.

.

Америка и земље Европске Уније ољагале

су и у блато бациле један историјски, частан и херојски

народ, онај који је остао и опстао после свих погрома и

однарођавања од српске матице.Данашњи западњачки

интерес, сила медијске пропаганде и ратна машинерија

направили су од Срба ловину за одстрел. Бомбардовали

су нас, а и данас истом страшћу, истом претњом, истом

медијском силом насрћу на српски народ и земље. Заиста

није лако, али је у души часно и поносно бити Србин и

српски родољуб.