Кад приметиш сваки грч, сваку нову бору
Сваку слутњу, бол ил’ срећу у нечијем оку
И у осмех сакријеш сваки свој јед и мору
Речима замаглиш сопствену рану дубоку
Човек си у ћутњи већи него у разговору
.
Осетиш горчину дима из луле без дувана
Опори задах свега што међу вама стоји
Додири хладне руке – чекани целог дана
Из заљуљане колевке наде што их сан доји
Још док безумно јава пада на дно бездана
.
Док слушаш нечије кораке на старом друму
Питаш – да ли си поново жив, а опет празнина
Док све су речи само лишће топола у шуму
А међ вама илузија врелих пешчаних дина
И ноћ од црних бисера која вам беше на уму

Фото: Црни бисери; Википедија