Само Милошћу Твојом

Господе мој Господе

љубав моја може бити

бескрајна као море

.

Само Благодаћу Твојом

Господе мој Господе

Све моје може бити

Освећено Тобом

Са стене на једној стеновитој планини

У Чарној Гори – некад од неког названој Црна

Посматрам Сунце са жељом да в и д и м Свет

Недалеко испред мене врви град у равнини

Около стене међеди тигрови змије покоја срна

Тешко је видети суштину кроз мисли-авет!

.

Говорим себи и теби и свима у себи

Усредсреди мисли путниче у Вечност

Сакупи та зрнца у најмоћну идеју и делуј!

.

Хоћу могу и умем и знам – и још ближе:

У жижу жижа нек жиже све моје жиже!

.

Говорим себи и теби и свима у теби

Стваралачка сфера је Душа-Чистост

Усредсреди се по линијама Знања и веруј!

.

Расчвори се потко грлилице-стезалице душе!

Освести се и оравнај хридино суштине мене-ратника!

Мењам стваралачке слике и да стварам светове жудим

И нова пространства која границе руше

Самооткрива се дубоки смисао и Извор биитка

Са Присуством и Лепотом и Виднином се будим!

Некад смо сви знали јасно,

од најнеписменијег сељака

па до господе и деце њине,

шта је родољубиво и часно,

и шта треба да чине

потомци негдањих јунака.

Не могу да познам народ

чије су певали врлине

песници од Бранка до сада.

Српско стадо мало

све до последњег руна

разбило се и ошугало.

Постали смо земља

робова и потказивача

и стокатних зеленаша.

Пуне су нам улице сада

поштованих зликоваца,

а затвори невиних робијаша.

На леђима као да грбу

носим од бола и стида,

и улицама кад идем,

као да ми блато баца

поглед охолих странаца

у лице, и сваког дана

вео ми се по вео скида

са ругоба наших рана.

Лепоту зрачи,

Владарица јесењег света,

Док на шуме и ливаде падају боје

Са њених златних палета.

Птице је поздрављају песмама овосвета,

Жуборе радошћу воде потока и река.

Нежност зрачи

Владарица тајни живота,

Док кадом светим откључава

Забрављена срца!

Знам – нисам сам

Знам – само истину могу да дам

Знам –Израиљево сам племе

Знам –  Божије сам семе  

Знам – мрзе ме скоро сви

Знам – мрачни су њихови сни

Знам – носиш фар и сејеш душе по ноћи

Знам – Садукеји мислиш дукати ће ти помоћи

Знам – видим шта радиш

Знам – храм зла градиш

Знам – семе зла садиш

Знам – тиме се сладиш

Знам – хоћеш да управљаш свиме

Знам – те ко си ђавољи сине

Знам – са врха пирамиде гледаш са висине

Знам – кријеш се да те не виде

Знам – срушићеш се окречени зиде

Знам – видим куда свет иде

Знам – колико година бројиш

Знам – степеник на ком стојиш

Знам  Божијих слугу се бојиш

Знам – све би да их уништиш

Знам – гордост ти не да да се спустиш

Знам – навико си све да купиш

Знам – све ће твоје да нестане

Знам – твој начин мора да престане

Знам – и ко ће да преостане

Знам – ништа ми не можеш

Знам – џабе покушаваш да ме лажеш

Знам – и пре него што кажеш

Тренутно су Словени подељени, нема још никога да их уједини  у овом успаваном свету. Мрачни, знајући да им време пролази, лупају вратима, покушавају да нас униште, да потисну у нама оно што је светло и чисто остало.

Да бисмо опстали и преживели ово смутно време, потребно нам је јединство свих Словена.

Потребно је, сада да се не свађамо, већ да удружимо све напоре да се ујединимо, да постанемо јачи. Ово је само наше време – време Словена. Време је да подигнемо главу и кажемо НЕ прошлости да не влада нама.

Постоје главе породица, постоје Волхови одговорни за породицу, постоје преци који траже, желе да нам помогну, а има нас, у којима је крв оних који су претходно гледали у очи смрти , насмејани.

Ми, Словени, имамо крв оних који су могли. Ми Словени имамо крв очева, дедова, оних који гледају смрти у очи, који су забили  оштрицу дубље у таму онима који би да од нас направе робове.

Славизам је вера која нас уједињује у живљењу под овим сунцем.

 Али ми треба да ојачамо, да нам душа сија, да бисмо живели без јарма око врата

Да бисмо постали јаки, морамо се развијати, постати снажни

Постоје Словени, постоје Богови, постоје духови, преци, постојомп ми. Сви заједно смо  круг времена и круг победе. Треба учити од својих предака.

 Морамо бити као они који су могли пре. Нисмо гори, имамо исту крв – крв очева. Волхов из породице Веслав.

В настоящее время славяне разобщены, нет пока единого стержня, чтобы объединить всех славян, которые желают выжить в этом дремучем мире. Темные, понимая, что их время проходит, громко хлопают дверями, пытаясь уничтожить нас, подавить в нас то светлое и чистое, что осталось. Нам, чтобы выстоять и пережить это смутное время, нужно объединение всех славян, невзирая на те процессы, внутри нас. Они проходят, и внутри нас восторжествует истина, нам сейчас необходимо не ссориться, а объединить все усилия на объединение, только сомкнутый кулак может дать по рылу, чтобы сердце не ныло, но, чтобы дать, надо объединиться, стать сильнее. Нас разобщают практиками, глупостью, но мы смогли продержаться эти века, не отвечая. Просто пришло наше время – время славян. Пора поднять головы и сказать нет тому пережитку прошлого, когда нас нагибали, чтобы нами править. У славян есть вече, есть главы Родов, есть Волхвы, которые отвечают за род, есть предки, которые стремятся помочь нам, и есть мы, в которых течет кровь тех, кто ранее смотрел в глаза смерти, улыбаясь. Мы, славяне, в нас кровь тех, кто мог. Мы, славяне, в нас кровь наших отцов, дедов, тех, кто смотря смерти в глаза, втыкал свой клинок поглубже во тьму, чтобы достать тех, кто пытается сделать нас рабами. Славянство – это и есть та вера, которая объединяет нас, живущих под этим солнцем. Но нам нужно стать сильнее, чтобы светилась душа, и наш зов могли услышать те, кто не желает пресмыкаться, кто устал, кто желает, чтобы нашим детям и внукам светило чистое солнце, без ярма на шее. Чтобы стать сильным, нужно развиваться, стать сильным. Нужно заставить сказать им «нет», так дальше не будет. Есть славяне, есть Боги, есть духи, предки, есть мы. Все вместе – это коло времени и коло победы. Нужно учиться у предков, идти к родовым кострам и брать там силу. Нужно быть похожими на тех, кто ранее мог. Мы не хуже, в нас та же кровь – кровь наших отцов. Волхв Рода Всеслав.

 Евгений Евгеньевич Тамчишин | Facebook

Долазе,

Да се кријемо више немамо где,

За искупљење касно је.

.

Долазе,

На крилима ужасе нам доносе,

Да из утроба ишчупају све прогутане страхове.

.

Долазе,

Да све је било погрешно

Сада свима јасно је.

.

Сами анђели их шаљу

Међу ова

Измучена срца

Испод ужареног сунца

..

Да тела дрхте,

Да сузе лију,

Да подеру велове

Што ожиљке крију

.

Да сваку љубав

Отму и издају

Да свакој нади

Нож у леђа зарију

.

Да срчом срца сломљених

Последњу Земљи спреме постељу

.

Сами анђели их шаљу

Над ове

Главе тешке као решетке

.

Да иза снажних тела,

Моћних машина и свечаних одела,

Лепих речи, послова важних;

Свих колона за Нигде ликова лажних!

.

Да открију очај

Који по ћошковима чами,

Стиснутих зуба као у кавезу звер,

Градова пуних побеснелих страсти!

.

Да све те зидове сруше

Који искреност гуше

И отворе пролаз, тај свети пролаз

Од душе до душе

.

Ништа испред ни иза

Ово је последње вече

Да ли смо само крв, кости и месо

Или нешто много веће?

Тренутак вредан као цео живот

Овај једино јесте..

***

То нећу да те питам

Јер видим да сада разумеш

Све што пропустили смо

Док одраз у очима једни других

Избегавали смо упорно

.

Али можемо ли се волети сада

У моменту овом, једином који знамо ?

Дубоко и безрезервно

Као да нема никога и ничега другог ?

.

Загрли ме и чврсто држи

Нека нам се нерви заплету у једно

Сада видиш, сада разумеш

Да никада и није ни било другог

Удахни дубоко,

Више од свега не можеш да урадиш

Опусти се и пусти све..

Овај сценарио бирали смо заједно

Шта је живот спознајемо

Док умиремо

Ненадано,

Неспремно

.

Али није..

Није тако страшно

То ионако нисмо били ми

Све то већ једном сањао сам

Сада се полако свега сећам…

Једино прамен твоје седине

Бејаше жив

И својим непреболом

Дотицаше струне наших дамара

Цео

Твој лик

Напаја нас сећањем

На љубав

На бол игличасти

На осмех

На реч

На искру наде

За васкрснуће

Дотицасмо твоје лице

Поздрави, брате, свемир

У који си полетео пре нас

И својом гордошћу

Уразуми Господа Бога

Тонови твога гласа

Промукло бију

У екстази

Последњег нашег сурета

Ехо живота пуног

Разара мождане нити

Сада

И као камен на срце

Пада

Пада

Пада

.

Д.П: “Каскаде“

Великој Души Горана Чучковића,
што у небесима песника посвећених,
гле, тајинствено обитава!

Не могу ти препричати
своје снове;
и не могу ти пренети
веру у властите сне.
Бели Вилењак Сете

У ноћи пунога Месеца
Кад цвета багрем бео
Сићи ћу на воде Истера

Сићи ћу на воде Истера
Кад бели ветри дувају
И певају у пољу девојке

У ноћи пунога Месеца

Сићи ћу на воде Истера
Кад бели ждрали узлећу
И ветри словенски дувају

У ноћи пунога Месеца
Кад багрем бео цвате
Сићи ћу на воде Истера

Да слушам песме вилинске

Дошло је време да завлада глава,
прво о свему добро да се промисли,
пре него се одлучи да се преспава,
сами да смо криви док будемо кисли.

То је било лако рећи и где написати,
отворили смо проблеме разне,
многи знају тек по навици дисати,
на раменима носе украсе празне.

Да се шта погреши из грешке научи,
мора свешћу да се обухвати,
нама је то не чаша већ бунар жучи,
стадо не мисли ал хоће да се инати.

Зато лепо шупљу пусти главу,
увек за невољу друге окриви,
у миру и спокоју паси своју траву,
зар да бринеш кад се једном живи?

Да се ова мука животом не зове,
не схваташ, раменима слежеш.
Чуо ниси да постоје могућности нове,
сем да јутром раниш и с’ вечери лежеш?