Драгомир Анђелковић: Кавказ у вртлогу глобалне геополитике (I део)


 

Кавказ је пре нешто више од четири године био зона највеће постхладноратовске ескалације сукоба између Кремља и Беле куће. Путинова Русија, која је поново стала на своје ноге, тада је коначно окренула нову страницу „књиге“ светских односа.

Уз прасак је обзнањена ера, макар још и асиметричног, полицентризма, уместо скоро две деценије дуге епохе западног глобалног геополитичког монополизма. Но, чак и на Кавказу где су бар нека евроатлантска копља поломљена 2008. године, агресивна политика САД није обустављена. Само су једне методе деловања замењене (или пре допуњене) другима.  На њих, односно на оно што се од почетка 90-их до данас дешавало у региону Кавказа, те на будући развој догађаја, осврнућемо се у овом тексту.

За то је поготово инспиративан садржај Међународне конференције „Кавказ у светској политици: историја и савременост“, на којој су учествовали водећи експерти угледних руских универзитета, али и научници, односно политички аналитичари из Абхазије, Турске, Србије и Републике Српске. Она је одржана 18. октобра у Сухумију, а њени организатори су били владе Нижегородске области и Републике Абхазије, као и Савет ректора Нижегородске области и привредна комора те федералне јединице РФ. Такође, много тога занимљивог, и то на свеж, младалачки виталан али и те како зрео начин, о геополитици Кавказа али и другим важним друштвено-политичким темама (па и српском питању), могло је да се чује и на Међународном конгресу студентске омладине, који је од 16. до 22. октобра, по пети пут, одржан у Абхазији, уз несебичну помоћ универзитетске заједнице Нижњег Новгорода и других руских градова (о томе ће ускоро бити објављен посебан текста, са тежиштем на геополитичким схватањима младих, где уместо превеликог тактизирања и прагматизма преовладава отвореност и искреност).

ГЕОПОЛИТИЧКИ ЗНАЧАЈ КАВКАЗА

Кавкаски регион – како Закавказје које обухвата део постсовјетског простора јужно од истоименог планинског ланца, а где се налази шест фактички независних држава (три су чланице ОУН), тако и Северни Кавказ, који је у саставу Руске Федерације – вековима је представљао зону надметања великих сила. Ту су се некада преламали интереси Руске империје, Отоманског царства, Персије, колонијалне Енглеске. И данас се на Кавказу надмећу наследнице тих сила, али су се у игру свестрано умешале и неке друге моћне државе, а најпре у глобалним размерама хегемонистички настројене, Сједињене Америчке Државе и њен пратећи НАТО „оркестар“.

Ствар је у томе што иако подручје о коме говоримо у светским размерама није превише значајно због курентних природних ресурса (какви су нафта и гас) и других стратешких сировина – чега има тек местимично и не превише (чак ни Азербејџан више није прворазредни произвођач нафте) – кавкаска зона има прворазредни геополитички значај. Довољно је и погледати карту Евроазије, па се види да кавкаски регион представља раскрсницу између Блиског Истока, Јужне Русије и Средње Азије. Отуда, вероватно је и још значајнији елемент глобалне геополитичке табле од нашег балканског „бурета барута“.

Ко контролише Кавказ, има озбиљну предност у читавом подручју од Мале Азије до Кине.  Опет, етничка и верска измешаност народа Закавказја и Северног Кавказа, са често негативним историјским наслеђем које их оптерећује, те нерешеним актуелним проблемима који су још већи генератор тензија, пружа велики унутрашњи конфликтни потенцијал. То неке силе – упркос томе што су им пуна уста прича о „људским правима“ и „прогресу“ – злоупотребљавају, ни мало не мислећи о стварним последицама својих опасних комбинација по људе који живе у региону.

У првом реду тако поступају САД, али Белу кућу прати и читав низ НАТО савезника (али не и баш сви, па је нпр. Немачка, због своје интересне упућености на Русију, против америчке авантуристичке политике на Кавказу). Те земље су фактор распиривања сукоба у региону, јер им они омогућавају да геополитички профитирају (на крви и несрећи грађана земаља поменутог подручја, макар им неки од њих наводно били и савезници). С друге стране Руска Федерација, која се одрекла империјалистичких претензија, има умирујућу улогу. Њој на прагу сопствене куће нису потребне кризе, већ мир и сарадња међу ту лоцираним народима, било да су у саставу Руске Федерације (чији су њихове републике субјекти) или се налазе, јужно од Кавказа, у њеном суседству.

Уосталом, Русија је велики извозник нафте и гаса, односно преко њене територије иде опсежан систем гасовода и нафтовода којим се руским и средњоазијским енергентима снабдева велики део Европе. Већ на основу тога је јасно да је императив руске енергетске геополитике – постизање пуне стабилности у свим регионима који се налазе на нафтно-гасним трасама или су извори фосилних горива. Не само ескалација већ и опасно тињање конфликта у њима, може те енергетске магистрале и природне резервоаре да угрози. Другачије ствари стоје са улогом САД, В. Британије и неких других евроатлантских сила, којима за сада треба, између осталог, кавкаски пожар а не мирољубива коегзистенција тамошњих народа.

ПУТ КОНФЛИКТА                                                                                                                                                                                     

Првих година пошто се СССР распао, Вашингтон се претерано није мешао у послове закавкаских држава, односно Северног Кавказа унутар Русије. Јавно је заступао став да је Руска Федерација „гарант стабилности на том огромном простору“, али је чак и тада упоредо деловао закулисно у циљу ширења сфере свог утицаја, односно поткопавања руског. Данас се поуздано зна да су САД, примера ради, имале мрачну улогу у вези са подстицањем деловања екстремиста у Чеченији.

САД су радиле систематски и фазно. Прво су се посветиле учвршћивању свог утицаја у земљама Источне Европе, а на постсовјетском простору су га тек релативно дискретно шириле. Циљ је био и да се агресивним, па чак и отворено против ње усмереним потезима, не револтира Јељцинова Русија, код које је стварана илузија да је прихваћена као пријатељ. Но, пошто је прва етапа стварања евроатлантске империје завршена, од 1994. године почели су из Вашингтона да се чују другачији гласови.

За Америку је било важно и то што су се до тада бивше совјетске републике, и то уз помоћ Москве која се према њима поставила за међународну политику необично добронамерно, у државном погледу већ консолидовале, тј. постале праве независне земље са пуним капацитетом да воде сопствену политику (изградиле су армије, политички систем, дипломатску мрежу). Узимајући све речено у обзир, године 1994. заменик тадашњег државног секретара Ворена Кристофера, Питер Тарноф, изјавио је следеће: „САД још нису посветиле дужну пажњу земљама које се граниче са Русијом. То мора да се промени, јер те државе, које су у страху од руске експанзије, имају легитимне интересе које САД и Запад не смеју да игноришу.“

Америка, која је широм света грубо газила интересе малих и средњих држава (а другачије поткопавала интересе већих и великих земаља), почела је да оптужује за експанзионизам Русију, која је у то време водила чак и мазохистичку политику подређивања својих реалних интереса илузији о светској правди (коју су својим делима негирали они који су на западу о њој највише причали).

Убрзо је Америка и званично – а пре тога је већ незванично, преко свог „невладиног сектора“, диригованих финансијских институција, медија, бизниса – постала врло присутна на постсовјетском простору. Политика према државама Закавказја, па отуда и према Грузији, у пуној мери је постала активна и свеобухватна 1997. године. Тада је дефинисана „Стратегија Пут свиле“ (коју ће нешто касније потврдити и Сенат).

Њена суштина је у томе да се максимално повећа утицај САД на јавност и владе земаља кавкаског региона и Средње Азије, односно креира њихов благонаклон став према Вашингтону, као и да се изгради саобраћајна и енергетска инфраструктура у складу са интересима САД, односно да се подрже америчке приватне инвестиције. То је оно што је речено, а несумњиво је планирано и да се земље региона и непосредно увуку у америчку војно-политичку орбиту.

НАРАНЏАСТИ КАВКАЗ

Американци у својим стратешким плановима и не крију да им је циљ да контролишу зоне енергетских налазишта, односно трасе којима се енергенти достављају до крајњих корисника. А док то није могуће, циљ им је да другим играчима праве штету или бар стварају механизме за такво деловање у тренутку када Вашингтон то пожели. У контексту тога Американци су водили, а колико је то данас могуће пошто је РФ ојачала и даље воде, политику окруживања Русије. Њен део је у прошлој деценији овог века представљало и распаљивање пожара „наранџастих револуција“ на постсовјетском простору.

Једна од њих – и то једина чије последице су и даље осетне када се ради о актуелном државном врху и његовој геополитичкој оријентацији – збила се у Грузији. Неприкривено подржане од стране Запада проамеричке политичке групације у изборном циклусу 2003. године биле су груписане у блок „Уједињени народни покрет“, који је предводио Михаил Сакашвили. Тај блок је, по свему судећи, био поражен на парламентарним изборима одржаним 2. новембра, од стране Шеварнадзеовог покрета „За јединствену Грузију“ и његових политичких савезника, који су наступали посебно. Но, опозиција је одмах устврдила да су избори фалсификовани и позвала своје присталице да изађу на улице. Тада је пуним капацитетом наступила, наводно омладинска, организација „Кмара“ (што буквално значи доста), слична нашем Отпору.

Она је била организована, непосредно и посредно (уз учешће и српских кадрова који су већ раније завршили „ЦИА школу“), од специјалних служби САД. Док су присталице Шеварнадзеа углавном биле пасивне (његово гласачко тело је у значајној мери чинило тзв. „политичко мртво море“, тј. маса оних који се по инерцији или због страха опредељују за власт), нешто малобројнији симпатизери опозиције били су активни и борбени. Не само да су се одазвали позиву на протесте, већ су послужили и као параван за заузимање државних институција од група које су за то биле систематски припремљене (слично као код нас 5. октобра 2000. године).

Тако је 22. новембра извршен преврат. А уместо умерено проамеричког, али реалног Шеварнадзеа, који више није хтео да срља у војне и друге геополитичке авантуре, на власт је доведен НАТО јуришник Сакашвили. Шеварнадзе је, после пораза које је његова земља доживела у сукобима са Абхазијом и Јужном Осетијом 1992-93. године – подржаним од стране сродних народа Северног Кавказа – схватио да Грузија нападним гурањем прста у око Москви ништа неће постићи. Они који хушкају Грузију на то само је користе као средство за краткорочну употребу. Стога, колико год да је настојао да се приближи Вашингтону, пошто је почетком 90-их година направио иницијалне грешке, убудуће је избегавао да пређе црвену линију после које би се Грузија нашла у озбиљном конфликту са Руском Федерацијом.

Но, Сакашвили је друга прича. Он је био и остао спреман да безрезервно следи вољу оних који су му даровали моћ (у еуфоричној атмосфери након преврата победио је и на пречац, у јануару 2004. године, одржаним председничким изборима). Евроатлантски намесник Грузије никада није заборавио ко су и где су његови господари.

РУСКО-АМЕРИЧКИ ОДНОСИ

Русија је ново стање прихватила, па чак и помогла да не дође до грађанског рата (убедила је Шеварнадзеа да се повуче, иако је имао подршку дела војно-полицијских снага  и стога је могао да неко време пружа отпор). Москва је рачунала да још није довољно ојачала да због Шеварнадзеа уђе у неприкривени сукоб са САД, а без њега се поменути политичар не би одржао на власти. Што је било још важније, Кремљ није ни веровао Шеварнадзеу.

Иако је у некој мери почео да се окреће Москви пошто је схватио да је Грузија за Америку само монета за поткусуривање, он свакако није био савезник Русије. Друго, Москва је сматрала да ће успети да амортизује евроатлантски ентузијазам нових властодржаца, односно да ће они брзо увидети реалност, и чим се учврсте на власти, донекле ће се еманциповати од оних који су их на њу довели. Свакоме ко има мало геополитичке памети требало би да буде јасно да опасно изазивање Русије, Грузији, која се налази у њеном дворишту, дугорочно да донесе ништа добро. Али, у Тбилисију су на власт дошли они којима су много важнији поени које добијају у Вашингтону од интереса сопствене државе.

Да се вратимо на руско-америчке односе, чији је све описано само посредни део. Русија је у првој фази владавине Бориса Јељцина водила претерано попустљиву политику према Западу, надајући се да ће од тамошњих центара моћи искрено бити прихваћена као партнер. Ипак, убзро је чак и прекомерно прозападни Кремљ увидео да САД не да не знају за равноправно партнерство, већ и ван евроатлантског круга (земаља којима изнутра влада глобалистичка пословна и политичка елита) не прихватају чак ни умерену неравноправност. За Америку је ту партнерство само синоним за клијентске односе, што је чак и за Јељцина било неприхватљиво. Опет, он се и поред тога трудио да на неки начин одржи добре односе са Вашингтоном.

То је, иако одмереније – добијајући време за јачање своје државе – настојао да ради и Вадимир Путин када је преузео власт, а привремено је таквој политици погодовала америчка потреба да током инвазија на Авганистан и Ирак не изазива веће проблеме на другим странама. Међутим, пошто су САД обавиле део посла на Средњем Истоку, половином прошлог миленијума кренуле су у наранџасти поход на Исток, са свим последицама које је то имало по кавкаски регион. До тада је и Русија искористила добијени предах те консолидовала своје снаге. Уз то, увидевши шта јој се спрема, постала је непоколебљиво одлучна да се супротстави изазовима. Само то нису схватили у Вашингтону, односно његовом какваском упоришту – Тбилисију.

Видовдан

Advertisements

One comment

  1. Повратни пинг: СРПСКИ ЖУРНАЛ

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s