Tagged: EU

Д. Џонстон и Ж. Брикмон: Дајте награду НАТО!


Шта може да буде подобније од додељивања престижне награде за мир организацији која је истински спремна и вољна да оконча све ратове!

Норвешки парламентарци су управо наградили Европску Унију Нобеловом наградом за мир. А Норвешка је једна од ретких западних држава која не припада ЕУ. Тако да сумњамо да их није можда норвешка скромност спречила у томе да номинују организацују за коју дубоко верују да заслужује ту награду – а то је НАТО – јер њима припадају. Можда су скромни Норвежани мислили да би такав избор изгледао као да награђују сами себе. Тако да су на крају доделили награду ЕУ, као некој замени.

То је за сваку похвалу јер нам указује на то колико су Норвежани привржени нашим заједничким западним вредностима. Међутим, и даље сматрамо да лажна скромност не треба да спречава награђивање правих заслуга. Тако да предлажемо да би сви они који негују наше заједничке вредности требало да се уједине иза овог нескромног предлога: 2013. године наградите НАТО Нобеловом наградом за мир!

Мудри Норвежани објашњавају свој избор указујући на то да је Европска Унија унапредила европске интеграције. Али, ако погледамо чињенице, јасно је да је НАТО интегрисао још више држава од ЕУ, и то чини и даље, далеко од провинцијских граница Западне Европе.

ЕУ је интегрисала Европу економским средствима, за које чак и комитет за Нобелову награду признаје да су у слободном паду. А, са друге стране, НАТО је користио бомбе и ракете како би придобио Југославију за наше вредности, док се ЕУ и даље налази у позадини. НАТО је користио своју морнарицу и авијацију за демократизацију Либије, док су лидери Европске Уније оправдавали операцију само пуким речима. А сада, захваљујући Турској, НАТО је активно укључен у борби против сиријског диктатора који убија свој сопствени народ, док ЕУ и даље само прича и шаље паре које нема.

Норвежани хвале ЕУ због њене борбе против националистичког зла, за које се плаше да је све јаче. Али, искрено, допринос ЕУ овом племенитом циљу је тричав, састојећи се само од неколико пропалих нација на врху евроазијског континента. А НАТО мисија против национализма је много инспиративнија јер доноси своју благонаклону демократију и људска права свим земљама света! Мир ће напокон овладати нашом планетом само онда када све нације и сви национализми буду под влашћу западних вредности.

Уочи стогодишњице од почетка Првог светског рата, шта може да буде подобније од додељивања престижне награде за мир организацији која је истински спремна и вољна да оконча све ратове!

За НАТО у 2013!!!

Превод са енглеског Светлана МАКСОВИЋ

____________

http://www.standard.rs/dajana-dzonston-i-zan-brikmon-neskroman-predlog-komitetu-za-nobelovu-nagradu-za-mir-ili-dajte-nagradu-nato.html

Counter punch – http://www.counterpunch.org/2012/10/12/an-immodest-proposal-for-the-nobel-peace-prize-committee/

Баш симпатично звучи надимак СВИЊЕ (ПИИГИС) којим вредни ”центар” Европе тепа лењој ”периферији”


Ко год да је смислио ову свињску етикету за чланице ЕУ које су ”у сталном економском проблему”, том називу је дошао крај. Вероватно су то исти они који су смислили и пласирали информацију да су Грци који раде 2.032 радна сата годишње ЛЕЊИ, а Немци који раде 1.413 сати, ВРЕДНИ?! То су дакле исти они који су из европског центра држећи касицу прасицу, распоређивали и паре и послове. Тако су Грчкој наметнули ”повољне” кредите својих банака по моделу централно диригованог улагања у пројекте који су први пропали кад је почела криза?! За дуг није одговоран само онај ко не може да га врати већ, још више, онај ко је новац неодговорно дао на зајам и направио лоше пројекте или процене (европске банке из похлепе). Да ли ће Немачка, Аустрија, али и Француска коначно признати да их је чиста похлепа за профитом довела до сулудог засипања ПИИГС-а  новцем без покрића и кредитима који не могу да врате?

Зар није највећа замерка нашој Југославији била та да има дириговану привреду којом се управља од центра ка периферији. Југославија се и распала јер су сукоби провоцирани управо на питању централно управљачког система који је, врло вероватно био много бољи од овог који данас има ЕУ.

Анализа: ”јадних” ПИИГС -а, (Португал, Ирска, Италија, Грчка, Шпанија) и пример краха европског ”КОР” бизниса – ауто индустрије.

Већ неко време слушамо како су „периферне“ чланице ЕУ насељене „лењим“ народима. Лажни мит о лењим Грцима је већ добро познат упркос статистикама које показују да Грци раде много више од Немаца. Често се таква прича чује и у Србији ваљда од оних који воле да се ките туђим мишљењима. Зато ћемо прво да погледамо неке податке из табеле за 2011. годину:

ИМЕ ДРЖАВЕ      БРОЈ РАДНИХ САТИ (по раднику, годишње)
Јужна Кореја          2090
Грчка                          2032
УСА                              1787
Италија                     1774
Јапан                          1728
Португал                 1711
Шпанија                    1690
Финска                      1684
Шведска                   1644
УК                                1625
Аустрија                  1600
Ирска                        1543
Данска                     1522
Француска             1476
Немачка                  1413
Холандија              1379

Са изузетком Ирске, ПИИГС земље (Португал, Ирска, Италија, Грчка, Шпанија) су при врху, а Немачка и Француска при дну ове скале.

Многи ће рећи да је то зато јер ове земље нису продуктивне као Немачка, скандинавске земље, Холандија… Зашто онда једна изузетно развијена земља, Јужна Кореја, има просечан број од 2.090 радних сати ако се зна колико је у тој земљи производња продуктивна? Радна навика? Можда, али Јапан је познат по радној навици (можда највише уз Немце) а има много мањи број радних сати од Кореје – 1.728.

Вратимо се у Европу. Неки су у Немачкој, Холандији, Аустрији и њима економски сличним земљама подругљиво посматрали ситуацију у Грчкој, Италији, Ирској, Португалу… Стално се говорило и говори о бескрајним састанцима о спасавању евра, састанцима тзв. Меркози, на ТВ-у се приказују борбе са полицијом у „периферним“ чланицама уз мање изузетке и у „непериферним“ земљама итд.

У таквој ситуацији Француска и Немачка су узеле себи за право да буду вође Европе представљајући своје државе као имуне или много имуније на све што се дешава у остатку ЕУ, у тзв. „периферним“ државама које су (надам се ненамерно назване ПИИГС (Португал, Ирска, Италија, Грчка, Шпанија)). Они који познају енглески знају да пигс значи свиње.

Поставља се питање зашто се те земље не зову СИГИП или ПИГИС, ИПСИГ и слично. У самом овом називу се можда јако добро види шта „фискално одговорне и вредне државе“ мисле о својим колегама из Европе. Нажалост, овај термин се почео ширити у целом свету. Стога човек може лако помислити да су грађани ових земаља ЛЕЊИ, да не користим много грубљу реч.

Да  није стварно тако и да нису „спасиоци и вође“ Уније који стално „паметују“ ПИИГС државама, имуни на све догађаје у ЕУ и стога не могу себи задржати то право да фискално заповедају?

Једна од најважнијих индустрија у ЕУ је аутомобилска индустрија. Одмах се истичу најјаче земље попут Немачке (Mercedes, BMW, Volkswagen…) и Француске (Peugeot, Renault, Citroen). Али ту је и једна ПИИГС држава, Италија, која има Фиат (Fiat, Alfa Romeo, Lancia, Jeep) и веома развијену производњу луксузних аутомобила (Ferrari).

Најновије информације говоре да је аутомобилска индустрија у веома тешкој ситуацији и да су радна места десетина хиљада радника у опасности. Последично, у опасности су и радна места свих оних који у великој мери директно сарађују са произвођачима аутомобила. Тренутно се у Паризу одвија Сајам аутомобила (29/09-14/10) и многе новинске куће обавјештавају да су припреме за сајам протекле у „голом страху за егзистенцију“. Тврди се да је криза у Европи за аутопроизвођаче тек почела, а ни сигнали из других делова света нису пуно бољи.

Ferdinand Dudenhoffer, којег зову Сива еминенција немачке ауто индустрије, је рекао уочи отварања Сајма аутомобила у Паризу: „Европска ауто индустрија бори се за преживљавање. Иза гламура изложби аутомобила заправо се крије страх“. Он сматра да је разлог томе да због привредне кризе Европљани купују све мање аутомобиле. Многи стручњаци сматрају да ће идућа година бити, што се тиче продаје, најгора у последњих двадесет година.

Произвођачи немају велика очекивања од модела које ће приказати у Паризу. Ту ће бити нови Golf, Renault има новог Clio-a, Ford се представља са новим Mondeo-м, Opel са малим аутом Adam. Број нових возила је прилично мали, али стручњаци сматрају да је то сасвим довољан број нових модела када нема кризе. Dudenhoffer тврди: „Тржишта аутомобилске индустрије у јужној Европи у незаустављивом су паду“.

У Европи ауто индустрија има огромне губитке, стога су произвођачи спремни на ствари на које пре 10 година нису могли ни у сну замислити:

FORD – у последњих седам месеци продаја је пала за 7%. У првом кварталу су губици већи од 400.000.000 евра. То ће неминовно довести до смањења радних места.

OPEL – Нова маркетиншка кампања. Opel гарантује повраћај новца ако се купцу не свиди аутомобил након 30 дана пробе. Услов је да купац не пређе више од 3.000 километара.

VOLKSWAGEN – Нови Golf се рекламира са попустом и до 20%. Dudenhoffer каже: „Аутомобил још није ни стигао у продавнице, али попусти су већ ту. То се није никад пре догодило.“

DAIMLER & PORSCHE – Тврде да се криза почела осјећати и на тржишту луксузних аутомобила и да се шири са земаља јужне Европе на Немачку. Даимлер је саопштио да ће оперативни профит Mercedes-Benz-a пасти, а Porsche планира произвести мање од предвиђених 155.000 аутомобила и спортских возила за наредну годину.

Немачки произвођачи су се доста дуго добро држали јер имају јако домаће тржиште те имају много купаца у Кини. Са кризом у Италији Фиат је брзо упао у невоље, а нешто касније и три Француска произвођача, али у нешто мањој мери.

За француске и немачке произвођаче је све мање опција јер је све више земаља у Европи у којима људи купују знатно мање аутомобила. Већином се ради о државама које су Немачка и Француска својим инсистирањем на мерама штедње довеле на ивицу егзистенције. Наравно, слика је много комплекснија, али чињеница је да су Француска и Немачка те које предњаче у инсистирању на мерама штедње. Сада се то враћа као бумеранг, поготово у ауто индустрији. Како ће Немачка и Француска продавати аутомобиле у земљама попут Италије (у којој је аутомобил нешто попут краве у Индији, нешто свето)? Шпанији? Сада није проблем на малим тржиштима као што су Грчка или Португал него на знатно већим тржиштима.

Не само да не могу продати већи број аутомобила у тим земљама него имају велике проблеме и код куће. У целој Европи је продаја аутомобила пала у августу за 8,5%. То је највећи пад од фебруара. Прогноза за 2012. годину је да ће продаја бити најмања у последњих 17 година.

Током августа је у Немачкој број нових регистрација смањен за 4,7%. Peugeot продаје већински део свог одељења за камионе да би набавио потребна средства. Продавци аутомобила су у Немачкој прошлог месеца нудили попуст од 12% на куповину аутомобила, што је највиша стопа за последњих годину дана.

Многи који су тврдили да се криза може локализовати и да је проблем у „периферним“ државама би се ипак требали упитати да ли се ипак ради о структуралном проблему у ЕУ а не о лењости… Из датих података се види да Француска и Немачка уопште нису имуне на кризу, поготово у ауто сектору, и да се мере штедње у „периферним“ државама враћају као бумеранг. Наравно, продаја аутомобила драстично пада широм света, али нека тржишта као руско и кинеско за сада релативно добро стоје. Штавише, вероватно су посете Пекингу канцеларке Меркел биле већим делом везане за продају аутомобила, јер је Кина добрим делом „спасила“ немачке произвођаче од још већег пада продаје и отпуштања радника. Француски произвођачи су извукли нешто дебљи крај.

Шеф Fiat-a, Sergio Marchionne, тврди да је „европска аутомобилска индустрија катастрофа“. Француски концерн PSA којем припадају Citroen и Peugeot намерава да широм Француске отпусти 8.000 људи. Губитак износи 819.000.000 $ у првој половини ове године.
Dudenhoffer такође каже: „У Шпанији је стопа незапослености 25% и то стање се неће променити у следеће 2-3 године. Француска, Италија и Португал су пред рецесијом, а Грчка се дави у њој. Криза у Европи није прошла, она тек почиње.“

Шеф концерна Daimler, Dieter Zetsche, наводи како су у Европи све тежи услови за рад на тржишту. Чак је и кинеско тржиште, до сада успешно, постало веома проблематично.
Ситуација је изузетно тешка, а доказ за то је и чињеница да је Сајам у Паризу ове године отворен уз велике мере обезбеђења да би се спречили протести радника Peugeot-a и Citroen-a који су отпуштени из недавно затворене фабрике код Париза.

Удружење европских произвођача аутомобиле је објавило да је продаја нових аутомобила у ЕУ пала за 7,1% од почетка године.
У Немачкој је продаја пала за 5%, у Шпанији 17,2, а у Италији 21%. На разним страницама се могу наћи бројке које се и донекле разликују од ових наведених, али ово су ипак бројке које се најчешће помињу у извештајима. Такође је интересантно да извештаји показују како је једино руско тржиште стабилно, чак стабилније од кинеског.
Због овакве ситуације у ауто индустрији, стручњаци сматрају да европски произвођачи аутомобила могу опстати једино ако им помогне држава.
Што се тиче простора бивше Југославије, у неким извештајима стоји да се продаја аутомобила у Хрватској и Србији чак преполовила, а у неким се налазе подаци да је ситуација још тежа.

Ауто индустрија је, чини се, дуго била успавана, поготово у Немачкој и Француској, мислећи да је криза само у „периферним“ земљама. Без обзира што су подаци за Француску и Немачку још увек колико-толико прихватљиви, треба имати у виду страшне падове продаје у Италији и Шпанији, где се продавао велики број аутомобиле из Француске и Немачке. Радна места у те две земље су у великој опасности јер по узору на ГМ у САД (а знамо добро како је то завршило по америчке раднике) се почиње све више фабрика селити у Кину, Индију и Бразил. Тамо продаја расте, радна снага је јефтинија, али и уз ниже цене аутомобила, решења за продају у ЕУ још нема.

Очигледно да се бумеранг вратио онима који су инсистирали на тешким мерама штедње (Француска и Немачка) и да се ради о потпуно погрешној политици решавања кризе у ЕУ те огромним структуралним проблемима у ЕУ. Не само да су мере штедње довеле на ивицу „периферне“ земље него су отвориле очи онима који имају новац да га не троше тако лако као и пре, поготово кад се ради о куповини аутомобила.

Наравно, Немачка и Француска никад нису биле имуне на кризу и ускоро ће осетити њену пуну снагу. Само су биле у позицији да неко време предњаче (добрим делом и својим историјским рејтингом) у групи држава које не знају више шта да раде како би изашли из кризе. Велики терет политике „нама не може бити ништа“ сада можда највише погађа изузетно важну индустрију аутомобила.
Да ли је инсистирање на подели на „лење“ и „вредне“ направило ефекат бумеранга? Апсолутно. Прави ефекти кризе у Немачкој и Француској се почињу осећати и ускоро ће Грчка постати новинарима незанимљива поред „великих риба“.
Можда ће једино еколози славити у свему овоме јер ће свакако бити мање аутомобила на путевима.
(делови текста преузети од advance.hr)

Greek People Turn Out to Refuse Merkel's 'Tough Path'


 

Police try to disperse protesters during (Reuters/Grigoris Siamidis)

Greek protesters came out in full force in the streets of Athens today as German Chancellor Angela Merkel came and went to discuss further „painful“ budget cuts the country will now endure to win favor with EU bankers. Modest estimates put the number of anti-austerity, anti-Merkel protesters at 50,000, who marched throughout the city, some facing clashes with riot police throughout the day.

In Merkel’s first visit to Greece since its debt crisis erupted three years ago, she met with Prime Minister Antonis Samaras to finalize a $17.45 billion austerity program including pay cuts, tax hikes and slashed pensions

Meanwhile, protesters who filled Syntagma Square across from Parliament held signs that read „You are not welcome, Imperialisten Raus“ (Imperialists out) and „No to the Fourth Reich.“ Police fired teargas and stun grenades into the increasingly restless crowd who chanted anti-austerity slogans, while Samaras welcomed Merkel as a „friend“ of Greece.

Merkel has continually pushed for the extreme austerity measures in the recession torn country before the Troika of the European Union, International Monetary Fund and European Central Bank (EU-IMF-ECB) will give a $38.8 billion installment of bank bailout loans as well as a pending second bailout of $173 billion.

Merkel stated today, „I am deeply convinced that this tough path is worth it and Germany wants to be a good partner.“ And Samaras added, „The Greek people are bleeding right now, but they are determined to win the battle of competitiveness.“

Speaking to the rally in Syntagma Square, Alexis Tsipras, leader of the major opposition Coalition of the Radical Left (SYRIZA) said, “Merkel is here to support the ‘Merkelites’ of Greece: Samaras, Venizelos and Kouvelis,” Tsipras said. He added that, “The Europe of peoples will triumph over the Europe of memorandums and barbarism…The democratic tradition of Europe will not allow a European people, the Greek people, to become a guinea pig of the crisis and to turn Greece into a vast social graveyard.”

As the protest grew throughout the day clashes between protesters and police lead to at least 30 protester injuries and about 300 arrests, police said.

Some 7,000 police officers were deployed for the six-hour visit, including anti-terrorist units and rooftop snipers.

Riot police arrest a demonstrator during clashes in front of the parliament in Athens,

Tuesday, Oct. 9, 2012. (AP Photo/Nikolas Giakoumidis)

http://www.commondreams.org/headline/2012/10/09-14

Confronting the EU “Oligarchy of Governments”. Joining Forces for Another Europe


By Tommaso Fattori

In Europe we are living in particularly dramatic times. Democracy is in death-agony and we are witnessing post-democratic processes taking over at the national and supranational level. EU leaders have further concentrated decision-making power on public and fiscal policies in the hands of an oligarchy of governments, technocrats and the European Central Bank (ECB), which are subject to the dictates of the financial markets. Neoliberalism, the real cause of the crisis, not only is not dead, but it appears to be in perfect health: it uses the crisis to destroy social rights and workers’ rights and to privatize commons, public goods and public services.

Finally, the most incredible propaganda operation of our times is in full swing, in which states and ‘markets’ try to make people believe that public debt was caused by excessive social spending and high salaries. In fact the financial sector caused the crisis and the fiscal deficit in the EU is the result of the crisis, not its cause.

A moment like this needs a strong social answer: it is urgent to act now, uniting our forces, creating the conditions for a common social response, for a pan-European mobilization. There is an objective need to build a European space of ‘strategic alliances’: in order to elaborate common strategies and initiatives and to rebuild solidarity. When the attack on Greece by the great economic powers and the ‘troika’ [the International Monetary Fund, the European commission and the ECB] began, we, in Europe, were unable to organize a social response. Rather, each stayed wrapped up in their own crisis and their own national dimension, leaving the Greeks alone. It must never happen again.

Beyond Fragmentation

We must go beyond the current fragmentation of our forces. Most of the time, we agree on analysis and proposals – now in Europe we have hundreds of similar documents, calls, statements which are a good basis for a common platform – but we need to join forces.

Firenze 10+10 is only a contribution to a more general process [November 8-11, 2012]. The European space today is the minimum space necessary if we are to build a credible social and economic alternative. To underestimate the global dimension of the clash between capital and labour, capital and nature, capital and the commons is a mistake. In Firenze we want to provide to the real social actors with a useful space for alliances and strategy at the European level, linking up the local resistance and struggles.

We must also break down the wall between eastern and western Europe by getting the east and the Balkans fully involved. And of course we must build bridges toward the southern Mediterranean, where the next WSF will be held in 2013.

Finally, it is necessary to have a long-term vision. That’s why the name is 10+10: Ten years after the 2002 European Social Forum (ESF), but above all ‘plus ten’: which shows the need to build a common strategy and vision for the next ten years and not limit our horizons to tomorrow, to the next political elections. It is a question of understanding which way we want to go.

Not the ESF

Firenze 10+10 is an experiment, building on previous experiences and processes: a space for reconnecting, in an action-oriented way. It is not a European Social Forum (ESF), despite the fact that the ‘excuse’ for setting the process in motion was precisely the tenth anniversary of the first ESF. The ESF constituted an extraordinary moment in the construction of a continent-wide demos, which presented analyses, proposals and solutions which – had they been translated into policies – would have avoided Europe and the world crashing into the terrible economic, environmental, social and democratic crisis in which it is now mired.

“For sure it is no longer the time for spreading ourselves out over thousands of workshops and seminars, but time to produce a nucleus of strong, shared actions and initiatives. ”

Ten years on, there is no desire to celebrate what we had then and even less do we intend today to repeat paths which belong to that time and that stage of development. The social movements have changed, new actors have emerged, there have been defeats but also victories, such as that of the water and commons movement in the Italian referendum one year ago. For sure it is no longer the time for spreading ourselves out over thousands of workshops and seminars, but time to produce a nucleus of strong, shared actions and initiatives.

That’s why the programme for Firenze 10+10 is not simply a space to be filled up with hundreds of disconnected initiatives (nor a sort of ‘Summer Academy’ for social movements). On the contrary, we have together identified, during the preparatory international Milan meeting, five key ‘alliance spheres’ (or focus areas), starting from the subjects which networks and coalitions are already working on in Europe.

Five Key Spheres

1) Democracy

Networks, social movements and organizations from all over Europe intend to oppose the top-down constituent process with a grassroots approach, in order to build a democratic Citizens’ Pact (the foundation for a democratic Europe based on respect for the dignity of everyone, native and non-native, and on guarantee of individual, collective, labour and social rights). It is also a question of building a democratic floodwall against the right, against xenophobia, against the breaking up solidarity: democracy also means rebuilding social solidarity.

2) Finance/debt/austerity

During Firenze 10+10, we will discuss both public and private debt with the purpose of formulating new proposals for another European economic model, free from financial markets and debt dictatorships and based on the solidarity and participation of people into the decisions that determine our future. This will bring together campaigns against austerity, the European fiscal compact, and for debt audits and tribunals.

3) Labour and social rights

Labour rights cannot be separated from social rights in general and there is a need to propose concrete alternatives to give everyone a life in dignity and jobs with a future. Many different proposals are to be discussed, including a universal basic minimum income.

4) Commons and public services

This ‘alliance sphere’ brings together many issues in relation to our natural, social, digital commons and public services, such as land, food, water, energy but also social rights, education, and knowledge. It will also tackle and refute the post-Rio agenda covering the green economy, financialization of nature and unnecessary large-scale infrastructures which are supposed to help us out of the crisis. The aim is to find mutual ground and strategic joint actions as well as concrete solidarity solutions for those fighting right now on the ground to protect their public services and commons from privatization and commodification.

5) Europe in the Mediterranean and the world

This sphere of alliance rests on some fundamental elements: the necessary inclusiveness of Europe; cooperation, solidarity and fair trade; peace and social justice; the support for the struggles for democracy and human rights (the Arab revolutions, the struggles against the occupation – Palestinian territories, Western Sahara – and rights of entire peoples like the Kurds). Strategies against the militarization of the Mediterranean will also be discussed.

Concrete Outcomes

In the best-case scenario Firenze 10+10 could produce a hard core of proposals for action, which are the fruit of the five ‘alliance spheres’ when we converge, and launch a sort of grand common European mobilization for the beginning of 2013: a continent-wide demonstration? An international rally in Brussels? A European strike? We should at least try to identify something which we can all do together.

At the same time, we aim to build a third level: to start together a process for the medium-long term. One of the main ideas and proposals is the launch of the ‘Alter Summit’ as a process that will start in November and have several stages including various mobilizations and a culmination point for 2013 in late spring, probably in Athens.

A huge range of social actors are now behind the initiative: social movements, trade unions, citizens’ groups and associations (environmental, cultural), student organizations, feminist groups, individual activists.

In Firenze many existing processes will flow together: the first gathering of the European Water Commons Movement; a big assembly on democracy, which will bring together very different actors (including 15M in Spain and Blockupy Frankfurt); the meeting of the different coalitions working on finance and debt; the meeting of critical economists, just to mention some examples.

Firenze 10+10 is an opportunity and a contribution. It is not a process in itself: it’s a crossroad part of more extended process. Maybe this process is not perfect and November is just round the corner, but our enemies – the economic-financial powers, the technocrats – are very fast, while at the moment we’re too slow and fragmented. •

Tommaso Fattori is an Italian anti-privatization activist and member of the Firenze 10+10 organizing committee. For more on Firenze 10+10 go to www.firenze1010.eu.

http://www.globalresearch.ca/confronting-the-eu-oligarchy-of-governments-joining-forces-for-another-europe/

Barcelona’s unemployed detail social tragedy engulfing Spain


By our reporters
5 October 2012

Since the outbreak of the economic crisis in 2008, unemployment in Spain has risen from 8 percent to nearly 25 percent, over double the European Union average. Amongst young people it has risen from 22 percent to 53 percent. In the poorer regions, including Extremadura, the Canary Islands and southern Andalucia, the unemployment rate is approaching 35 percent.

The number of people emigrating from Spain, mainly to other European Union countries and Latin America, has risen from 400,000 in 2010 to over 500,000 in 2011.

Particularly badly hit is employment in the construction industry as a result of the collapse of the housing boom. Government spending cuts have increased job losses dramatically in the public sector.

This week, Popular Party Prime Minister Mariano Rajoy had discussions with the leaders of Spain’s 17 regional governments and told them to carry out further cuts. The government is making it easier and cheaper for employers to fire workers and is seeking to rollback collective bargaining agreements.

In order to receive unemployment benefits, a person must have worked at least 360 days in the last six years and be registered as available for work. An unemployed worker receives 70 percent of his/her wage for six months, thereafter 60 percent, for a maximum of 24 months. But the maximum benefit for a single person is just over €1,000 ($1,300) a month and for someone with two children, €1,400 ($1,800).

Joaquin

Joaquin, 60, explained, “I was a car salesman but I have been unemployed for two years. My unemployment benefit is ending but there is a subsidy for people over 55 of around €400 ($520).

“My mother died a year ago so I take care of my father. I tried to get a new job but it is difficult; it is almost impossible. Age is a big problem. The crisis has had deep effects. It is just a starting point of a longer process. It’s getting worse. The economic situation will not be fixed soon.

“The political parties are miles away from people and they don’t feel what is happening. I don’t think they can do anything and also don’t want to change things. The unions haven’t done anything in the last years. They are there, but nothing else. I don’t believe in the unions.”

Elisa, 59, said, “I used to work in an insurance company but I have been unemployed for two years and the unemployment benefit is being phased out. The future is pretty bad at my age and in my situation. I have no expectation of finding a new job.

“One of my three children, the oldest one, left the country to work in Belgium. For all of them I only see a future outside Spain.

“The others have almost finished their education. They are preparing an Erasmus exchange [European Community Action Scheme for the Mobility of University Students]. Maybe they will find work elsewhere, but I don’t know. The cuts in education and health care are fatal. Both are the basic fundamentals of society.”

GinaGina, 28, told us, “I come from Cadiz, but live here. Now I am looking for work. To be honest, I am sceptical of finding work. I am doing course after course. I have a master’s degree in marine biology and spent many years studying. But then I had to work as a waitress. As a waitress I don’t earn enough to rent my own apartment. So probably I will go back home to start again.

“Lots of time I have worked free because I need practice to find a job in my profession. I also think about leaving this country, but language is a problem. Another possibility could be even more study, but another masters costs me around 2,000 or 3,000 euros.

“I know a lot of people in the same situation, without a job, especially my classmates. We are educated but cannot work. One of them left Spain for Scotland.

“At the moment I don’t see any solution to the crisis. There is no political party I would vote for. For me the most important thing is to find work to earn money, it doesn’t matter what kind of job.”

José Maria, 36, said, “Today I had to sort out my unemployment status. For people the effects of the crisis are awful. I have six children. I worked as a manager of a company with four shops in Barcelona. From my own perspective it is necessary to look forward optimistically, but reality shows another face. I do not see any future for young people. My wife works as a teacher and she also has to suffer cuts.

Sebastian

“They talk about long-term solutions, but I personally don’t see them. I think the unions are something important in our society but the present unions are lamentable.”

Sebastian, 26, said, “Originally I come from Argentina, but I have lived here for 10 years. I work as a theatre lighting technician but now I don’t have any job. The cuts, especially in the cultural sector, are enormous. For example, the IVA [sales tax] on cultural products increased from 8 to 21 percent and subsidies were reduced. Before it was already difficult to pay monthly salaries, but now it has become worse.

“I don’t think the situation will get better for years. There is no party that represents the people. They act in the interests of the banks with all the bailouts. At your workplace there is nobody defending you no matter if you are on a permanent contract or if you are paid less.”

Gimena

Gimena, 36, said, “I have worked in different jobs, the last time as a babysitter. I see my future as quite bad. The crisis has deeply affected all of us.

“I am a single mum with one kid who goes to a subsidised school, but it is hard to cover all costs. The cuts in education and health care are really fatal. Before, in theory, everybody had the right to free health care. Now we have to contribute a lot of money. It’s the same with education.”

Antonio

Antonio stated: “With the idea that the banks have to keep the economy running, they have come out of this crisis rather well, thanks to the bailouts, at the expense of everything, including evictions!

“I think that banks have to exist, but they should provide credit to industry and consumers and not use bailouts to cover their bad debts and fill their black holes or ‘toxic assets’. This I consider completely out of place.”

http://www.wsws.org/articles/2012/oct2012/barc-o05.shtml

European Union demands further cuts in Greece


By Christoph Dreier
5 October 2012

Last weekend, representatives of the troika—the European Central Bank (ECB), European Commission (EC) and the International Monetary Fund (IMF)—returned to Athens to discuss a third package of budget cuts with the Greek government.

Officially, the troika has the task of preparing a report on Greece’s budgetary situation for the European Union (EU) and IMF as the basis for agreeing to a further bank bailout to Greece’s creditors, amounting to €31.5 billion (US$41.6 billion).

In reality, the work of the troika has less to do with preparing reports on austerity measures already adopted in Greece than on dictating the next package of social cuts. Loans promised by the troika last June will be withheld until the 2013 budget complies fully with EU demands.

Following weeks of talks with the troika, Athens presented an initial draft budget in parliament on Monday. The budget involves social spending cuts of more than €7 billion for the next year. The largest sums are to be slashed from public employees’ wages (€1.1 billion) and pensions (€3.8 billion). Additional cuts are to be made in social welfare, health care, education and public services.

These austerity measures are part of a two-year plan of cuts initially calculated at €11.5 billion, but now estimated to total €13.5 or even €14.5 billion.

Monday’s talks between Prime Minister Antonis Samaras of Greece’s conservative New Democracy (ND) party and representatives of the troika lasted just 35 minutes. The government was instructed to link its new budget with fundamental reforms of labour legislation and the liberalisation of markets before talks could continue.

The plans for such reforms had been presented by the troika some weeks ago. They include lengthening working hours, introducing a six-day week, and the facilitation of layoffs—all measures that will undoubtedly increase the already horrendous unemployment levels in Greece. One quarter of Greek workers and more than half of Greek youth are unemployed.

In addition, the troika rejected €2 billion of the €7 billion planned in cuts because they were too vague. Instead, the troika urged the government to implement further wage and pension cuts, as well as sacking 15,000 employees in public service.

The Greek government has already undertaken substantial attacks on social gains and ensured that austerity measures were concentrated on workers and the poor, but it had shied away from mass layoffs in the public sector. In part, this is because the Greek constitution forbids such lay-offs, but it is primarily that Greece’s coalition government can no longer rely on the collaboration of local authorities.

Administrative workers have frequently refused to implement the austerity measures dictated by the government.

According to a number of reports, Greek finance minister Yannis Stournaras lost his temper with troika representatives at the weekend. He turned on his interlocutors and shouted: “Do you really want to overthrow the government?” IMF chief inspector Poul Thomsen reportedly replied that it was not his problem whether the government coalition lasted or not.

The most recent austerity measures in Greece have already led to an unprecedented social catastrophe. According to the budgetary plan, the country’s economy will shrink in 2013 for the sixth year in a row. A recession of 3.8 percent is forecast for 2013, down from 6.6 percent this year. This means that the country’s economy will have shrunk by a quarter since the start of the crisis.

The state has already slashed €49 billion in wages, pensions and social spending since 2010. This has resulted in an explosion of joblessness, wage cuts of up to 60 percent, drastic cuts to pensions, and an education crisis. Communal soup kitchens in Athens now provide 8,000 people every day with meals. Patients are increasingly expected to personally finance medication and doctors’ visits—effectively excluding millions of Greek citizens from health care.

These cuts have not led to the reduction of public debt. On the contrary, according to the Greek Ministry of Finance, the extent of debt will rise to 179.3 percent of gross domestic product. In 2008, at the beginning of the debt crisis, and before the “bailouts”, this figure stood at just 110.7 percent.

The sole beneficiaries of the emergency loans awarded by the EU have been the banks and speculators. The banks get back their loans, including exorbitant interest rates, while the euro zone countries and the ECB are assuming the risks of a Greek sovereign default. In this fashion, capital was transferred directly from the budgets of euro zone countries, and especially Greek workers, into the vaults of the banks.

The most recent austerity package will plunge the Greek population further into poverty, without doing anything to resolve the country’s debt crisis. The ruthlessness of the troika, in cooperation with the Greek government, is an expression of the immense intensification of class antagonisms arising from the crisis of capitalism.

http://www.wsws.org/articles/2012/oct2012/gree-o05.shtml

"Дилема" Косово или ЕУ? – Наши преци не би имали дилему!!


Извор: ФБ Група подршке браћи на Космету

Дилема Косово или ЕУ?

„Иш из мога дворишта…“

Пошто сам приметио да се дилема Косово или ЕУ углавном сагледава са једног врло површног гледишта, а то је да било које од ова два да изаберемо ми га нећемо имати – добити одмах, што је тачно, морам рећи да ова дилема има много дубљи смисао. Косово или ЕУ: то је дилема да ли ћемо на крају пута званог „И Косово и ЕУ“ (што је била идиотска заблуда свих еврофанатика изузев Ђинђића), изабрати пут  пут ЕУ ) наставка националног понижавања, гажења сопственог достојанства, љубљења дупета трећеразредним недемократски изабраним европским чиновницима (лепо нас је Достојевски опомињао на ово), заблуђивања о заблуди у коју сами Европљани све мање верују, даљег разграђивања државе (Војводина, Санџак…), сврставања у један колонијални и неравноправан статус у односу на економије Запада, у суштини веровања у нешто што је при распаду и у нешто у шта само европске вође и бирократе због својих великих плата и даље верују, веровање у нешто за шта сами верујемо да не треба толико да верујемо да ће се десити, веровања да треба да изгубимо још десетине година да би нам на крају отели још један комад државе или Хрвати тражили да се извинимо за геноцид и тако даље, веровања да треба да изгубимо још неку младост да би МОЖДА ушли у ЕУ, веровања да ћемо ући у нешто што се врло брзо може распасти ИЛИ пута (пут Косова) којим ћемо рећи „доста је, не бусамо се у прса, не пркосимо, али тражимо равноправан однос“, пута враћања националног достојанства, пута непонижавања, пута нељубљења свеже обријаних европских гузица зарад мрвица са немачког стола, пута државе која ће коначно почети да поштује себе и своје интересе, а коју ће тек онда поштовати у свету, јер дупељубаше Запад и жели, а недупељубаше мрзи али поштује, пута у којем ћемо романогерманском шовинизму показати да на овом свету постоји још земаља са којима Србија може сарађивати, пута којим ћемо показати да Европа треба да разуме да само смрт нема алтернативу, пута којим ћемо показати да крв није вода и да наши преци о овој дилеми не би ни размишљали.

Пре око 100 година Србија је била сиромашна, слаба, владала је народна апатија, народ је ужасно патио због анексије Босне, будућност је била мрачна, перспектива никаква – народ је ћутао док није стављен пред свршен чин и показао своју величину као никада до тада у историји. Тај народ је морао бирати између смрти и ропства; смрт је могла водити слободи; ропство по дефиницији води неслободи – изабрали су смрт и извојевали слободу. Ми, њихови потомци, данас смо пред много блажом дилемом: да ли да изаберемо колонијално, дужничко и политичко ропство или изаберемо пут који нас може одвести слободи. Ни тај пут не би био лак, прецима је био много тежи, али прешли су га. Преци нису били песимисти, нису ишли линијом мањег отпора. Ми, данас, смо песимисти, идемо линијом мањег (дупелизачког ) отпора.

„Данас нам кажу, деци овог века, да смо недостојни историје наше, да нас је захватила западњачка река и да нам се душе опасности плаше“ – Милан Ракић, пре око 100 година

„На хумкама у туђини неће српско цвеће нићи, поручите нашој деци нећемо им никад стићи! Поздравите отаџбину, пољубите српску груду, спомен борбе за слободу нека ове хумке буду!“ – речи исписане на споменику Дринској дивизији на Крфу

П. С. Ова дилема је вештачка, али се, нажалост, поставља. Преци не би имали дилему – пламен слободе водио их је.