Драган Симовић: Пут успона
Високо горе
понад таме и студени
чека нас гле
пропланак светлости
.
И пут до врха
води косином
кроз честу и драчу
.
Где вребају звери
гује присојкиње


Високо горе
понад таме и студени
чека нас гле
пропланак светлости
.
И пут до врха
води косином
кроз честу и драчу
.
Где вребају звери
гује присојкиње

У врту вечери у којем звезде ко воћке зру,
Седи, пун корова сна и гатке,
Неки давни звездочатац. У очима његови светови мру
Док у рукама преврће неке чудесне алатке
Којима живот премерава на јави и у сну.
.
Ту одувеклуди старац време око прста окреће
И у доколици на лулу уместо дима испушта век по век.
И вечност му ко птица на рамена слеће
И гласом храпавим пева а чини се да ће тек
Арија неба да се чује с одјецима залутале среће.
.
Ал ништа од свега. Само мечер му на хладне усне
Уздахом заљубљених слази.
Тако глухи звездочатац живот у камен гусне,
Решен да га уместо заборава затрпају порази
И у њему самом своју смрт усне.

И. чему служе пламенови
Том – ко се растанком бави?
Једним таласом што доплови –
Други вал однесе плави!
.
Удворички, а гневно, што би
За драгим пузила скора?
Ја, изношена у утроби,
Не материнској – већ мора!
.
Као јабуку, гризи само,
Друже, земаљску куглу сву.
Причајући с пучином тамо
Ти ипак причаш са мном ту.
.
Ко земаљске девојке што би –
Не скрштај руке у крст свој.
Кћери, ношена у утроби,
Не материнској – већ морској!
.
Не, наше девојке не плачу,
Не пишу, не чекају глас.
У рибарење опет ја ћу
И без мрежа у скори час.
.
Какву ми силу песма доби –
Ја ни сама не знам о њој.
Ја, изношена у утроби,
Не материнској – већ морској!
.
Кад морску струју будеш хтео
Некад да мотриш са брода,
Рећи ћеш: “Морску сам волео!
Исчезну она сред вода!“
.
Да л си, под водом, посребрена
То ти сред коралних гора,
Кћери, у утроби ношена,
Не материнској – већ мора?!

.
Много је обмана, превара и лажи у званичној светској повесници.
А што се ВедСрба тиче, ту су све саме лажи!
Ниједног расног, словесног и освешћеног ВедСрба нико више неће нити сме лагати.
Он зна да је једина истинита повесница у Летописима Акаше.
У Пољу Беле Сварге.
И зна да су јудео-кршћански калуђери шарали по пергаменту све саме лажи, јер то и јесте религија мржње и лажи.
Словена никада било није – бејаше одувек само ВедСрба, Хиперборејаца и ПраАрија!
Приче о Јужним Словенима јесу давно измишљене, у самостанима јудео-кршћанских калуђера женомрзаца.
Били су женомрсци и остали женомрсци!
Мржња је израз њихове вере, те кроз мржњу они и потврђују оданост својој вери.
Они не мрзе само жене.
Највише од свега мрзе ВедСрбе.
Кад кажем ВедСрбе, онда мислим и на ВедРусе, будући да је то, у суштини самој, један те исти Род.
Оно што се назива Јужним Словенима, то нема никакве везе са ВедСрбима, са Стриборјанима и Хиперборејцима.
То су неки други народи, посве страни Бићу ВедСрба.
ВедСрби са њима ничег заједничког немају.
Они су јудео-кршћани, и нека тако буде.
Злочине које су јудео-кршћани чинили над ВедСрбима, никада заборавити нећемо, нити опростити смемо.
Нека лицемерни и лажљиви јудео-кршћани праштају једни другима, али, ВедСрб – вразима никада не прашта!

Сестре – тежино и нежности – исти су знаци за вас,
Тешку ружу сишу и осе и пчеле.
Загрејан песак се хлади, умире човек данас.
И јучерашње сунце на црним носилима селе.
.
Ах, тешко саће и мреже нежно ткане.
Лакше је подићи камен, но твоје име рећи.
Мени ће једина брига на свету да остане:
Златна брига како времена бреме избећи.
.
Ко тамну воду ја пијем ваздух ког муте и куже.
Време је узорано плугом. И руже су земља биле.
У спором вртлогу – тешке су нежне руже –
Тежину и нежност ружа у двојне венце свиле.

Осмехну се Сунце и погледа Воду,
И урони у све капи јој малене,
И роди себе у свакој!
И синуше Васељене
И бљесак осветли пут Роду!
И покрену се сећања лава,
И запљусну талас пламни
И из срца крену река Права.
И зали семенке из којих свет израста!
И осмехну се Сунце и загрли плод
Из душе што наста!

Стаза
Стрма и уска
Сваки корак може бити задњи
Тама је свуд
Хук звјери
Мириси канђи
Постоје и други путеви
И љепши и шири
Ал душа тражи
На крају је оно што срцу треба
Што сузу посвети
Пјесму узнесе
.
Стаза
.
И кораци тихи
Мекоћом
Утваре бришу
Поглед опран Молитвом
За небо је везан
У даљини ланци свуд звече
Крик страха
Наслеђе робова
Усмјерит ћу дах ка Врху
Благослови Оче
Искреним покајањем у срцу
Сузама светим опери душу
Да кад дође ти једном
На самом врху
Зазвоне звона
У загрљај се стопим
Очисти сву таму из бића
Јер док има и најмањих трагова
Нема благослова Љубави
Љубав се излива у чист пехар
Све друго је опсена
И кад шкрипи тешко камење под ногом
И пријети да обурда
Затворим и очи и води ме
Првостворени сан
Мириси поморанђи и тек испеченог хлеба
Огњиште,прве пахуље
И света Љубав
На уснама молитва
У даљини видим плам свијеће
Увијек ће Отац држати тај пламен
Да обасја стрму,уску стазу
Којом ријетки иду
И беру цвијеће
Изникло из камена
И расипају сјеме
За Нову Свету Земљу
Нека буде воља Твоја .

Прамалеће!
И једна давнашња песма
У Потку Времена уткана
Одзвања звезданим јатима
Песник Месечев Зрак
Понад залеђеног језера
У сутон, гле!
Сетан и зелен
Лете бели ждралови
Ка земљи предака

Пропадох, ко звер што тоне.
Где су људи, зрак што сени?
За мном је шум хајке оне,
А пролаза нигде мени.
.
Руб рибњака, шума худа,
Изваљени зимзелени.
Пут пресечен одасвуда.
Свеједно је сада мени.
.
Шта учини ти подлаче?
Ти убицо ког се боје?
Ја натерах свет да плаче
Над лепотом земље моје!
.
Ал и тако, близак гробу,
Ја верујем да ће бити
Једно доба, кад ће злобу
Дух доброте победити.

Ноћас ти драга
не могу доћи
градом у галопу
јуре дивљи коњи
и туга вришти
улицама глувим
а ја заробљен
у кавезу чекам
промукле птице
које не певају више
о…како боли
живот у сновима
растављен
у два неба.
.
Данас су драга
у граду моме
са високих минара
заплакали езани
дошли су нам мила
тренуци кајања
и тешки претешки дани
кад душа рањена
умире у јецањима тишине
и тражи праштања
између зидова што ћуте
…уморне ноћи
немојте ми доћи.
.
За кога…љубави
ђурђевак мирише
у мојој башти
за кога
певају заробљене птице
кад тебе нема
на капији твојој
…отићи ће гује
нестаће без трага.
.
Свани рујна зоро
обасјај самоћу
пробуди пролеће
што је почело цвати
не могу више
испраћати туге
пусте тргове
и ове ноћи дуге.
