( уочи Свете Петке)

.

Бесједа

пред зору.

.

Једниствен пут,

стаза немира и

стаза умирења.

.

Стаза

животворења.

.

Пред зору,

очи блистају,

у помирењу.

О ЗВЕЗДАНИМ КЊИГАМА СУНЧЕВИХ РАТНИКА__

Сунчев ратник зна, да је незнање, необразовање, неузрастање у Духу и Свести највећи грех и злочин.

Онај који не ради посвећенички на себи, у стицању духовних и божанских знања, чини велик злочин, како према потомцима тако и према прецима.

Незнање је грех и злочин!

То су од Праискони знали Бели Срби.

Срби који остају у незнању, у необразовању и у духовном неузрастању, сами себе, свесно или несвесно, исписују из Србске Божанске Књиге Живота.

Бели Србин није Бели Србин само по крви, већ, пре свега, по Божанском Духу, по Свесности и Свести.

Залуд некоме србски ген, ако изабере да живи и преживљава у тамници незнања!

После кратког времена, избледеће у њему и посве ишчилети србски ген и, он ће убрзо бити никоји и ничији и свачији – више туђи него свој!

Необразовани, непросвећени и неосвешћени живе попут скотова у грабежи и отимачини.

Што је неко на нижем ступњу духовног и божанског развоја, он је све алавији, све грамзивији, све више везан за материју; он само граби, пљачка, отима и краде до бесвести, до лудила, до самоуништења.

Људи ниског духовног и божанског развоја, гле! бивају највећи паразити, готовани, дембели.

Зато су древни Бели Ури рекли и у звезданим књигама записали: незнање је највећи грех и злочин!

.

ПУТ СРЦА СУНЧЕВОГ РАТНИКА

Сунчев ратник вечно путује кроз властито срце, водећи – без престанка и предаха, и, из трена у трен – свети рат за љубав, светлост и живот са сврхом и смислом.

Љубављу побеђује мржњу; светлошћу побеђује таму; животом побеђује смрт!

Своје непријатеље нити прогони, нити мучи, нити убија, већ их чаролијом сунчевог ратника, чаролијом свога Оца Сварога: из мржње уводи у љубав, из таме у светлост, из смрти у живот – у живот са сврхом и смислом, у живот без почетка и свршетка!

.

СВЕТИ СРБСКИ РАТНИЦИ СА КОШАРА

Само видовити посвећеници знају, да се у пролеће 1999. године, на Кошарама, водио свети рат.

Свети рат је, истовремено, вођен и на Земљи и на Небу, како у Вишњим тако и у Њижњим световима.

Кошаре су свето место космичког светог рата, космичке драме која се дешава једном у тисућу година.

Сви србски ратници са Кошара били су опасани и вођени Творчевим енергијама, и ниједан од њих није осећао ни најмањи страх од смрти.

Сви су они до једнога, скоро у трену, били посвећени из Вишњих светова, а да тога нису бивали ни свесни.

Сваки је од тих светих србских ратника са Кошара био кадар да брани и одбрани Бело Србство, и сваки је од њих изабран од Творца да се до краја жртвује за Бело Србство.

Свети рат на Кошарама није вођен само у одбрану Белога Србства, већ и у одбрану Васељенског Поретка.

Свети рат на Кошарама јесте свети рат за Мидгард, за Светлост Мидгарда.

И ово још да освестимо.

Све свете ратове на Мидгарду, кроз тисућлећа и еоне, водили су искључиво Бели Срби, изабрани и посвећени ратници Белих Срба.

Само србски свети ратници бране и чувају космички и божански Поредак на Мидгарду.

Због светог рата на Кошарама – и ово је важно да знате! – Срби су све ове минуле године били прогоњени и сурово кажњавани од свих мрачних сила што ће још мало да владају овим светом.

На Кошарама су, за многе будуће векове, поражени црни владари са својим зверињим и гмазовским војскама.

Бела Србска Мајка у сваком столећу, упркос свим еонским погромима над Србима, породи довољан број изабраних светих ратника који су у сваком трену спремни и кадри да се посвете, да се безусловно жртвују за Бело Србство.

Они су скоро невидљиви у свету, и нико од нас не зна ни ко су ни где су они, иако су они ту негде око нас, али их ми не видимо, јер нам и није дано да их видимо и препознамо.

Невидљиви остају у свету како их свет не би прогонио!

И тако они све време свог боравка на Мидгарду остају невидљиви и неоткривени међу људима, и, само се, у једном трену – а ми знамо у којему трену – ниоткуда, и изненада, појаве и построје на Бранику Белога Србства.

На Кошарама је вођен тако жесток свети рат, да то обични људи никада неће моћи ни да схвате ни да замисле, нити се, пак, то може и описати обичним

људским језиком.

Само видовити може да види и разјасни.

На Кошарама, и понад Кошара, тада је све горело.

Горело је и Небо и Земља, без престанка.

По светим србским ратницима, у свакоме часу, ватра је отварана и са земље и из ваздуха.

Уз то, наспрам сваког србског светог ратника на Кошарама било је више од тридесет црних зверова у окружењу који су само чекали тренутак када ће да попусти, да се пробије и отвори, линија србских светих ратника, па да у чопорима и помрачена ума кидишу на њих.

Иако је данима и недељема, двадесет и четири часа, без предаха и престанка горело и Небо и Земља, србски свети ратници су, упркос свим мрачним силама овога света, били и остали стамен-бедем на Кошарама, на Бранику

Белога Србства.

Да србски свети ратници нису одбранили Кошаре, питање је свих питања, шта би после тога остало и од Србства и од Србије!

О Кошарама се данас бојажљиво говори и још бојажљивије пише, јер је мало освешћених, видовитих и храбрих Срба који су кадри да опишу и осликају

космички свети рат са Кошара.

Чека се једно будуће поколење Белих Срба које свагда изнова рађа, скривена и невидљива, Бела Србска Мајка.

Исплачи, њиво, жита пожњевена!

Сада ме нема, а знаш да ћу доћи!

Поља су ова плишем заточена,

презрелим класјем, у његовој моћи.

.

Исплачи, земљо, бразде изоране!

Скоро ћу доћи, да им видим краја.

На Теби је Отац проводио дане,

с уморном душом, сетних уздисаја.

.

На Теби је касне чекао сутоне,

са свицима топле, славио вечери.

На откосу трава, кад у сан утоне,

лице је целив’о драгој ми матери.

.

… И дуго би тако грлили откосе,

уплитали венце дивље детелине,

плели плетенице кћери плавокосе,

и сада ме, њиво, иста жеља мине.

.

Више нема Оца, Мајке нема више.

Ни сутона топлих, ни плишаног класја.

Сваки стручак трава, на њих ми мирише,

само горка суза, у оку ми зас’ја.

.

Ноћас ћу ти доћи, Њиво моја драга

и видети бразде, куд ми Отац ходи,

долазити увек, док не изда снага,

макар у ноћима, када ме сан води.

.

 М.М: Збирка – “ Србијо, вољена копљем и песмом“.

Илустрација – Милувој Мирић

Бијаше се раширијо глас о Наду као добром мајстору и млого добром човеку. Сви су га ценили. И сељаци, и трговци, и учитељи, и поп, и ветеринар, и канцелар (шеф месне концеларије), и они што играју билијар код Коза у кавани, и они што играју таблић у-паре. Ма сви редом. Не зна се да л је бољи, да л умиљатији, да л вреднији… Нема шта да му манишеш и готова ствар.

.

Али ту идиличну причу о Наду као смерном, честитом и добром човеку прекиде Милорад Врана једног зимског дана. Беше се Наде већ оженијо и добијо ђетенце. И пошо он са женом у њејзин род. Улази Врана, нако смлатав, у препуну Козову кавану. Тамо, насред каване, стоји велика вруна из кое сулундар иде накосо до оџака. Онај кафански џагор прекиде Врана кои још с врата, сав узрујан, започе запрепашћујућу причу .

.

– О људи љуцки, да сам јуче умро ове јаде, што виђек, не би знао.

– Шта виђе? – пита Карган.

– Виђек чудо невиђено. Сад онамо на Цогољској раскрсници стаде аутобус, разумеш ти мене.

– И?

Б– И изоди народ из аутобуса. И међу тијем народом наш Наде са женом и ђететом. Ја сам до данас мишљо да е то чоек над људима. Каки чоек, каки бакрачи. Није то чоека ни веђело.

– Немо да брстиш, живота ти, док те нисам шљепио – довикуе иза астала у ћошку, Милинко шнајдер, који играше домине с Кићом. И нако љут рину оне домине одасе.

– Нисам ја од оне сорте што брсти – приши му Врана, боз тога што Милинко има надимак Ован. – Но да вам испричам шта сам смотријо рођеним очима. Горо ко ова цигара, ако није тако било.

– Па шта е било? – пита Перо Маџар, управитељ школе.

.

– Излази ти Наде из аутобуса и носи дјете у наручу. Она његова изиђе за њим с торбицом у рукама. У стоећем капуту. Би ми зачудно: ђе иде да човек носи дјете, а жена парадира докона. Па сам себе велим, можда е узо д-изнесе дјете из аутобуса, сигурније е, да се жена не спотакне. Видим да е басамак на аутобусу залеђен и да е шљигаво. Кад оћеш, настави он да носи оно дјете, а она с оном торбицом за њим. Нијабера. Иде, нако, пртином, реко би је из Беча. Кад замакоше мимо Перове куће, решим ја да се повратим назад. Гледам од Чимбовијег вратница, до Ђоловића кућа, он и диље носи дјете. Ај што га е ижњо из аутобуса, то да разумијеш. Ајд и да узме мено да придржи дјете да она одмори руке. Ма јок, бре. Он ти носи оно дјете, а она за њим вормира с оном торбицом све доље до у доње Плазине. Па то ти није вођенак било од кад је крмача реп искривила. И зато велим да тујнак нема човека. Ни лјек. Пиши пропало.

небеска трава расплела косе

плаво тавнило звезданог стада

руке те моје у бескрај носе

и све кад прође опет је сада

.

срце би дрхтаво дуго да ћути

јутро кад збере раскриље звезда

сви наши сати увек минути

усред белине нам љубогнезда

.

пролази и то светломлечје

страст пашњаци млађањем трају

зрије у грудма надање дечје

.

када се тела смирењу дају

лутамо јавом да снове прати

том путу нашем живот да врати

На данашњи дан 2018. године уздигао се у Златни Ириј велики србски духовни песник Драган Симовић, до тада главни уредник Србског Журнала. Док сам објављивао ову вест гушило ме у грудима, највише тамо у средини где куца средишње срце, где је душа. Кроз главу су ми муњевито летеле мисли – сећалице, од првог сећања  – нашег познанства, преко низа догађаја, духовних  разговора , заједничких доживљаја. Скоро у трену кроз главу су ми прошле слике нашех боравка у брдима понад Ариља, одакле суДраганови преци, преко разговора у моме родном Тијању, разговора и шетњи по његовом омиљеном шеталишту – насипу поред Дунава у Крњачи.

.

Сетио сам се, то ме смирило, да суштинске смрти нема, да је никада и није било, да постоје одласци у вечни свет. И сетио сам се речи Аватара – да су старост, болест и смрт умне творевине, које ће развијена свест и знање о управљању  здрављем и свеколим животом одстранити из нашег мисленог тока и искуства. Ова тема је била последња о којој смо Драган и ја причали, провлачећи се кроз грање које се надвило над узан путељак који води од насипа ка обали Дунава.

Владан Пантелић.

ВЕЧИТИ САН СУНЧЕВОГ РАТНИКА

Ако нема сна о савршенству, онда нема ни савршенства.

Савршенство је вечити сан сунчевог ратника.

Сунчев ратник вечно снева, машта и размишља о савршенству.

То је његов унутарњи пут који води кроз средиште срца.

Живот сунчевог ратника јесте непрестана унутарња молитва, непрестана благодарна песма Извору Живота.

.

Начела сунчевог ратника јесу: љубав, лепота, истина, верност,част, племенитост, неустрашивост.

То је његов како овострани тако и онострани пут посвећења.

Он не одступа од тог пута.

Чак и да зна, да ће погинути на том путу – он не одступа!

Јер, нема смрти за онога ко путује овим путем.

Смрт је за њега само звездани пролаз.

Кроз смрт се васкрсава и изнова рађа на још вишем ступњу Постања и Стварања.

Зато у сунчевог ратника нема страха од смрти.

Он гледа у лице смрти, са осмехом и презиром.

И сама смрт се плаши сусрета са сунчевим ратником.

Зато што у сусрету са сунчевим ратником она губи све моћи своје.

Сунчев ратник може и да призива смрт, али ће смрт вазда бежати од њега.

Из страха од понижења!

Сунчев ратник је онај ко је победио не само страх од смрти, већ и саму смрт.

.

СВЕТИ ЗАВЕТ СУНЧЕВИХ РАТНИКА И РАТНИЦА

Пре стотину и осам векова, на Белом Пупку СрбИрије, васпостављен је Соларни Ред  Сварогових сунчевих ратника и ратница.

Значи, истовремено са сунчевим ратницима постоје и сунчеве ратнице.

Постоје у Вишњим световима, у Акаши, у Небеској Белој Србији.

Зато што су у Белих Срба, потомака Звездане Расе, човечице (жене) биле посве равноправне са мушкарцима у свему и на свим пољима Постања и Стварања.

По једном предању Белих Ура, постоји Свети Завет сунчевих ратника и ратница, а по том Завету, на самом почетку, пре стотину и осам векова, заветовали су се сунчеви ратници са сунчевим ратницама, да се само, и

искључиво, жене и удају и између себе.

Да постоји само соларни брак сунчевих ратника и ратница.

Сваки сунчев ратник на свом овостраном и оностраном унутарњем путовању трага за СВОЈОМ сунчевом ратницом, као што и свака сунчева ратница трага

само за СВОЈИМ сунчевим ратником.

Нити ће се сунчев ратник оженити другом женом све док не нађе своју ратницу, нити ће се сунчева ратница удати за другог мушкарца све док не нађе свога ратника.

Они трагају једно за другим све док се не пронађу, а знају и верују, да се морају пронаћи, будући да за сунчеве ратнике и ратнице не постоје никакве препреке у Васељени, између овостраних и оностраних, видљивих и невидљивих светова.

Њихова узајамна љубав је толико силна и моћна, да их обострано привлачи и усмерава преко многих сазвежђа и звезданих јата.

.

ЖИВИ, И НЕ СТРАХУЈ!

Призови своје савезнике из виших духовних светова, те исцели и спаси самога себе.

Веруј у оно што говориш, чиниш, радиш и ствараш, и у сваком делу својему потражи неки виши смисао.

Освести своје страхове и бриге, и потруди се да победиш непријатеље своје у себи, подмукле и лукаве непријатеље у срцу својему.

Живи овај тренутак, јер следећег тренутка можда и неће бити!

Не бој се властите смрти, јер твоја је смрт наличје твојега живота.

Какав ти је живот, таква ће ти и смрт бити.

Твоја ће смрт доћи по тебе онда када је призовеш.

Без позива твојега, она те походити неће.

Живи, и не страхуј!

.

СРБСКИ ИМЕНОСЛОВ И РОДОСЛОВ

Срби су, за разлику од свих иних хиперборејских, аријевских, словенских племена и родова једини у потпуности сачували праизворна, прасрбска, праведска лична – како мушка тако и женска – имена.

Србски именослов и родослов јесте посве ведски, хиперборејски, аријевски.

Од свеукупних личних имена у свеколиком Србству, кроз векове и тисућлећа, девет десетина чине древна ведсрбска имена.

Руси су сушта опречност и супротност Србима, што се личних имена тиче.

У њих су ведсрбска, ведруска, хиперборејска и аријевска имена скоро посве потиснута.

Уместо праизворних ведсрбских и ведруских имена, руски именослов и родослов је пун библијских, јудео-кршћанских, неразумљивих и нејасних туђинских имена.

Да је у Срба, поготову Белих Срба, јака веза са древним, ведским и звезданим прецима, потврђује, свакако, и наш именослов-родослов.

Наш именослов, родослов и племенска Слава, то је наш тисућлетни дејствени штит од јудео-кршћанских стрела, а, истовремено, и наша звездана, мислена и духовна повезаност са божанским прецима.

Нико на свету целоме, гле! Нема тако дивотна, милозвучна и знаменита, било мушка било женска, лична имена, као што Срби имаду!__

Имена свих ведсрбских богова и богиња сачувана су у србским личним именима.

.

ВЕДСКО РОДОЉУБЉЕ

Знате ли шта је за наше звездане и божанске претке био Род?

Шта су звали Родом?

Шта је за њих значило Родољубље?

Род је Космос, Род је Васељена, Род су планете, сунца и звезде.

А Родољубље је љубав према Васељени, љубав према Космосу, љубав према свим планетама, свим сунцима, свим звездама, свим сазвежђима и звезданим јатима, свим овостраним и оностраним световима и, свим бићима у свим тим видљивим и невидљивим световима.

Родољубље је Космофилија.

То је у ширем, и најширем, значењу ове ведске речи.

У ужем значењу, Род је Племе. Племе је Мали Род, слика и праслика Великог Рода.

Наши су звездани преци имали проширену Свесност унутар Творчеве Свести.

Њихова Свесност је била толико широка, да ју је нама данашњима тешко и појмити.

Могло би се слободно рећи, да се Свесност наших звезданих и божанских предака простирала на поткама Творечеве Свести, да је досезала до саме рубежи Творчеве Свести.

Ниједна савремена религија, ниједна савремена духовна наука, ниједна савремена филофоја и поетика не може да досегне границе Свесности наших

божанских и звезданих предака.

Зато наши преци и јесу богови.

Да, наши су преци заиста били и остали богови.

Богови и богиње, подједнако, упоредо и равноправно.

Они су и данас присутни.

Ту су међу нама, али и у нама.

На сваком месту, у сваком тренутку – они су свуда и вазда с нама и у нама!

Њих можемо чути, видети, опипати и помиловати.

То је истинито и истинско ведско Род(н)оверје, ведско Родољубље, то је размишљање, појимање и схватање Белог Србина – наравно, и Беле Србкиње! – Новог доба, Златног Свароговог доба.

Све испод овога, све што је уже и мање од овога, и не може се назвати Род(н)оверјем.

Јер, само онај ко силно љуби Велики Род, тај ће још силније да љуби и Мали Род.

.

ОДАВНО СЕ НИЧЕМУ НЕ ЧУДИМ

Гледам, и не могу чудом да се начудим!

Нико тако не руши, не разара, не уништава и не затире Србство и Србију као сами Срби. Како изнутра тако и извана.

Срби се просто надмећу између себе у растурању и разарању Србства и Србије.

Понашају се тако, као да пре њих не бејаше ничег те да после њих неће бити никог.

Мрзе подједнако и претке и потомке, а понајвише себе саме.

Нико се тако не руга Србству и нико тако не погани Србију, као сами Срби.

Ни Творац ни Васељена ни сва духовна и божанска бића из свих иних светова, не могу – гле! – од самих Срба да сачувају и спасу Србство и Србију.

И даље све то гледам, али се више ничему не чудим!

.

НЕКАДА СУ ЉУДИ И ВИЛЕЊАЦИ ЖИВЕЛИ ЗАЈЕДНО…

Некада су људи и вилењаци живели заједно.

Били су једни поред других, били су једни уз друге.

И једни и други, у Праисконији, биваху посвећеним чуварима Велике Мајке Природе.

Да, некада давно и, опет, некада не тако давно, људи и вилењаци бејаху блиски једни другима.

Између једних и других, у Златно Доба Стриборије, бејаше присних сусрета и

прожимања – у лепоти, доброти и чистоти душе.

Заиста, људи су тада, у то Праисконо Време, по свему били слични белим и плавим вилењацима.

Живели су тада, једнако као и вилењаци, свој душевни и снолики унутарњи

живот у тиховању; били су више окренути ка тајинственим пространствима

својих тајносаних унутарњих светова.

Из Акаше су, изравно, преузимали знања срца и душе, негујући и развијајући

видовита умећа и знања.

.

ПОЕЗИЈА, УМЕТНОСТ, ЛЕПОТА…

Без поезије у најширем значењу, без уметности и унутарње лепоте, овај би свет био најружнији и најодвратнији међу свим световима.

Јер, тада у овоме свету ни љубави не би било!

Зато што се љубав рађа из лепоте, као што се и лепота рађа из љубави.

Кад ме нешто незнано откуд тишти и притиска на души, кад ме стеже и гуши у прсима, кад не знам више, да ли сам жив или мртав, тада само песма, само уметност, само унутарња лепота може да ме васкрсне, подигне и усправи.

Али, и буквално!

Како сам живео и опстајао у овоме свету, то само Бог Благи зна!

Ако би мене неко питао – ја не бих умео да му одговорим!

Када би неке вишње силе протерале поезију, уметност и лепоту из овога света, тада би се овде рађале само наказе без душе из најмрачнијих светова.

.

ЗНАЊА И МУДРОСТИ НАШИХ БЕЛИХ БОГОВА

Знања из Вишњих светова јесу најбоља заштита у овоме свету, те и у свим иним световима.

Знања од Творца и Васељене, Знања наших Белих Богова.

Залуд нам све богаство, мудрости, умећа и вештине овога света, ако немамо заштиту из Вишњих светова.

Овај свет је пун искушења, пун и препун видљивих и невидљивих бесова која нас вребају, који нас лове на сваком кораку.

Нашој деци морамо да откривамо и предајемо Знања и Мудрости из Вишњих светова.

То родитељима мора бити први и главни задатак у овоме свету.

Залуд нам све друго, ако својој деци нисмо предали Мудрости наших Белих Богова.

Јер, без Мудрости наших Белих Богова, наша ће деца бити лак плен бесова, видљивих и невидљивих, који владају овим светом, којих је препун овај свет.

Није битно – заиста, није уопште битно! – шта ћете својој деци предати у материјалном, али је битно – веома битно! – шта остављате својој децу у духовном.

Битно је да ваша деца буду и умно и душевно и духовно јака, да следе невидљиву дејствену, енергетску, духовну и божанску Вертикалу.

Мудрост наших Белих Богова јесте најбољи штит, најбољи оклоп, најбоља заштита од свих искушења, напада и удара бесова овога света.

Мудрост се предаје љубављу, смиреношћу и тишином.

Мудрост је као вода, као ваздух.

Без Мудрости нема живота: ни са сврхом ни без сврхе, ни са

смислом ни без смисла.

Ако својој деци не откријемо Знања и Мудрости наших Белих Богова, онда смо их залуд и рађали!

Лирски записи

 01

Ово је свршетак рептилске цивилизације, рептилског позитивизма и материјализма, рептилског нихилизма.

На месту, у тачци Времена и Простора, где се претходни временски, земаљски и космички круг затвара, тамо се, истовремено, отвара нови

 земаљско-галактички  круг –

Доба теслијанске,

словенске и ведске

цивилизације.

Тесла је родоначелник цивилизације, словесности, уметности, науке и технологије Словенске Душе.

Са Ајнштајном се затвара земаљски и космички круг Старога доба, а са Теслом се отвара нови галактички временско-просторни ток Новога доба –

доба ВедСрбског Духа Стварања.

 02

Ново доба ће обелоданити и открити све Теслине Ведске Тајне, које у Староме добу, у добу рептилског религијског фанатизма, нису могле бити откривене и обелодањене због строге владавине Синова Таме.

Сва знања и учења Старога доба, која су притицала из Језгра Звезданог Јата, била су намерно и свесно изокретана, како би се осујетио и одгодио Створитељев и Сварогов Наум – да се Човек преоствари и преусмери ка Божанству, да се успостави Склад, Ред и Поредак у Духовном Заједништву Богова и Људи.

 03

Тесла је Први Изасланик Ведских Богова (после дуге владавине Рептилије у Веку Мрака), који је послат на Земљу, да припреми Свет и Човечанство за низвођене божанских, галактичких душа, које имају задатак да осмисле, изврше, испуне и остваре Замисао Великог Духа Стварња.

 04

У Новоме добу створиће се и нов језик са светлосном и звучном потком за једноставно и убрзано преношење обавести свесности (илити информација), порука и објава из Галактичког Духовног Језгра.

Тај нови језик у Новоме добу биће ведсрбски, ведсловенски – унутарње и духовно сједињење ведсрбског и ведруског језика у јединствен језик ВедСловенских Богова.

Енглески језик, који је на почетку Старога доба створила Рептилија, није могао да пређе пети ступањ на духовно-галактичкој преостварљивој (еволутивној) лествици.

За разлику од енглеског језика, који, како рекосмо не прелази пети ступањ, језик ВедСрба и ВедРуса, по открићима Галактичких ВедСрба, вибрира, трепери и титра између десетог и дванаестог ступња Божјега Стварања.

 05

Будући да ведсрбски језик, да свака праизворна и изворна реч ведсрбског језика, носи светлосни запис Створитеља и Богова, Рептилија је потуљено, подмукло и лукаво (намерно, свакако!) скрајнула овај божански језик (са Дрвета Галактичког ПоЗнања), а у први ред избацила оне не-аријевске језике који немају тај светлосни и божански жиг, печат и отисак, како би осујетила, успорила и одгодила духовни развој, не само Човечанства, већ и свих иних бића на Земљи, те и саме Мајке Земље, на многе векове.

 06

Нама је тешко да претпоставимо, и да замислимо, какав је земаљски, галактички и космички рат водио Никола Тесла (као Сварогов изасланик) са рептилским Синовима Таме, припремајући тле за низвођење Духа Новога доба.

Дуго се чинило да је Тесла, да је Теслијански Дух,  поражен од Рептилије, али, од пре неког времена, из Језгра Звезданог Јата, а одбијајући се од Галактичких Наспрамних Огледала, пристижу сва Теслина дела и остварења у живим вишепространственим, холограмским сликама и пра-сликама.

Тесла је, уистини, поново рођен, али, овога пута –

 Одозго, као чисто Дејство и Суштаство

Бога Сварога.

То поновно Теслино рођење најпре су открили и препознали руски посвећеници и духовни научници, тако да се, данас, у научним и духовним круговима Ведске Русије, Тесла појима и доживњава као оваплоћење Божјег (Свароговог) Изасланика.

 07

После Русије, Теслино поновно рођење Одозго, открили су и препознали и у Америци.

И у Америци, баш као и у Русији, Тесла је избио у сам врх свих друштвених мрежа популарности и омиљености и, по најновијим истраживањима спроведеним (упоредо) у Америци и у  Русији, Тесла је, у овоме часу, најпопуларнија личност, свих времена, на Планети Земљи.

Ново доба, како рече мој пријатељ

Драгослав Бајагић,

може се још назвати и –

Добом

Галактичке  

(Теслијанске)

Духовности.

 08

Ову радост окрића преузетог из Акаше, а на Земљи потврђеног, делим (осећам то и знам) са свима вама.

Нека сте благословени сви ви; и нека смо благословени сви ми; и нека је благословен свако од нас понаособ!

Моје Биће и Суштаство већ осећа и препознаје Дух Новога доба.

Знам, да то исто и ви осећате,

 и препознајете са мном!

Благодарим Јадранки, Милици, Зорки, Милану (са Велебита), Драгославу, Божидару, Катарини Великој –

на бодрењу, на помоћи сваке врсте, да овај наш сајт, да ово наше духовно гласило, буде животворна луча на преласку из Старога у Ново доба.

Пра-род и, гле!
Пра-родина,
У песмама
Песника Певача!
Виосна Сербона

Сних и бих у Пра Бићу
Онај што снева и снује
И Онај Сушти што твори
И постаје пре рођења вечан

Јер Онај сам што јесте и бива
У свих Дванаест прстенова Стварања
Велике Мааје и Сваруна Свесилног

Енергија узрастајућег дана Сварога…

Буди пра-прасећања и гура на путовања

Из дубине бића исходе за завичајем чежње

У духу увек видим маглу и пену беле реке…

Бела пена и хук реке живе у мојој глави!

.

Видим многе дубоке подземне просторе

И видим изнад високе прекрасне храмове

У њима изабране ученике – носиоце знања

Посвећене у незамисливе линије постојања

Дрхтим на помисао да сам један од њих…

.

Око утврђења пет или седам река живоносних

То је Беловође земаљско – духовно средиште

У које су посебно долазили Перун и Дајбог

Ватреним вајтманама – бржим од светлости

Перун и Дајбог из главе изрецитоваше Веде

.

Онда мрачни дуси сплетоше јаке замке издајне

Дивља хорда развали зидове поруши храмове

Али духовно Беловође се не може уништити!!!

Преселише га велики јерарси у просторе скрите

Где? Слутим – у дубини Тијаније… Алтају… Ртњу..

Тама притисла свет
А души Песника Сете
Све теже и теже бива
Бели Словен

У часу овом страшном
Док Тама влада светом
У помоћ Вас зазивам тужан
Да Душу спасите моју
О, Ви Велики Преци!
У Небу Сварога Силног.