у селу седају на весла јер треба пливати
другачије – неће бити, другачије – не може бити
јер реке су живе, и риба је жива у њима
и чамац је један за двоје

.

у кући – ватра, над ватром и над кућом – дим
журба неће стати, не може се зауставити ход
разгрнуће се талас, развејати песма рибара
тада запевај, реко
.
тако риба чека на закривљени мамац
њу смо убили сто хиљада и више пута
по лозама пузи до руку златна рђа
као тама – до крста
.
мртве реке – морају да живе над својом земљом
и чамац се светлуца над самом главом
и песма ће се вратити, настаће – плач у пару
а ти не обраћај пажњу – рибару

.

Избор сачинио Алексеј Иванович Чарота

Са белоруског језика превела Дајана Лазаревић

Извор: Пројекат Растко

Знајте да је моја вољена скривена од свих

Знајте, она изван свих веровања свих веровања

Знајте да она у мом срцу блиста као месец

Знајте, она је крв моје крви и душа моје душе

Дошла нам је нова годиница

и на руци три венца донела:

први венац здравља и весеља,

други венац пшенице белице,

трећи венац винове лозице.

Који венац здравља и весеља

њега ћемо у дворе носити

да будемо здрави и весели;

који венац пшенице белице

њега ћемо у поље носити

да нам ,роди пшеница белица,

да нас храни до новога лета;

који венац винове лозице

њега ћемо на брдо носити

да нам роди винова лозица,

да нам старо чека ново вино,

да се здрави вазда веселимо.

.

Казивач – Ката Илић, Граб

“Драгачевске изворне народне песме“

Сакупио Ника – Никола Стојић, Гуча

Миленијуми се распршише

у процвату људског ума,

изродише космичку паралелу

и својим обухватом

освојише куглу земаљску целу.

.

Надчовек кликну пркосно срећан

ненадан васкрслим новим царством,

умео је да Нојевом арком

оплоди оно што загади шејтан.

.

Човек се наднесе над понор,

са страхом угледа ђавољи окот,

зарече себи охолост и плодност

и тако лакше поднесе растући раскол.

.

Угради у нови процват васцели,

циљни, заносни кредо,

зажеле врхове блиске Зевсу

ал’ опече крила у првом лету.

.

Од тада човек себи рече

да је опрезност мајка мудрости,

разазна летове у висине снова,

хтеде трезвеност а не лудости.

.

Почео је полако да ствара и учи,

наслања умно на своје претке

и тако ствара нове зачетке.

Од крила слабих што сунцу даде,

прометејски пре васкрснућа

гураше камен уз казну горку.

.

Ал’ стаде на ноге, запали ватру,

донесе уздарје, огреја душу и тело,

ал’ нема мира људско проклетство

од нових крстова што стварају ропство.

Још увек живе у мени слике

мог оца драгог, на крају њиве.

Класју, ето, милује стабљике,

на драго биће сећања живе.

.

Гледам га, како му поглед пуца

преко тог класја, у смирај дана.

Лице му блиста, као зрак сунца,

коса на ветру, ињем прошарана.

.

Да ли је добро налило зрно?

Узима нежно и класје кида.

– Ваљда му није род посрн’о?

На длану, са њега, плеву скида.

.

… А када први падне откос,

то мило зрње држи на длану.

Груди му тада обузме понос;

два Сунца сијају у том дану.

.

Чудни су били његови пути.

Мамина слика њега прати.

Увену, као листак жути,

мила му беше моја мати.

.

… И сада заједно жању небом,

са кишним класјем они живе.

Закле ме овим житним хлебом:

“ Ево ти, кћери, па ори њиве!“

.

М.М: Збирка – “ Србијо, вољена копљем и песмом“.

Илустрација – Милувој Мирић

Расцвјетали гроздови сјећања

Пурпурне зоре

Мириси далеки

Пробуде у зору

Тамо гдје је душа рођена

Мириси раја

Јоргована

Свјетлост од зеленог жада

И сјаја

Сребрне воде

Бисерне капи

Разливена дуга

Боровину дишем

Ех расцвјетали гроздови сјећања

.

Па ноћу пружам руке ка звијездама

Тражим моју

Грлим је

Пишем јој

Волим је

Сањам је

Молим је

Да ме опет буде

Пурпурне зоре

И мириси јоргована

Кану

.

Прамац кануа

Сече тиркиз лагуна

-Делин у скоку

.

Усамљен ратник

Звук стреле фијукну

Кану пристаде

.

.

Весло

.

Веслајући

Пресецом дуге сенке

Старог врбака

.

Рибар певуши

Веслом зароњујући

-Бућ

.

.

Корак

.

Корак ка југу

Па два ка истоку

За сопственом сенком

.

На путубез циља

Кловн бенав

Корача опрезно

Плаче ми се ноћас

због себе, због људи,

због облака снених

којима руке пружама

не дохватам их…

због суза у ноћикојима

краја не знам,

због тишине коју слушама

слушати не умем,

због молитве једне неме,

неиспуњене…

Издржаћу.

Кад би ти понудили златни пехар са најбољим вином на свету и рекли пиј, но знај, да је на дну скорпија – да ли би пио?

У сваком пехару сласти земаљске налази се при дну скорпија. И уз то, на жалост, пехари су ови тако плитки, па је скорпија увек близу усана.

Н.В: “Мисли о добру и злу“

На песку леже ноћи. И ти

У њима сам пребиваш испод угашеног звона.

Твоји се кораци растављају са

Оним светом

Што те надраста, са оним

Током што тече мимо твојих жеђи и што се

Стапа са простором и даљином.

Сам

Тумараш кроз просторе неба. Сам као

Сапет врисак луташ од стабла до стабла

И некога зовеш

Мучи те

Тај бесмислени песак што се

Протеже изван твојих недогледа, изван

Свих путева

Који се обећавају даљинама. А већ

Падају страшни откуцаји

Твог завештаног претсказања. И неко

Умире у твојој близини још

Пијан од месечарења и поспан од

Младих птица.

Ти се отимаш од магновења

И бацаш на звоно да га клатиш,

Да олубиш ноћ и звониш,

Звониш,

Звониш.