Драгомир Анђелковић: Кавказ у вртлогу глобалне геополитике (II део)


У складу са вољом Вашингтона – али противно ставу већине његових релевантних европских партнера (а пре свега Немаца), свесних последица агресивне евроатлантске политике на Кавказу по односе са Русијом – Сакашвили је убрзо после преузимања власти усиљеним темпом повео Грузију ка НАТО-у, а војна сарадња између Америке и његове земље је, и без формалног чланства у тој Алијанси, добила савезничку димензију.

Штавише, у својству америчке ударне песнице, мала Грузија је контра елементарној политичкој логици (ако се посматрају њени а не туђи интереси), агресивно почео да се меша у велика збивања на постсовјетском простору, која са њом имају мало директне везе а драстично превазилазе њене капацитете. Такво понашање, а у вези са саботирањем зимске Олимпијаде која ће бити одржана у Сочију 2014. године и изазивањем историјски мотивисаних тензија на Северном Кавказу, и сада је у току.

ТРЕНУТАК ИСТИНЕ

Чак и личним ангажовањем, те слањем својих партијско-отпорашких бојовника, Сакашвили је 2006. године покушао да помогне да у Белорусији са власти, уз помоћ наранџасте „револуције“ која је и њега довела на чело државе, буде збачен на западу омражени Александар Лукашенко. Грузијски председник је био и горљиви заступник америчких ставова у вези са Украјином, те се директно мешао у тамошњу унутрашњу политику. То је чинио, па и сада у мери у којој може чини, и у земљама Закавказја и Средње Азије. А на све се надовезала и нова, сада актуелна „черкеска манипулација“, о којој ћемо говорити пошто сагледамо све димензије трагедије у коју је свој и друге народе региона, уз асистенцију Америке, грузијски режим гурнуо 2008. године.

Ту смо стигли и до тачке додира Балкана и Кавказа у великој светској политици. Ојачала Русија је претходне 2007. и те 2008. године озбиљно стала на пут америчкој глобалној хегемонији. До тога је дошло по питању наше јужне покрајине коју су – упркос Хелсиншком акту и Резолуцији 1244 Савета безбедности ОУН, која недвосмислено потврђује територијални интегритет Србије – нелегално признале САД и група њених савезника и вазала. Такав чин је представљао флагрантно кршење међународног права, што је Вашингтон од окончања Хладног рата до тада већ учинио више пута. Но, тај пут му, захваљујући чврстини Русије и тадашње српске владе (која није подлегла притисцима), није успело да накнадно легализује своје освајачко деловање из 1999. године (агресија на Србију), односно да за дефинитивну отмицу Косова трасира правно валидни пут уз помоћ ОУН.

Русија је већ одлучила да више не допушта да међународно право постоји за друге, али не и за САД. Штавише, и да не прихвата да тамо где томе може да контрира, мирно гледа како Америка и њени клијенти предузимају једностране и нелегалне, посредне (као дана у Сирији) или директне војне акције. Али, Сакашвилијев режим није увидео све импликације новог руског става. Вероватно као рефлексија америчког уверења, мислио је да је Москва само дефанзивно заиграла много оштрије. Другим речима, да ће се преко међународних институција снажно опирати противправним поступцима САД и њених савезника, али не и да ће им се војно одупрети тамо где то реално може.

ОСЕТИНСКИ МАСКАКР

Зато је, осокољен од Вашингтона, Сакашвили донео одлуку да противно преузетим међународним обавезама (мировном аранжману из 1992. године, чији је гарант била Русија), а са циљем да је доведе под директну власт Тбилисија, у Јужну Осетију упути трупе. Да ствар буде гора, то је учинио по рецепту по коме је 1995. године спроведена, у много чему геноцидна, хрватска акција „Олуја“. Замишљено је да масовним убиствима па чак и средњовековним масакрима осетинског цивилног становништва, код њега буде изазвана паника, те да тако преживели грађани буду нагнати да побегну из Јужне Осетије у Русију.

Циљ грузијске војне акције предузете у августу 2008. године, очито, није било само освајање Јужне Осетије, већ и елиминисање њеног становништва. У таквим околностима, Русија је одлучила да интервенише. Снажним ваздушно-копненим ударима грузијске снаге су брзо биле разбијене и принуђене на повлачење, односно Јужна Осетија је била одбрањена. Упоредо, у знак солидарности са њеним народом, Абхази су отпочели офанзиву и лако ослободили део њихове републике који је пре тога, као последица стања насталог услед агресије Тблисија на Абхазију 1992-93. године, контролисала Грузија.

О томе у каквом је шоку био грузијски председник – који је лакомислено поверовао у неограничену моћ САД, када је схватио да нико не може да му помогне у сукобу са Русијом – говори снимак грузијске телевизије на коме се види да је он, када је чуо вести о продору руских трупа, ставио кравату у уста и неуротично почео да је жваће. Но, проблем који је створио својој земљи много је теже превазићи него сажвакати кравату. Русија је након злочина које су грузијске снаге починиле у Јужној Осетији, решила да и de jure призна њену независност, као и независност Абхазије.

Те земље су на основу совјетског законодавства („Закону о процедури решавања питања која су у вези са изласком савезних република из састава СССР-а“) на њу имале право пошто је пре „укидања“ Совјетског Савеза Грузија одлучила да изађе из његовог састава (у том случају су аутономни ентитети сецесионистичких република имале право да се путем референдума од њих одвоје). Уз то, чињеница је и да Абхазија има државност стару колико и Грузија, те да је тек 1931. године укључена у њен састав, па и то говори у прилог њене независности (за разлику од Косова које је историјски део Србије а није имало ни било какав правни основ за издвајање из састава наше земље).

КОНСЕКВЕНЦЕ АГРЕСИЈЕ

Желећи да не сузи простор за пуну нормализацију односа са Грузијом, Русија до 2008. године de jure није признала Абхазију и Ј. Осетију, иако их је фактички третирала као независне државе. С друге страбе, после Сакашвилијеве ратне авантуре, могућност за изналажење неког решења, које би било колико-толико прихватљиво за Грузију, ако и није потпуно елиминисана, онда је бар драстично ограничена.

То су консеквенце слепог служења властодржаца у Тбилисију туђим интересима. Негативне последице по своју земљу, они покушавају да компензују хистеричном пропагандом. Сакашвили је са својим следбеницима, уз аминовање Вашингтона, у Грузији успоставио ауторитарни режим који се крије иза демократских кулиса. Ипак, и поред тога, унутрашњи и спољни неуспеси тог режима нису могли да трајно остану некажњени.

На парламентарним изборима ове године победила је опозиција, што указује да се приближава крај владавине америчких клијената у Грузији. За сада они, с обзиром на усредсређеност власти у рукама председника, и даље имају доминанту улогу, али и на том нивоу је само питање времена када ће доћи до промена. Када Грузија добије нову власт која ће преузети контролу над земљом, не треба очекивати радикалне потезе и преокрете, али је реално да дође до постепеног отопљавања односа са Москвом те дистанцирања од Америке која Грузију гура у непотребне конфронтације које угрожавају читав регион. А једна њена епизода је, као што је већ речено, баш сада у току.

ИЗМИШЉАЊЕ ГЕНОЦИДА

У мају 2010. године Парламент Грузије је усвојио резолуцију о признању наводног геноцида над Черкезима, који је, како се тврди, извршила царска Русија у последњој етапи кавкаских ратова (који су са прекидима трајали од 1760. до 1864. године), током којих је ставила под контролу простор Северног Кавказа. То је било финале процеса грузијског (и америчког) оптуживања Русије за прогон и погром Черкеза, а чији важан део је представљао читав низ конференција и других манифестација на ту тему, одржаних у Грузији после 2008. године.

Уз то, акценат је стављан на хушкање неких организација северно-кавкаске дијаспоре у Турској и другим земљама, да поведу кампању наметања историјске „геноцидне кривице“ Руској Федерацији. Грузија, односно њени западни покровитељи, тако су желели да постигну двоструки ефеката: 1) да унесу семе раздора између Москве и народа Северног Кавказа, односно да злоупотребом историје испровоцирају тензије у деловима тог руског региона, који су лојални Москви; 2) да пред одржавање Олимијаде у Сочију компромитију Русију у очима светске јавности, јер, наводно, њу организује на земљи која је посута скелетима уништеног аутохтоног становништва (а о томе нико није говорио када су се одвијале Олимпијаде у америчким државама Калифорнија или Њујорк, где је некада несумњиво спроведен геноцид над индијанским староседеоцима).

Међутим, истина је много комплекснија од упрошћених тврдњи о „черкеском геноциду“. Прво, колика је кривица царске Русије када се ради о освајачком походу на Северни Кавказ, толико је њено деловање било и одбрамбено пошто су границе Руске Империје и важне линије комуникација са Закавказјем и Средњом Азијом, перманентно биле угрожаване од стране појединих севернокавкаских кланова. Треће, нема ни говора о томе да је Русија починила класичан геноцид над Черкезима.

Геноцид је – као што и превод те грчко-латинске кованице буквално гласи – „убиство народа“. По дефиницији то је „међународни злочин намерног потпуног или делимичног уништавања националних, етничких, расних и религиозних група“. За разлику од етничког чишћења – систематске акције протеривања инородног или иноверног становништва са неке територије, где је физичко уништавање тек пратећа појава – код геноцида је истребљивање неподобне етничке групе у првом плану, док је протеривање од секундарног значаја.

Руска Империја није имала план уништавања Черкеза – групе сродних севернокавкаских етноса које ми збирно називамо тим именом, чија је и једна од подгрупа тако именована у Русији – па ни њиховог потпуног исељавања. Додуше, како би био сломљен њихов герилски отпор, у неким областима спровођена је тактика спаљене земље, што је резултирало масовним исељавањем становништва. Наравно, било је и систематског протеривања у Турску, али је разлог исељавања можда и чешће била чињеница да многи поносни горштаци, иначе муслиманске вере, нису желели да живе под влашћу православног цара чије оружје је над њима тријумфовало.

Неоспорно је да су Черкези доживели трагично искуство у судару са великом православно-словенском силом током њеног надирања ка југу. То у Русији данас нико не спори. Уосталом, о томе сведочи чињеница да их данас (укуљчујући све етносе из те шире групе) у Руској Федерацији има нешто преко 700 хиљада, а у дијаспори више милиона. Но, ствари ипак треба назвати одговарајућим (а не лажно-пропагандним) именом. Једно је масовни егзодус (са комплексном позадином) а друго геноцид.

ИСПРАВЉАЊЕ НЕПРАВДЕ                                                                                                                                                                         

За реално сагледавање ствари, врло важно је истаћи да данашња Русија не бежи од тога да призна се руска држава у неким ранијим периодима огрешила о неке од народа Северног Кавказа (док су други прихватили њену власт добровољно). Москва не прихвата лажи али је свесна наслеђене одговорности, те уистину, а не због пропагандног ефекта, настоји да исправи раније учињене неправде. Уосталом, Руска Федерација је држава како Руса тако и других народа који у њој живе, и труди се да учини све што је реално могуће како би се они у њој осећали као у својој кући.

У духу реченог, Москва улаже напоре и да припадници севернокавкаске дијаспоре – која је најбројнија у Турској али је респектабилна и у други земљама Блиског Истока, од Сирије, преко Јордана до Израела – Русију, односно своје матичне републике у њеном саставу, сматрају својом историјском отаџбином. Део таквог приступа је и политика „отворених врата“, односно не само позивања већ и стимулисања повратних миграционих процеса. Некада се ту ради чак и о масовним акцијама евакуације угрожених припадника „черкеске дијаспоре“, те њиховог материјалног обезбеђивања за живот у Русији.

Нашој јавности је познат пример „косовског“ спашавања „Черкеза“ (тачније народа Адигејаца, сродног Черекезима у ужем смислу). Отоманске власти су њихове претке населили у централном делу Косова 70-их година 19. века. Када је почела сепаратистичка побуна на Косову, код нас је још живело око 200 „Черкеза“. Настојећи да их спасе од ратног страдања Москва је и пре почетка НАТО агресије на Србију отпочела са њиховом евакуацијом. Данас они живе у Републици Адигеји која је субјект Руске Федерације.

Овај пример са нашег простора осликава позитиван однос данашње Русије према грађанима других држава пореклом са Северног Кавказа, али и како их третирају њихови наводни заштитници. Под систематским ударом тзв. Ослободилачке војске Косова – која је вршила улогу НАТО пешадије током агресије на Србију (и њене припреме) а била свестрано подржавана од стране Вашингтона – да Русија није брзо интервенисала свакако би се нашли и косовски Адигејци, као што су се нашли и сви други становници наше окупиране јужне покрајине који нису Албанци.

КУЛУРНО-ИДЕНТИТЕТСКО НАСЛЕЂЕ

Русија улаже напоре и како би максимално оживела културно наслеђе севернокавкаских народа, чак и у крајевима где они сада масовно не живе, али су их некада настањивали. У том светлу занимљиво је осврнути се и на припреме за одржавање зимске Олимпијаде 2014. године, на чији бојкот, контрапродуктивно по интересе свог народа, позивају неки черкезски кругови у иностранству, нахушкани од Запада и Грузије (која велика средства улаже у то да ради убедљивости своје пропагандне за акције које предузима придобије поједине организације севернокавкаске дијаспоре).

Према данас актуелним ставовима Међународног олимпијског комитета – одржавање Олимпијада требало би да буде „катализатор позитивног дијалог“, односно решавања регионалних проблема. У складу са тим, Русија њу данас доживљава као подстицај за бар ублажавање негативног наслеђа са којим се суочавају Черкези у ширем смислу, тако што би била ојачана њихова идентитетска свест (и тако било убрзано национално освешћивање черкезке дијаспоре, те спречен даљи процес асимилације) али и као прворазредну могућност за скретање пажња светске јавности на њихову културну баштину. Представа коју нпр. Срби имају о Черкезима крајње је магловита, а после Олимпијаде у Сочију сигурно више неће бити тако.

Читав низ друштвених организација субјеката РФ у којима су настањени черкески народи – а делови Русије у којима у значајнијем броју живе јесу њихове матичне републике Карачајево-Черкесија, Адигеја и Кабардино-Балкарија, као и Стваропољски крај, Северна Осетија и Краснодарски крај – укључен је у организацију разних културних и других програма који прате одржавање Олимпијаде. Отуда, она ће у многоме проћи у светлу њихове традиције, која ће се наћи у фокусу глобалне пажње, што је, тешко је то негирати, уникална олимпијска прилика за тако нешто. Само они инострани кругови који не желе добро черкезким народима већ их користе као средство геополитичких надметања, односно поједини припадници севернокавкаских огранака у дијаспори и отаџбини који у својој острашћености, ирационално раде против националне идеје о којој говоре, могу и да помисле на упропашћавање такве шансе.

КАВКАСКА СОЛИДАРНОСТ

Народима и државама кавкаског региона нико са стране неће донети срећу. Они сами морају да нађу модалитет њеног изналажења. Тога је Русија, која је интегрални део тог простора, односно чији грађани њега настањују, у пуној мери свесна па је спремна на разне видове дијалога и компромисних решења. Њој треба мир и благостање, како на Северном Кавказу, тако и у Закавказју. Да све речено не би деловало претерано идилично, ту се ради и о већ поменутим чисто прагматичним мотивима: стабилност у том подручју је од виталног значаја за одвијање нормалног живота и позитивне трендове у Русији у целини. Уосталом, за политички процес је најбоље када се начелно добре намере комбинују са реалним интересима.

Другачије стоје ствари са силама којима је због много ширих геополитичких комбинација једино важно да потпале пожар на Кавказу, а онда би  са стране посматрале туђу несрећу и доливале „бензин“. Ту нема ни добре намере, ни елементарног уважавања туђих интереса. Од тога, време је то већ показало, сви који живе у региону имали би само штету а нико корист. То важи чак и за Грузију, која за сада допушта да буде грубо злоупотребљена те претворена у плацдарм за опасну евроатлантску пенетрацију у кавкаску зону.

Они који стоје иза Тбилисија – који прича о измишљеним геноцидима док је заправо покушао да спроведе прави над народом Абхазије и Јужне Осетије – не размишљају о добробити народа кавкаског региона. Колико год говорили о демократији и некаквим апстрактним хуманистичким принципима, у пракси су равнодушни према туђем страдању. Штавише, није им много битна и судбина сопствених народа – о чему сведочи и неодговорна економска политика која је неколико протеклих деценија и на западу вођена по принципу „пирамидалне банке“ – већ акценат стављају на задовољавање потреба својих мултинационалних компанија.

Какву бољу будућност су спремни да донесу народима Какваза, који упадну у канџе њихове пропаганде машинерије, најбоље можемо да видимо на примеру Чеченије. Тај народ је прошао кроз прави пакао док је масовно срљао у сукоб са Москвом, а данас је његова република права оаза развоја, односно чеченска култура и све друго што је битно за очување идентитета доживљава успон. А ко је гурнуо Челене у понор из кога су се једва извукли?

То најбоље зна садашњи председник те републике, Рамзан Кадиров, који је и сам учествовао у сукобима са Русијом, док његов отац и угледни лидер Чечена (потом и председник који је битно допринео стабилизацији стања), Ахмет Кадиров, није увидео куда то води његов народ. Рамзан Кадиров је изнео податке о улози САД у региону Северног Кавказа, односно да специјалне службе те велике силе стоје иза стварања терористичке мреже која доноси крв и патњу свим грађанима подручја којим се бавимо.

СУВЕРЕНИТЕТ А НЕ „НЕОКОЛОИЈАЛНА ДЕМОКРАТИЈА“

Сила која тако поступа не би ништа добро подарила ни черкеским народима, а видели смо шта је посредством Грузије наменила нпр. њима сродним Абхазима. Да је Тбилиси реализовао шта је наумио, у тој земљи, као и у Јужној Осетији која се прва нашла под ударом, не би остао ни камен на камену. То је избегнуто, али не треба мислити да су даље ексалације проблема немогуће. Америка увиђа да њена моћ убрзано слаби, а у кавкаском региону види да је њен савезник Сакашвили све ближи пропасти, па је отуда сада додатно опасна, као рањена звер.

Но, Москва је до сада научила потребне лекције, и зна како да се на прави начин постави на постсовјетском простору генерално, тј. понаособ кавкаском региону. Поступа прагматично, не изазивајући непотребне проблеме а водећи рачуна да рационално али и те како ефикасно користи снагу. Само тако ће моћи да учини нешто добро за своје грађане, ма које они били националности и вере, као и народе и државе у њеном окружењу који су спремни да са њом развијају стратешко партнерство. А током недавног боравка у Абхазији, уверио сам се и лично да им га на равноправним основама нуди.

Несумњиво је да Кремљ Републику Абхазију третира уз пуно уважавање њеног суверенитета, без икаквих великодржавних претензија. Ни на који начин не злоупотребљава свестрану упућеност Абхазије на Русију. Као контраст томе, ми сами најбоље видимо и осећамо како се према нама – и другим народима који се налазе у балканској зони, за сада нажалост, њихове превласти – понашају евроатлантски центри моћи Ту се ради о неоконијалној пракси грубе доминације и распиривања међунационалних тензија од стране заговорника „ракетне демократије“, по старом принципу: „Завади па владај“!

Део I

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s