Имала нека гатара Винка која дадне рецопис Раденку, окорелом нежењи, како може да с ожени. И он крене од манастира до манастира у цик зоре. Џаба Сви закључавају порте. Сазна он да е стари калуђер, игуман Георгије, млого добар човек. Душа од човека. Прави народни калуђер. И шаљивџија. Код њега ти је сваког љета долазио у гости патријар Павле и бидне ш њим по десет-петнес дана. Кажу да е туј долазијо споради двије ствари. Једно, што се тујнак, као младић замонашио 1948. године, добивши монашко име Павле по апостолу Павлу. А друго боз доброте оца Георгија. Знаш како е казано: Сличн се сличноме радуе. И тако е скоро сваког љета од кад је посто Патријар 1990. он је долазијо, баксем, на одмор код оца Георгија. Туј е он свако боговетно јутро служијо Литурђије, без ђакона, без икаке помпе, и после читања Еванђеља беседијо оним његовим умилним глсом. А кад издјели навору, он с народом разговара уз чај ил каву, одговара на питања, тамо на оној устакљеној тараси старог конака.

.

Игуман Георгије опште не закључава порту. Јербо само се брезбожник плаши, веле, и сенке свое. Он јок. Чиста душа. Благо њему. Такиг је Царство небеско.

.

Елем, упути се Раденко, у цик зоре, оцу Георгију. Соњи кишица. Удрвенчијо се под стрејом од звонаре и чека. Ете ти га игуман ђе-иде.

– Помоз Бог, оче.

– Бог ти помого, јуначе. Којим добром вако сабајле?

– Оче, да л би ти мени шћео да даднеш кључ од цркве д-уиђем најпрви.

– Оћу, синко. А споради чега?

– Знаш кака е ствар. Родитељи ми отромавили и отромбуљили. Ја прегурак четрес. Не пође ми за руком да с-оженим. А они ми стално кљуцају у главу: те, оће кућа да нам се затре. Те, да е среће, коно што није, пошло би нам унуче до сад у школу. Те, сва твоја суврс се ижени, само ти оста сиђелац. Одонуд тетке кад дођу, и оне с татине стране, а још црње и горе мамине сестре, сикћу на мене и почну да џугљају: те ваки си, те наки си… Пукоше ми трпила. Ђе гој сам пробо, све се некако пробрцне и извитопери. Да л ме неко куди? Да л ми неко уврача? Ствари, испадок ја најгори. Ожени се, стварно, свака шуша, а ја никако. Неће па то ти је. Ма нисам ти ја, оче, недотаван, ни баш неки тутумаљ ил тантуз, ал ми се не да и готова ствар. Рекли ми ако откључам врата на цркви и први уиђем у њу да ћу се оженити те године. Ет, па сам шћео, оче, да те кумим и молим да ми даднеш кључ…

.

– Еве ти кључ, синко, ал нема ти од тог посла ништа.

– Како знаш, оче?

– Па знам. Ево ја преко педесет година откључавам и улазим први у цркву, и нисам се оженијо.

Како срце да снатри озарје лепоте

Кад бол и глад у њему звони и дише

Уморна и нема дрхте гладна уста

Све слутње и ћутње у сутон се слише.

.

Болестан и уморан лута кроз време

Раширених руку грли га страх ноћи

Чекајући нови дан да отера слутње

У њему вришти тмина дубине поноћи.

.

Утрнула душа несном обузета

На гулашким причнама свитања чека

У рујној зори јауче бледо сунце

Живе ране, уздаси, истина горка.

Не зна се зашто трава на неком

гробу никад не никне.

Можда су кости још бесне, још отровне

у земљи.

можда понекад, ноћу, закопани

страшно урликне

за сунцем

и јед избљује у земљу да никад

ни змија кроз хумку му

пут свој

не изрије.

.

Не зна се зашто трава на неком гробу

никад не зазелени.

Можда се мртвац пун чемера

распао у земљи.

Године потроших да срце очврсне,
а у трену све камене пукоше бране,
издајнички се опет надима да прсне,
у лудилу своме не мисли да стане.

Радост и страх ме секу попут бритве,
јер целу себе видех у очима твојим,
слуђена говорим мантре и молитве,
па се више радујем него што се бојим.

Бодри ме да те хоћу баш непоштено,
да ти као године вуку се минути,
све што те боли јер није опроштено,
ја разумела…ти о томе ћути.

Двоје слепих путника на мору живота,
после бродолома нађу острво и срећу,
умршене нити судбина у трену одмота,
кад љубави упалиш опроштајну свећу.

Зато дању,у себи молитве говорим,
док те ноћу гледам или сањам будна,
нек у љубави полетим или сагорим,
пуста су и горка маштања узалудна.

Ти ако нећеш да схватиш

не мораш настави да се инатиш

битно ми је да чујем да чујеш

пре него што почнеш да тугујеш

муци да робујеш

 у жалост се обучеш и обујеш

БОЖЈУ Искру у себи отрујеш

запамти добро ти одлучујеш

..

Снама или тама

мир или галама

живот или јама

и тата и мама

и Путин и Обама

кад сте добри Индија

и Кина су са вама

.

Не постоји други пут

ако хоћеш Децу добру

 некад мораш да будеш крут

имаћеш праву меру

ако си под БОЖЈИ Скут

тад засијаћеш ко дукат жут

никад нећеш без кривице бити љут

и без разлога да употребиш прут

Ево сам ти дошао и пришао

И додирујем те меко десницом

По коси челу уху врату рамену

Теби је мој меки додир можда

Жест жеравица или као струја

За мене то је – миловање Бога

.

И ја сам тобом високо понесен

Извор ватре – струје бива узбуђен

Грицкам за смирај коцку пасуља

И стискам зубима много жешће

Нађох те у среди руже ветрова

У теби тражим половину јабуке

.

Говорим ти ведро из пете ватре

 О моје испуњено пророчанство!?

Ако си илузија идем у твој корен

И питам се идући ка твом језгру

Да ли ме све више условљаваш

Или се ми све више ра-за-зна-је-мо?

Страх нестане,

.

кад се истопе

поклопљене казаљке,

.

у причешћеној ноћи

презрелој од патње.

.

Страх нестане,

.

кад пјесма

васкрсне.

У маленој земљи

Бог над нама бдије

небески је народ

родом из Србије

.

За спасење њено

у цркви се молим

поносан сам Србин

и Србију волим

.

И док звона звоне

и свирају трубе

Србија те зове

часни родољубе

.

На доласку узми

погачу и соли

Отаџбину брани

и Србију воли

.

Па покажи деци

шта Србија има

где су наши преци

били вековима

..

Владан Пантелић: Марко Маринковић

Млади песник, Марко Маринковић, дипломирани правник и мастер правник, рођен је у Гњилану, а живи у Београду. Коаутор је књиге поезије – Хроника једне младости, коју је издао за Књижевну омладину Србије.

Члан је редакције Витез и редовни учесник београдског фестивала писаца за децу.- Витезово пролеће. Песме су му објављиване у више зборника поезије у Србији и у више међународних зборника.

Србски журнал, поред многих других циљева, прати младе таленте и објављује њихове радове, са циљем да их ослободи и подстакне на стваралачки рад. До сада је СЖ објавио осам песама овог младог песника.

Владимиру и Тордис:
Ратницима Светлости
унутарњих светова
лепоте и сна

Лете ждралови про Беле Славије
У прамалеће лете Бели ждралови
И тугу са Севера на Југ проносе
Давно поробљених Белих Славјана

Лете ждралови про Беле Славије
И нико их не види
И не чује нико
Јер нема више слободних Славјана

На Белој Родини и нема Славјана

Лете ждралови про Беле Славије
И нека лете на белим ветрима
У неке далеке земље на Северу
Где можда још има достојних Славјана

Чула су ми стара

и уморна као Свет.

Гладна нових видика

сензација и пејзажа

свежине првог искуства:

уморна од понављања

у кругу вечно истих дана

моја чула гладују

за додиром вечно младим

и свежим као јутра

на шумским пропланцима

моја чула жеђају

за соком стварности

испод љуске свакодневнице

моја осетљива чула

претворена у крљушт

на зидовима бунара

до чијег дна

и његове благословене воде

не могу да допрем.

Суводушје.

.

П.Ш: “Пламен тишине – песме путника“