Лепота је потка испод и видног и невидног Најгушћа је у Чојку који циља небо високо А тако је – тврдим – густа и у Тијанији милој . Брдо Орлова – пењем се ка Кругу посвећења Јасновидо гледам танано лепототреперење . Човек згрчен и непосвећен у тајносана Знања Лута ко сеоска самсара животом и светом жеља Самокажњен – самозаробљен – мислима везан . Мудрољубац дугим рукама разкриљује облаке Цеди кишу – оживљава и оњивљује пустињу . У среди Круга посвећења подижем обе руке Повезујем се са Душом и са тачком стварања Силницама мудрим призивам пламени вртлог . Енергију Свеспасења поливам на свест света Да се у Души појача и покрене извор осећања . Светлоплодовито учовечење силне благодети Осећам Творац спушта кроз мене на наше Душе Кроз њену средину као реку златне светлости . Светлило – златило развејава силу смутипроспи Унутарње јединство са свиме испуњава груди Рад за свест света – отвара сва закриљена врата
Тишино моја, кажи ми сада, зашто сам стара а тако млада? Због чега ми срце крвари, а душа страда? Знам, краја нема учењу нема, никада. . И пре нас, ми смо били. И после нас, бићемо ми опет. У Духу асветом душа живи, А свет овај ко да је проклет! . Од немила иде, ка недрагу се враћа, и опет човек, изнова, грешке тугом плаћа, па учи све лекције старе, као да су нове, и тако изнова, себи краде снове. . Понавља и грешке, као да их већ безброј пута прошао није … Иза сваке храбрости, страх се крије. Иза сих лудости, притајене су даљине! Иза сваке висине, постоје дубине … Иза сваког осмеха, лелујају празнине! . Човек се по слабости својој изнова и изнова у прошлост враћа. Поново све потиснуте снове, поновљене а заборављење, сузама и уздасима плаћа. . Нико не може тај дуг животу да отплати, Где год крене свом се закопаном болу врати. Тако човек изгуби свог живота бесповратне дане, пребира успомене и отвара ране. . Живи између лажи сопствене, и обмане, ал гордост му не да, да стане. И одлази човек у непознато, као што је из непознатог дошао. Он нигде није био, ни стигао, Ааток живота му је већ прошао. . Све жто је за собом оставио, изгубило се као вихор благи. Све, пролази и све се враћа, остају само тренуци радости они драги. . Кад осмех се осмеху врати, кад суза, сузу препозна, кад дуг се животу отплати, кад се молитва позлати… тад се албум успомена у протоку времена, у трену мења… . Кад срце лагано утихне и престане да куца, искичава суза, чиста, засветлуца … онда човек нема више жеља и хтења… вратио си се тада себи, без туђих и сопствених уверења! Знај, спознао је човек тај, лепоту живљења и заборављени пут упокојења!
Фото: Фб страница – Flowers of all kind. And the beauty of Nature
Овде ме још има, ћутите, нећу у неспокој, изнићи ће нерођена трава и њу ћемо волети јер она ће бити права. . Овде мора све да подсећа на реке које певају, на земљу која рађа, на усне које изричу љубав, на уско брвно што се охоло држи на бујици, еј, на тебе, девојко, што си бирала стазице и стигла до наших сванућа. . Уздуж и попреко до шума, крај багрема цветна туда си трчала у хвалоспеву младости вихорне. . Знам липе две, мирисне што иза нас осташе у неким сновима, и јабука росна што их хрска нога боса, а јагоде мирисне, сочне оставише склад да усне памте као жељу и успомене без опомене.
Када би свако казивање минулих вјекова расули у бури, и када би сјећање прогутала измаглица заборава, ја бих и тад прстима роварила по градини мегдана, тражeћи коријење, макар и суве смрче, да се разграна.
Када пред зору ћук заћути и изнад бора сунце провири крадом, чобани замакну за својим стадом, само се бијели облак прашине од земље дигне, нестане нетрагом, када се у врлети крша стигне.
А цеста вијуга, гола, ко змија што међ’ камењем кривуда. Ограде сувозидом омеђене, стамене, ко да су зидане јуче. Велебит доноси мирисе борова док годови смолу луче. Притисла јара и поскока нема да на камену кошуљу свуче.
Ту међ кавама сваки педаљ каринске цесте знам. Призивам сјећање, нечујно се из збиље искрадам. Погледа прикованог јездим на брегу морског таласа све док се о стијење не распрше и снови и пјенушава маса.
И када се безброј свитаца на небесни свод испне, и земљу прекрије спокој ноћи и густа помрчина, ја бродим смјело добро знаним путевима и чекам однекуд уштап, да засвјетли бесмртна градина.
Сивилом се небо обојило. Плаштом тамним да светло заклони. Позорницу Нечисту саздало. Сачувај нас Боже и саклони. . Оргијашко коло изгмизало па пристојни поглед обарају. Све вредности зло је оглодало. Уклони Боже ову адску грају. . Содомисти сад су коловође кола које Господару воде. Унатраг им обрнуте веђе. Просветли Боже да зблуду виде. . Пој славујски што песму красио прожео се крицима из Ада. Кроз песму се Нечист огласио. Спаси Боже свој народ од јада. . Љубав сила верикалног смера оробљена дугиним нитима. Да се тули јасна је намера. Врати Боже љубав људевнима.
Наредит ћу стиху да те воли Са трепавица росу пити А твоје тијело ливаду цвјетну у завјетрину загрљаја скрити . Будан стрепим над сновима твојим љубим те јутром мекану и снену И као прстеном грлим тебе Спокој и немир у истом трену . Дрхтај скривен у погледу сваком уснулом трагу твог кармина . У венама плеше брзак лаве Ил´ је то само твоја близина . Не отварам очи хоћу да траје немир вјетра што јутро буди Да само још мало у спокоју зоре ћутим тишину твојих груди . Сваки додир као струна гитаре старе крај камина . Као срна прилазиш ми ближе Као вјетар kao балерина
Са стене на једној стеновитој планини У Чарној Гори – некад од неког названој Црна Посматрам Сунце са жељом да в и д и м Свет Недалеко испред мене врви град у равнини Около стене међеди тигрови змије покоја срна Тешко је видети суштину кроз мисли-авет! . Говорим себи и теби и свима у себи Усредсреди мисли путниче у Вечност Сакупи та зрнца у најмоћну идеју и делуј! . Хоћу могу и умем и знам – и још ближе: У жижу жижа нек жиже све моје жиже! . Говорим себи и теби и свима у теби Стваралачка сфера је Душа-Чистост Усредсреди се по линијама Знања и веруј! . Расчвори се потко грлилице-стезалице душе! Освести се и оравнај хридино суштине мене-ратника! Мењам стваралачке слике и да стварам светове жудим И нова пространства која границе руше Самооткрива се дубоки смисао и Извор биитка Са Присуством и Лепотом и Виднином се будим!
Хоћу да пијем воду Са мог бунара, хоћу да берем моју шљиву. Волим погачу што меси мајка стара, и траг виљушке што по њој шара. Волим да обиђем нашу њиву. . Волим да прођем путем кроз село, и највише тај што води у њиве, јер ме потсећа на дане детињства; говеда на паши, стада бела, пртене снегове и магле сиве. . Сетим се пролећа, ливада цветних, пресахле реке у врбаку, веселих игри, понекад сетних. И разазнајем стопу сваку И сваку међу, леску, жбун, сабласну крушку, прастари грм. Сећања буде. . А душу пуни петлова пој, лавеж паса и крекет жаба, шаре лептира и пчела рој; дедина лула и приче баба. Све је то драги завичај мој.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 