СВОЈ ЖИВОТ И СВОЈУ СУДБИНУ УЗМИТЕ У СВОЈЕ РУКЕ!
Људи се све више препуштају безнађу и бесмислу.
Скоро да су постали посве равнодушни према свему, а највећма према својему животу.
Све је више оних који животаре и преживљавају, без икаквих идеја, без икаквих идеала, без икаквих визија и снова.
Преживљавају од данас до сутра.
Нема у њих ничег узвишеног и племенитог што би их покренуло из учмалости и обамрлости.
Унапред се одричу свега оног што би њиховом животу дало сврху и смисао.
О слободи одавно нико и не размишља.
Људи су се већ одвикли од слободе.
Огромна већина наших савременика, од седам до седамдесет и седам година, и нема никакву визију, никакав појам, никакву представу о слободи.
Свет, посматран очима Плавог Вилењака, делује као стара, истрошена и јектичава блудница; блудница која је у свом животу променила на стотине, на тисуће мушкараца; блудница од чијег је негда прелепог, здравог, сочног, једрог и привлачног тела остала само смежурана и распадајућа љуштура.
У свету нема више ничег чедног и девичанског.
У свету нема више никакве чаролије.
Цео свет је данас једна паланка.
Паланачки дух преовладава светом.
Себичност и саможивост срећемо на сваком кораку.
Простаклук и дивљаштво, блудничење и оргијање јесте једина животна поетика за огромну већину бездушних и безличних.
Свуда је у свету једна та иста туга, једна те иста беда, једно те исто безнађе.
Можете путовати с краја накрај света, свуда је исто – као у Србији.
Ма камо год кренули, увек ћете стићи у Србију!
Србија је данас цео свет, као што је и свака друга земља или држава – цео свет.
Наравно да ја не пишем ово да бих вас растужио и обесхрабрио, већ –
напротив! – да бих вас ободрио и осоколио, да свој живот и своју судбину узмете у своје руке.
Да ништа не очекујете од света, да ништа не очекујете од људи, јер људи су као стадо које се води на кланицу.
Ако ви сами не нађете сврху и смисао свом животу, нико вам то неће учинити.
Ви ћете променити свет, само онда када себе промените, и када ништа не очекујете од света.
Ви ћете променити свет, јер ви то, заиста, и можете, само што још, можда, нисте свесни да можете!
Са вама су Створитељ и Васељена, са вама су Богови, Вилењаци и Преци.
Са вама је Све Оно што извире из Вечног Живота; Све Оно што је рођено из Лепоте, Доброте, Љубави и Светлости.
.
ДАН КАДА СУ НАС НАПУСТИЛИ ВИЛЕЊАЦИ
Вилењаци су после распршивања атомских бомби на Хирошими и
Нагасакију почели убрзано да напуштају Мидгард-Земљу.
Први су отишли Бели, а неколико година потом и Плави Вилењаци.
Будући да су Плави Вилењаци дубље и чвршће, скоро родбински,
повезани са Белим Родом, а превасходно са Белим Србима, они су још неко време чекали и оклевали, надајући се поновном успостављању Реда и Поретка на Мидгарду.
Њима је, просто речено, било жао да напусте Мидгард-Земљу, те да препусте свеколики Бели Род надолазећим мрачним силама.
Но, када су кренули нуклеарни опити, нуклеарна испитивања по
пустињама, како на Истоку тако и на Западу, они су схватили, да овде више нема опстанка за њих.
Најпре су се удаљили у својим физичким телима, бивајући још неко време присутни у својим етеричним овојима која се пројављују у зеленим ваграма.
Етерични овоји, етерична тела Плавих Вилењака имају разне нијансе зелене вагре, илити, туђицом речено: зелене боје.
(Боја није србска реч, већ варварска туђица!)
Моји сусрети са Плавим Вилењацима – о чему сам већ писао – догодили су се средином педесетих година прошлог века, кад сам ја имао између пет и седам година, а то је, отприлике, било – сада то схватам – пред њихов коначни одлазак са ових простора.
Са ових простора, као и са свих других настањених пространстава у свету – сви Вилењаци, како Бели тако и Плави – сабрали су се у кедровим шумама Сибира, слично птицама-селицама када се сабирају пред сеобу, па су одатле,
у племенима и родовима, као птице у јатима или пчеле у ројевима, кренули пут Плавог Сазвежђа.
Отада је наша Мидгард-Земља почела нагло да копни и сахне, те да убрзано губи животну силу и духовне моћи.
Када видовити, у овоме часу, сазерцава Мидгард-Земљу, јасно ће видети, да је етерични овој Земље изгубио оно праисконо титрајуће и дивотно плаветно, прозрачно искричење и светлуцање, те да се уместо небеско плаветног одсјаја, све чешће указује тамно-плава, прљаво-плава вагра.
Одласком Вилењака са Мајке Земље, нас – а кад кажем нас, онда мислим на сва бића: на људе, животиње, птице, биљке и древета – све чешће, из мрачних сазвежђа, нападају разни, веома подмукли и опаки паразити, против којих се све теже и, скоро безуспешно, боримо.
РОД, РОДИНА И ДРЖАВА
Да бисмо сачували Род и Родину, морамо имати Државу.
Без Државе, не може да опстане ни Род ни Родина.
Род и Родина без Државе, бивају лак плен свим варварима, свим дивљим хордама и чопорима, свим душманима и вразима.
Држава – то је Тврђава за Род и Родину.
Да би се створила Држава, мора да постоји Род (Народ), Родина (Земља) и Водећа Замисао (Идеја Водиља).
И, надасве, мора још да постоји и Јака Воља за опстанак, за живот са сврхом и смислом, за развој властите културе и духовности.
Већина савремених Срба нема никакву представу о Држави.
Већина савремених Срба свесно или несвесно уништава властиту Државу.
Већина савремених Срба, у сарадњи са нашим вековним вразима и душманима, ради на рушењу Србске Државе.
Србство и Србија не могу да опстану без Државе.
Ми данас немамо Државу, имамо само Земљу, али Државу одавно немамо.
Од 1918. године ми немамо Србску Државу, Србску Тврђаву.
Србство и Србија данас подсећају на мало племе које је подигло шаторе у широком пољу којим пролазе разне дивље хорде.
Како ће да се одбране и заштите Србство и Србија без Тврђаве у широким степама од чопора дивљих племена и крволочних човеколиких зверова?!
Одговор је: Никако! Србство и Србија немају Државу.
Ако немамо Државу, онда немамо ни границе своје Земље.
Ако немамо границе своје Земље, онда наша Земља није више наша.
Она може бити свачија и ничија, а наша – најмање!
Ја се чудом чудим савременим Србима – свеједно да ли су образовани или необразовани, млади или стари – како немају благе везе о значају и битности Државе, Србске Државе!
Зато савремено Србство и бива лак плен предатора и паразита, гмазова и зверова, душмана и врага.
Као Народ, ми подсећамо на барску корњачу, међу јатима чапљи и ждралова, која је остала без властитог оклопа.
Ако се спасемо и сачувамо, то ће бити – само чудо Божје!
СРБСКИ ЖУРНАЛ 