ЛИРСКИ ЗАПИС

 

Једна ме слика из ранога детињства прати све до дана-дањег.

Било је пролеће, и био је диван сунчан дан, и небо бејаше праискони плаво и бистро, без иједног облачка.

У то доба девичанства, небо уистини бејаше праискони плаво и бистро, јер тада још не бејаше летелица и самолета који шарају небом, остваљајући за собом прљаве и смрдљиве трагове.

Лежао сам на осунчаном пропланку око којега бејаше високо и зелено горје букових шума.

Сунце је било високо, јасно и сјајно, понад самог пропланка, и ја сам жмирећи кроз трепавице зурио у жарку, титрајућу и заслепљујућу Лопту.

У трену сам смотрио, а истовремено и чуо кликтаје, два велика орла сура, како смирено и величанствено описују кружну и завојиту путању око Сунца.

Не машући исполинским крилима, орлови су плесали и пловили, час кружно а час завојито, час се приближавајући Сунцу а час, опет, удаљавајући од Сунца, а њихов ми плес бејаше дивотан, величанствен и узвишен у плаветном и златном Кругу небесног свода.

Дуго сам тако зурио, и зурио, у два орла сура, дивећи се њиховом тајинственом и оностраном плесу, завидећи им на тајнама и моћима, завидећи им на лету без покрета крила, и жалећи, истовремено, што и сам нисам орао, што и сам немам тако моћна крила за летење.

У том размишљању, сањарењу и снатрењу, изненада сам утонуо у сан.

У сну сам видео себе како летим и плешем између два орла сура, и како одозго са висине посматрам врхове горја и осунчане пропланке, сеновите долине и котлине, бистре и хитре потоке и реке.

Не знам колико сам тако спавао и у сну сневао, али и дан-дањи још осећам радост и милину од тог сневања на пропланку ветрова.

Кад сам се пробудио, Сунце већ бејаше ниско понад горја, у висинама пиркаше плах горски дашак, негде у близини жубором жубораше поток, а на корак од моје главе, склупчана, спаваше змија шарка.

Да, бејаше то негда давно, у Доба девичанства, и у Праисконији, када један дечак од шест година живљаше у складу са Природом и у љубави са свим бићима Божанске Дивот-Мајке.