Камена земља тла освештаног

стопама светих походника.

Сребрна колевка рода Савиног.

Олтар светих великомученика.

.

Са тла светога лак је узнос

свему што у вис небески стреми.

Највеће благо овде је понос

и људи чојством племењени.

.

Мајка га родила на камену повила

кроз који га светост прамајке дирну.

Свету му хаљу стена одену.

Судбу му светачку одредила.

.

Ка судби својој кроз стење Завале

мали је дечак храбро пошао.

У Светилишту Бож’је хвале

у пећини кушној дом је нашао.

.

Светлошћу својом Тврдош укрепи

да златним светлом сјаји.

Стеном Острога себе посвети

да отуд мистичним тајанством таји.

Сунца у капима воденим!

Под њима Сунца у очима каменим!

Сунца у искрама ватреним,

Посматрам!

..

Гле!

Образ ми такну Коњиц Вилин!

Окренух се!

Сунца у очима твојим,

Видим!

Небо се муњама пали.

Море у таласима пени.

Снови су ми страшни

крв се у жилама леди-

Долази Пророк

корацима хитрим

и окупља све народе своје.

Страшни суд пред оччима нашим,

Оштрица Мача над главама стоји

*

Пакао или Рај дилема је вечна.

Принео сам песме на Олтару славе

и чекам казну за све грехе своје.

О сузе што сте горке!

О небеска Славо колико си близу.

Хоћу да певам!

Сунце да се роди

да видим и да пратим

све кораке Твоје

*

Страшни суде на врхунцу славе

подари живот песницима смртним

да молитвом и песмом

свете име Твоје.

Како име песми дати

када љубав из очију Ти кипти

како ране исцелити Твоје

када си мелем за песничку душу.

О Господе!

Молитва из пепела се рађа.

Нека се дигну Пророци и Песници вечни

Дај нам закон

и покопај невернике своје.

.

С.С.Л: “Изгубљено царство“

Земља где се родио онај што мене љуби

најлепша је од свих на свету:

снегови су у њој чисти жртвени голуби;

небом миришу прашници у цвету.

.

Шумно и слатко потоци теку горски,

брже од крви заљубљеног младића;

ливаде су зелени бездани морски;

врхове грле магли мирисна бића.

.

У земљи тој уза ме верно хода

и чува ме од зла тихи рој његових снова.

Проспу се преда ме црвена срца јагода,

водопади ме нишу сву ноћ попут белих духова.

.

Чиме ли ја свему у њој љубав безумну усадих?

Кад пролазим планине се размичу и ћуте,

клекне преда ме милион борова младих,

као пред краљицом јеле простиру скуте.

.

У крају том са сунцем причају хладни глечери,

у анђеле гледају високи обронци груби.

Па ћу и ја бити близу, већ прве рајске вечери,

земљи где се родио онај што мене љуби.

„Вила није свесна своје лепоте“

Негде у духу свестварања се чуо овај ехо. Као музика сфера, нечујно би тињао доносећи непрекидне осећаје живљења лепоте.

Како би Вила и свесна била своје лепоте када нема огледало у природи сем тихе воде подно живог водопада Старе Планине и месеца, ноћне луче који у језерцу базену при ногама њеним јој блиста њен лик.

И тада, када себе угледа она не види то што би мушкарац видео у њој, она види себе као део природе који мисли и ствара лепоту па тако је и она стога лепа. Као латице ливадског цвећа у пролећно певање небу.

Када би јој човек рекао да је прелепа, она би се само насмешила и питала га шта то значи?

Зар није лепа вода која милује камен и травку?

Зар није лепа Сеница и Ласта у својој слави?

Зар није лепо Мајско цвеће и Храстови стари?

Зар није лепа трава под ногама њеним?

Човек је не чује.

Он је опчињен лицем које светли, телом лепшим од младе брезе и белином мисли које плешу око ње.

Њене груди су голе а сакривене. Он их гледа као недостижно благо а она му види мисли.

„А зар и ти ниси леп када волиш?“

Он је чу и не чу.

„Како би Вила знала ко је ако не види себе посебном? Ипак је она дете Велике Мајке Земље и Оца Живота. „

„Све је лепота“ – прогласи Човек који заволе Вилу својим суштом.

Она га виде душом и заплеса игру живота.

„Када волиш, све је лепота“…

Трагови…
готово свуда.
Магла их сакрити не може
Урезани да вечно постоје,
а постоје јер стварају од искона
из љубави!
Љубав их је створила,
а све што се из љубави ствара
остаје у срцима,
живо и сјајно!

.
На месту где сам била,
отвара се књига ..
Златним сунцем пише
„Обелодани се тајно!“

Децу треба добро васпитати,

зато им треба бајке читати,

због тога и постоје мајке

да својој деци читају бајке

.

Ивица и Марица да су бајке читали

не би се сами по шуми скитали

.

То знају биљке, знају и ласте,

Од бајки дете брже порасте.

.

П.З: “Лет изнад детињства“

Зидови собе

јесу ли моја граница?

Низови речи

јесу ли моји пријатељи?

Ужарено дрво

је ли топлота моја?

Или су видици и небеса без краја

путеви моји,

душе блиске и одувек знане

дружба моја,

а топлота

Љубав у срцу што Живот ми даје.

Једном неизбежно свешћемо рачуне између себе,

нас двоје што се годинама сатиремо у једном лику.

Једном неизбежно знаћемо ко беше лице а ко наличје

и ко превари и почини грех пред људима и Богом.

.

Свешћемо рачуне једнога дана кад се огласе звона,

ти што се пред светом зовеш мојим именом

и ја што се скривам у теби ко прогоњена дивљач

и што ми глас пустиш једино у песму.

.

Једном, кад на пут крену бела једра кроз ноћ.

над црним водама указаће се светлост свемоћна.

И бар тада пашће обмане и знаћемо ко коме џелат беше

и ко од нас сатанину а ко божју милост прими

.

Знаћемо једном и то, ваљда нас неће мимоићи истине бол,

да ли је лепота божји или ђаволов дар,

и починих ли грех клечећи тајно пред лепотом света и човека.

Морамо знати једном беше ли песма праведника глас.

.

Кад крену бела једра кроз ноћ и огласе се звона, знаћемо.

Да ли ћеш јоште газити цесте,

док стазом сећања ходаш смело…

Да ли ће и оно што други не сме,

заштитити твоје рањавано тело?!

..

Хоћеш ли стати у новом строју,

да водиш сву ту децу нејаку…

Да их сачуваш у страшном боју,

да у повратку загрле мајку.

..

Да ли ћеш моћи громовни цвете,

кад чујеш како Србија јеца…

Пустити сузе – те искре Свете,

да уз молитву пригрле Свеца?!

..

Да ли ћеш моћи и детету свом,

да испричаш све од своје сете…

Да зна да си његов храм и дом,

ти смели ратниче деведесете!