Драган Симовић: Галактички Праисконац
Лирски записи
01
Важно је ко јеси и биваш.
Ко уистини јеси.
Важно је бити.
Бити Биће, бити Сушти –
бити Човек, бити Божанство.
Твоје имање – то ниси ти.
Оно што имаш – то немаш!
Оно што имаш – то има тебе!
Чим имаш – ти си већ уловљен.
Уловило те оно што имаш.
Што више имаш – све мање јеси.
Све мање ти – јеси Ти!
02
Ми смо Звездана Раса.
Ми смо Богови који су се, из Језгра Звезданог Јата, на Земљу низвели.
Богови по Божјем Задатку на Земљи.
Истина је у нама.
Истина је у Језгру наше Душе.
Изван Бића нема Истине.
Истина је увек Биће!
Небиће никада не може бити Истина.
Питање увек гласи: Ко је Истина?
Никада се не пита: Шта је Истина?
Јер Истина никада не може бити – Шта!
03
Данас сам тиховао на Дунаву.
На светим водама Словенског Дунава.
На светим водама ВедСрбског Истера.
Зурио сам у Сунце кроз оголеле крошње врба и топола.
Зурећи у Сунце угледао сам Сварогово лице.
Угледао сам лице свога Божанског Претка.
Сварог је мој Божански Предак.
Сварог је – Ја!
04
Потом сам скупљао суварке за потпаљивање и распаљивање ватре.
Ватра се најпре потпаљује, а затим се распаљује.
Ватра је Млади Бог.
Млади Бог је – Божић!
Божић Сварожић.
Тако се зове.
Тако Га – Ја зовем.
При повратку са Истера, слушао сам гавранове.
Грактали су високо у небу.
Волим гавранове и волим орлове.
Често их и видим и чујем на Дунаву.
И они мене често и виде и чују.
Виде ме кад на штап набацим торбу, а торбу пребацим преко рамена, а потом, са торбом на штапу преко рамена, станем да корачам и корачам, све ногу пред ногу, све крок за кроком, као Праисконац Галактички, као ВедСрбин са Ирија.
05
Србска шајкача – то је круна на глави Србиновој.
Само Србин носи шајкачу.
Само Србин носи круну.
Галактичку, космичку, звездану круну!
Само Србин зна ко је и чији је.
Други само умишљају да знаду ко су и чији су.
Умишљају, јер, уистини, не знаду –
ко су и чији су!
А какви су – никада ни сазнати неће!