Лирски записи

 

01

Човечанство одавно не напредује.

Не напредује, не развија се, и не узраста духовно.

Постало је самодовољно и самозадовољно.

Постало је себично и саможиво.

Умишља да је значајно, умишља да је важно, умишља да је битно.

А празно је, а шупље је, а јадно је, а ништавно је, а надмено је – од незнања и бесловесности.

Човечанство не уме да живи – не уме да живи са сврхом и смислом.

Живи од данас до сутра.

Живи животињски.

Не живи, већ преживљава!

Преживљава онако, како само бесловесно човечанство уме да преживљава.

 

02

Човек је затворен у своју љуштуру.

Сем љуштуре своје, ништа друго не види, не чује, не осећа, не схвата.

Само граби, пљачка, отима и убија.

Убија све у себи, па убија и све око себе.

Постао је биће без сврхе и смисла.

Биће скрвчено и тескобно.

Биће јадно и бедно.

Биће досадно и себи и другима.

 

03

Живимо без сврхе и смисла.

Живимо, а као да не живимо.

Нити смо живи, нити мртви; нити јесмо, нити нисмо!

Ни за чим духовним више не трагамо.

Ништа нас, сем нас самих, више не занима.

Не знамо ништа о себи и ближњима; не знамо ништа о Природи и Роду; не знамо ништа о духовним световима нити о далеким звезданим јатима.

Верујемо само у оно што се опитати и отети може.

Поткрадамо себе, поткрдамо ближње, поткрадамо сва ина бића, поткрадамо све ине светове.

Поткрадамо Бога, поткрадамо Природу, Поткрадамо Земљу, поткрадамо Небо.

Заиста, без сврхе и смисла живимо.