У ведсрбском божишту (пантеону)

свако је божанство представљало по једно начело, по једно становиште, по један придев, по један угао посматрања, по једну одлику или особину, по једно стање свести, бића и суштаства Једнога Бога Створитеља.

Ведсрбско многобоштво јесте израз једног дубљег тајинственог (мистичног) и оностраног виђења,  појимања и сазерцања Живота и Стварања.

Сва ведсрбска божанства (мушка и женска) представљају и одсликавају, у суштини и суштаству, Једнога Бога – Творца свих бића и светова,

СвеБоха (Великог Триглава) који се пројављује у многим и различним видовима, стањима, расположењима, обличјима и образима.

Свако од божанстава јесте по једна сила, по једно дејство, по једна крепост, по једна особеност, по једно начало, по једно исходиште Створитељево.

Песнички речено, сва ведсрбска божанства бивају сустворитељи Створитељеви и саствараоци Великог Духа Стварања.

А сада да прословимо коју песничку реч о богу Дики.

Дика је бог крепости, врлина, достојанства, части, јунаштва и чојства.

Ово се тајинствено божанство прожима са многим божанствима ведсрбског божишта.

У ратничко доба Стриборије, Дика је био поистовећиван са Перуном, а у изузетним приликама, штавише, и са Сварогом, као и са СвеБохом –

 превасходно унутар касте ратника.

Колико је бог Дика дубоко проникао у србско биће, огледа се и у томе што у Срба постоје лична имена (како мушка тако и женска) по овоме божанству:

Дикан и Дикана, Дико и Дика, Дикосав и Дикосава; као и презимена: Дикић, Диковић, Дикановић и Дикосављевић.

За наше присећање – и оволико је довољно!