Политичке партије су кључни актери у представничкој демократији и ,,носиоци политичког живота”, према Уставу Србије. Стигматизовати их из фрустрације или бојкотовати због малодушности може бити разумљива реакција грађана, али то није конструктивно нити делотворно. Много је боље извршити притисак на странке како би се оне демократизовале изнутра и тако доносиле одлуке о свом програму и кандидатима на квалитетнији начин. Примарна одговорност за то је на грађанима члановима странака, другим речима на онима који су већ показали амбицију да буду активни у јавном животу. Уколико се они изборе за већи степен унутарстраначке демократије, комплетан јавни живот у Србији ће добити нови дах, што је у овом времену важно колико и гола егзистенција.

Унутарстраначка демократија већ је европски стандард и иако њен степен и модели варирају, суштина је у давању свим члановима већег утицаја на избор страначког руководства и програма. Чињеница да коначну реч има чланство утиче да се смањи страначка бирократија, комбинаторика и закулисно лобирање. Странка постаје отворенија за нове идеје и људе, а чланови добијају могућност да заиста утичу на политички живот, уместо што (углавном неуспешно) покушавају да поистовете странке са службама за запошљавање. Наравно, ни процес унутрашње демократизације није без ризика, као што су већа идеологизација странака, снажнији култ вође, слабљење локалних одбора, мањи значај националних избора, али су позитивне последице далеко бројније и, усуђујем се рећи, неопходне нашем друштву у овом тренутку када грађани губе сваку илузију у боље и достојанственије сутра.

У идеалном случају, страначко чланство у Србији требало би да бира најуже руководство и кандидате својих странака за председника и премијера. У великом броју европских земаља чланство на разне начине утиче и на израду и усвајање партијског програма. У Француској су чак 2004. године чланови Социјалистичке партије одлучивали интерним гласањем о њеној позицији према ратификацији Конвенције о европском уставу. Наравно, за унутрашњу демократизацију потребно је време и усвајање сета разних критеријума, а колико је ова тема контроверзна можемо видети на примеру наше најмасовније и најорганизованије странке: Демократске странке.

С обзиром на то да у Србији не постоји двопартијски систем, није део политичке културе да странка која прелази у опозицију аутоматски мења комплетно руководство, будући да њено учешће у власти зависи и од других фактора, не само од њеног изборног резултата. С друге стране, уколико силазак с власти није моменат за преиспитивање и отварање за нове идеје и људе, поставља се питање који онда јесте!? Из овога произилази да је најприкладније решење расписивање изборне скупштине, без кадровских или програмских предуслова за њу, како ће се на крају и десити. Али остаје питање због чега није искоришћенмоменат у коме је видљиво да је странка изгубила на кохезији и легитимитету да се уведе преседан у српску политику и омогући свим члановима да кроз интерну демократскупроцедуру учествују у рестаурацији странке? Зар није боље за целокупну климу у друштву да се кандидати боре за срце и ум својих чланова уместо да се води дијалог преко таблоида и исход одређује у опскурном процесу лобирања и страначке картелизације?

Оптирање за унутарстраначку демократију не треба да буде мотивисано тренутним односом снага партијских вођа, већ је топринцип који се поштује у свим околностима и независно од личних интереса. Из овог разлога сви који сусе залагали за непосредно бирање новог руководства ДС-аимали би много већи ауторитет да овакав став наметну да су га сами поштовали већ 2010, када је изборна скупштина први пут требало да буде отворена за све чланове и када је клима била мање антагонистичка. Не могу се принципи поштовати само док одговарају личном интересу, то онда не заслужује назив принцип, већ се назива опортунизам.

Када се процес унутрашње реформе не води кроз отворену демократску процедуру, која једина омогућава реалан увид у стање и испливавање на површину најбољих људи и идеја, долази се до бизарних закључака да су за изборни неуспех ДС-анајодговорнији они који су најпопуларнији у народу, или који су остварили најбоље изборне резултате, или чак који су истовремено добили поверење већине држава света за председавање кључним међународним телима. У суштини, рецепт за оздрављење ДС-аи већи легитимитет свих других странака у Србији  једноставан је и може се преписати из европске праксе: већа инклузивност, поштовање својих чланова и симпатизера, мања арбитрарност и дискрециона моћ најужег руководства, као и неутрализовање утицаја крупног капитала и других спољних чинилаца на дефинисање одлука унутар једне политичке породице.

Свака странка, поред свог неспорно прагматског и технократског карактера, мора бити и заједница вредности и сличних погледа на судбину земље. У отвореној унутарстраначкој утакмици треба да се одаберу, на једној страни, најбоље форме у којима је могуће неку идеју применити и, на другој, најбољи људи за тај посао. Само тако странка постаје политичка породица, а престаје да буде чопор у коме је човек човеку вук и где је држава плен који треба међусобно разделити. Тад ће се и утакмица преселити из таблоида у страначке форуме, а сви ми ћемо моћи да кажемо да коначно живимо у једној нормалној земљи.

+++

КОМЕНТАР СВЕТЛАНЕ МАКСОВИЋ:

Лепо је желети демократизацију једне странке, у овом случају ДС-а… као и активно учествовање чланова странке и њихов већи утицај на дешавања у странци. Али то су само лепи снови, а и смешни када их сања члан дотичне странке.

Наиме, ниједна странка у Србији није била толико агресивна као ДС што се тиче отимачине не само државних добара, већ и бирачких гласова (чак су и мртви имали право гласа за време владавине ДС, што ни Слоба себи није дозволио…)

ДС је увео огромну цензуру медија ради свог опстанка: како онда да поверујемо да не користе исте такве методе и унутар странке? ДС је куповао гласове: како онда да поверујемо да их не купује и у унутрашњим изборима?

А што се тиче, ко је крив за неуспех ДС-а, треба сви да схвате већ једном да су СВИ ЧЛАНОВИ ДС-а криви: неки активно, а неки због своје пасивности и прихватања таквог стања. Много је битнија судбина Србије, него судбина ДС, без које Србија и те како може да живи.